Javna rasprava o Nacrtu zakona o elektronskim medijima je u toku, pa SHARE Defense smatra da treba izmeniti sporne članove u kojima su date definicije elektronskog izdanja, kao i ovlašćenja za vršenje kontrole nad onlajn verzijama elektronskih medija, na šta smo podsetili javnost u tekstu „Internet dobija kontrolore”.
Đorđe Krivokapić iz Share Defense-a je izneo kritike u vezi sa potencijalnim nadležnostima države u pogledu regulisanja sadržaja na Internetu i predložio da se konfuzna i veoma široka definicija „elektronskog izdanja“, u skladu sa direktivama EU, suzi isključivo na audio-vizuelne usluge ekonomskog karaktera koje predstavljaju konkurenciju televiziji. Share Defense se na taj način zalaže da ostanu van polja zakona privatni sajtovi i usluge koje se sastoje od pružanja ili distribucije audiovizuelnih sadržaja koje stvaraju privatni korisnici za potrebe deljenja i razmene u okviru interesnih zajednica.
SHARE Defense smatra da je definicija „elektronskog izdanja“ konfuzna i veoma široka, jer podrazumeva „urednički oblikovanu Internet stranicu ili portal koji predstavlja elektronsku verziju štampanih medija ili sadrži informacije iz medija na način da su dostupne javnosti“. Pritom se precizira da elektronska izdanja nisu elektronske publikacije koje su dostupne na Internetu. Ostaje potpuno nejasno šta je elektronska publikacija (u nacrtu Zakona ne postoji definicija), a šta elektronsko izdanje, kakav je njihov međusobni odnos i po čemu se razlikuju, jer Zakon ta pitanja uopšte ne reguliše.
SHARE Defense predlaže da član 5. stav 1 tačka 17 definiše elektronska izdanja kao:
„uređivački oblikovane internet stranice elektronskih medija koji pružaju audio-vizuelnu medijsku uslugu u skladu sa ovim Zakonom, a ne predstavljaju aktivnosti koje nisu ekonomske i koje nisu u konkurenciji sa audio-vizuelnim medijskim uslugama, poput privatnih sajtova i usluga koje se sastoje od pružanja ili distribucije audiovizuelnih sadržaja koje stvaraju privatni korisniici za potrebe deljenja i razmene u okviru interesnih zajednica;“
Ono što Zakon nedvosmisleno propisuje u spornom članu 24. stav 3 je da Republička radiodifuzna agencija (RRA) sprovodi kontrolu nad „elektronskim izdanjima“, osim „elektronskih izdanja štampanih medija“ i „samostalnim Internet izdanjima”, nad kojima nadzor vrši Ministarstvo nadležno za poslove informisanja.
Dakle, RRA je ovlašćena da vrši kontrolu nad onlajn verzijama elektronskih medija (radio i TV), ali i nad svim onlajn portalima koji sadrže informaciju iz medija na način koji je dostupan javnosti, što je u suprotnosti sa Direktivom Evropske unije o audio-vizuelnim medijskim servisima 2010/13/EU, iako je ovaj Zakon pisan upravo po uzoru na Direktivu. Мinistarstvo nadležno za poslove informisanja kontroliše sve ono što je „izmaklo” kontroli RRA (elektronske verzije štampanih medija i samostalna Internet izdanja). Tako se dolazi do potpuno zaokružene regulacije Internet prostora Republike Srbije.
Zato smatramo da član 24. stav 3 treba da glasi:
„Regulator sprovodi kontrolu nad elektronskim izdanjima.”, čime bi se isključila kontrola RRA nad onlajn portalima koji sadrže informacije iz medija koje su dostupne javnosti.
Takođe, u Nacrtu zakona Ministarstvo se spominje na tri mesta (u članu 12. stavu 8 koji propisuje postupak predlaganja članova Saveta, članu 24. stav 3 o kojem govorimo, kao i u članu 38. stavu 3 koji propisuje finansijski plan Regulatora), a da se pritom nigde u Nacrtu zakona ne određuje nadležnost Ministarstva, kao ni način sprovođenja kontrole/nadzora i mehanizama koji se mogu primeniti na elektronska izdanja štampanih medija i samostalnih Internet izdanja.
Navedena Direktiva se, pre svega, odnosi na TV usluge (linearne i on-demand). Internet mediji nisu predmet njene regulacije, na šta eksplicitno upućuje i Recital 21 Direktive, koji između ostalog, propisuje da pod definiciju audio vizuelnih medijskih usluga ne spadaju usluge koje nisu komercijalne i koje nemaju takav karakter da se „nadmeću na tržištu” sa TV uslugama (kao što su privatni sajtovi).
Recital 21 propisuje da se Direktiva ne odnosi na aktivnosti koje nisu ekonomske i ne predstavljaju konkurenciju televiziji „kao što su privatni sajtovi i usluge koje se sastoje od pružanja ili distribucije audiovizuelnih sadržaja koje stvaraju privatni korisniici za potrebe deljenja i razmene u okviru interesnih zajednica”.
Recital 28 iste Direktive izričito navodi da se ona ne primenjuje na elektronske verzije novina i magazina. Nacrt zakona čini suprotno i propisuje kontrolu nad elektronskim izdanjima štampanih medija i samostalnih elektronskih izdanja. Recital 29 naglašava da bi neka usluga bila tretirana kao audio vizuelna medijska, mora da ima sve elemente koje predviđaju svi recitali od 21 do 29.
Recital 25 Direktive glasi:
„Koncept uređivačke odgovornosti je od suštinskog značaja za definisanje uloge medijskog servisa, a samim tim i za definisanje audiovizuelnih medijskih usluga. Države članice mogu precizirati definiciju uredničke odgovornosti, posebno koncept „efektivne kontrole“, prilikom usvajanja mera za implementaciju ove Direktive. Ova direktiva ne utiče na izuzetke od odgovornosti utvrđene u Direktivi 2000/31/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 8. juna 2000. o određenim pravnim aspektima usluga informacionog društva, posebno elektronske trgovine, na unutrašnjem tržištu (Direktiva o elektronskoj trgovini).”
Nacrt zakona kao jedini bitan element audio-vizuelne usluge spominje „uređivačku odgovornost”, koja, kada se poveže sa nejasnom definicijom elektronskog izdanja i širokim ovlašćenjima Regulatora i Ministarstva, otvara mogućnost za nesrazmernu intervenciju u pravo na slobodu izražavanja na Internetu koja se po našem mišljenju neosnovano proširuje i na elektronska izdanja štampanih medija i samostalna elektronska izdanja i nije u skladu sa Direktivom.
Sa ovakvim zakonskim rešenjem kontrola elektronskih izdanja bi bila podeljena između RRA i Ministarstva. Kontrolu nad uređivački oblikovanim stranicama i portalima koji sadrže informacije iz medija na način da su dostupni javnosti bi vršio RRA, dok bi Ministarstvo vršilo kontrolu nad elektronskim izdanjima štampanih medija i samostalnim elektronskim izdanjima.
Na osnovu navedenog, smatramo da bi usvajanje predloženih članova 5. stav 1 tačka 17 i člana 24. stav 3 u integralnom obliku dovelo do kontorlisanja Interneta u potpunosti.
Komentar SHARE Defense na Nacrt zakona o elektronskim medijima