Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) definiše autorska prava kao “pravni termin koji se koristi da bi se opisala prava koja stvaraoci imaju nad svojim literalnim i umetničkim delima”.^[1] Šire gledano, možemo da govorimo o grupi ekskluzivnih i prenosivih prava koja su automatski pripisana autorima određenih umetničkih, literalnih ili naučnih izrada u određenom vremenskom periodu. Autorska prava se shvataju kao deo šire grupe prava intelektualne svojine (IPRs). IPRs se bave – suprotno od zajedničke imovine – nematerijalnim dobrima, to jest idejama i izrazima.^[2]

Iako je klasifikacija autorskih prava kao prava intelektualne svojine kontroverzna – Richard Stallman je napisao da “ne postoji ujedinjena stvar poput ‘intelektualne svojine’ – to je iluzija.” – nesporno je da su prava odobrena autorskim pravima slična pravima uobičajene fizičke imovine.^[3] Nosilac može da isključi ostale iz korišćenja njegove imovine ili može, ako mu je to želja, da uslovi korišćenje novčanom kompenzacijom. Obim ekskluzivne kontrole koja se daje nosiocu autorskih prava zavisi od specifične pravne jurisdikcije kao i od vrste dela.

Raison-d’être autorskih prava se obično objašnjava kroz dve linije. Prvi, i danas najznačajniji, je ekonomski argument kako autorska prava podstiču autore da stvaraju veći broj dela boljeg kvaliteta. Autorska prava obezbeđuju da autori mogu da izvuku dobit iz prodaje pristupa njihovim delima, i to funkcioniše kao finansijski podsticaj koji stimuliše autorovu kreativnu aktivnost. Drugo, tvrdi se da autori imaju prirodno pravo da kontrolišu svoja dela, u sličnom smislu kao što je vajar vlasnik svoje statue koju je napravio. Po ovom drugom viđenju cilj autorskih prava nema nikakve veze sa povećanjem blagostanja društva, već je prirodno pravo stvaralaca autorskih dela.

Predmet autorskog prava – dela koja ono štiti – je veoma širok. Većina jurisdikcija u svetu ne poznaje ograničenja koja se tiču vrste ili sredstva izražavanja određenog dela koja mogu biti zaštićena. Bernska konvencije o zaštiti književnih i umetničkih dela propisuje da se svaka vrsta “produkcije u književnom, naučnom i umetničkom domenu, koji god da je način ili forma izraza u pitanju”, štiti autorskim pravima, tj. podložna je autorskopravnoj zaštiti. Nadalje, autorsko pravo nije uslovljeno stavljanjem obaveštenja o autorskom pravu “©” niti registracijom kod državnog tela. Svako stvoreno delo je automatski zaštićeno bez bilo kakvog daljeg činjenja autora dela.^[4]

Važan koncept autorskog prava – i faktor zbog kojeg se kaže da se razlikuje od normalnih imovinskih prava – jeste taj što, pod određenim uslovima, svako može koristiti tuđi materijal zaštićen autorskim pravom bez odobrenja nosioca autorskog prava i bez straha od sudskog procesa. Ovaj koncept se obično zove fer korišćenje (fair use). Fer korišćenje se najčešće primenjuje kada se autorska dela koriste u novinarstvu, obrazovanju, kritici, recenziji i parodiji. Prava fer korišćenja se primenjuju kako bi se smanjili negativni efekti (koje ekskluzivno autorsko pravo ima) na one koji ne mogu da pristupe određenim delima (na primer, jer nemaju dovoljno sredstava) ili da se onemogući da nosioci autorskog prava zloupotrebljavaju svoje pravo (na primer odbijanjem reprodukcije određenih delova dela u nepovoljnoj recenziji). U ovom smislu prava fer korišćenja jačaju ekonomski argument za autorsko pravo koje je suštinsko u današnjem opravdanju autorsko-pravne regulacije.^[5]

Autorska prava u sajber prostoru[edit | edit source]

Sve veća primena IT sistema i nastanak Interneta imali su najveći uticaj na razvoj autorskih prava. U eri digitalizacije kopije se lako stvaraju i obično se ne razlikuju od originala. A u društvu koje je digitalno povezano preko Interneta, takve kopije se lako, jeftino i brzo distribuiraju. Tako se dela zaštićena autorskim pravom često dele među korisnicima širom sveta, a ovakva praksa se kolokvijalno naziva “piraterija”. Digitalno doba je dovelo i do novog načina stvaranja autorskih dela, načina koji podstiče zajednički rad, ponovno korišćenje i remiksovanje. Ove prakse se nadograđuju korišćenjem ranijih autorskih dela i tako se kose sa pravima koja se obično štite autorskim pravom. Takođe, značajno je porasla i svest o važnosti zakonskog regulisanja ove oblasti. Kada nosioci autorskog prava kontrolišu širenje njihovih dela ograničavanjem distribucije medija na kome se delo nalazi, oni ne moraju da vrše direktan nadzor nad delom. Kontrolišući medijum, odnosno nosač slike, zvuka i dr. na kom se delo nalazi, mogu indirektno da kontrolišu i sadržaj. Izdavač štampane knjige može biti siguran da će je i prodati, jer kopiranje knjige zahteva dosta vremena i značajno umanjuje kvalitet. Ali, kad se sadržaj odvoji od medijuma, i kad se lako prenese trećoj strani, onda je ključna direktna kontrola autorskog dela. Ako izdavač ne može da spreči kopiranje dela tehničkim sredstvima, onda može da spreči ljude da to rade pravnim sredstvima. Ova pravna sredstva su u stvari autorska prava. Zato se može tvrditi da su pitanja koja autorsko pravo postavlja i prava koja dodeljuje nosiocima još bitnija u sajber prostoru.

Značaj autorskog prava u sajber prostoru je doveo do teške borbe između pružalaca sadržaja koji žele širu i bolju primenu zakona i aktivista slobodne kulture koji vode kampanju za sveopštu reformu regulative koja se bavi autorskim pravom. Ovaj dokument bi trebalo da se smatra delom te debate.

Vizija, Misija, Ciljevi – vrednosno određenje same teme i zašto se njom bavimo[edit | edit source]

Značaj autorskog prava je višestruk, kao što je već i navedeno u prethodnom odeljku. Prvo, autorsko pravo direktno utiče na to kako se kultura i znanje razvijaju u društvu. Utiče na to šta se stvara i ko to stvara. Drugo, autorsko pravo ima implikacije na socijalnu pravdu jer utiče na to ko može da pristupi postojećoj kulturi i znanju. Kada se pristup autorskom delu uslovljava plaćanjem određene naknade, postojaće i određeni broj ljudi koji neće moći da plate tu naknadu. Upotreba termina poput “kultura” i “znanje” već nagoveštavaju treću tačku, naime veoma veliko polje na koje autorsko pravo utiče. Autorsko pravo utiče na svu našu kulturnu i znanstvenu produkciju: tekstove, video, audio, softver i dr.

Najzad, tehnološke promene poslednjih decenija dovele su i do mnogo promena u načinu našeg ophođenja prema autorskim delima. Sada smo na prekretnici, gde možemo da promenimo kako se ophodimo prema kulturi i smislimo nove načine za produkciju koje omogućavaju IT sistemi i Internet. Internet je omogućio nove zajedničke načine za produkciju i zamaglio granice između korisnika i stvaralaca. Takođe, danas postoje načini distribucije autorskih dela koji ne zavise od davanja posrednicima (poput izdavača) ekskluzivne moći nad autorskim delima.^[6]

Nije neophodno da se autorsko-pravna regulativa promeni, ali to je pozitivna mogućnost. Promena u načinu na koji stvaramo i distribuiramo autorska dela može potencijalno da ima korisne posledice za skoro čitavu svetsku populaciju, te je danas apsolutno je neophodno da se ozbiljno diskutuje o ovoj temi.

Analiza postojećeg stanja[edit | edit source]

Trenutno, autorsko-pravna zaštita dostigla je nivo na kojem autori i nosioci autorskog prava imaju zaštitu bez presedana u istoriji. Dve glavne sile koje stoje iza daljeg jačanja prava nosilaca autorskog prava bile su Evropska Unija (EU) i Sjedinjene Američke Države (SAD). Iako postoje jasne razlike u zaštiti zavisno od države koja se posmatra, postoji iznenađujuća homogenost širom sveta. EU i SAD su koristile svoju globalnu moć da rade na globalnim i visokim standardima zaštite. Tako su prava koja pripadaju nosiocima autorskog prava, dužina zaštite i moći izvršenja veće nego ikada do sada.

Iako zaštita koju obezbeđuje pravni okvir globalno nije bila nikad na većem nivou, praktična situacija je prilično raznolika. Sa jedne strane, postoje ekstremne prepreke u primeni autorskih prava i Internet omogućava većini ljudi da pristupe autorskim delima nelegalno i lako. U mnogim državama primena nije suočena samo sa poteškoćama na Internetu, već dostiže svoje granice suočena sa jakim “offline” crnim tržištem. Sa druge strane, postoje inicijative koje koriste autorskopravnu zaštitu radi zaobilaženja ciljeva koje ona obično nastoji da postigne; Free and Open Source Software i Free Culture aktivisti i korisnici koriste autorskopravnu zaštitu da omoguće svakome da ima slobodu pristupa, širenja i menjanja autorskih dela.

Važeći zakoni i propisi[edit | edit source]

Zakoni o autorskom pravu su na međunarodnom nivou razvijeni uz pomoć nekoliko sporazuma koji su široko prihvaćeni i koji su imali najveći uticaj na razvoj današnjih strogih standarda autorskog prava. Pregled koji sledi nije iscrpan pregled sadržaja ovih sporazuma, jer bi za takav poduhvat bilo potrebno mnogo više vremena i prostora. Ovaj izbor je u neku ruku subjektivan i uključuje ono što mi smatramo da je najbitniji razvoj u multilateralnim propisima o autorskom pravu. Kako su multilateralni sporazumi glavni razlog za uglavnom homogenu prirodu zakona o autorskom pravu, deo koji sledi se fokusira na ove regulative. Neki zakoni koji su od posebne važnosti za evropski i kontekst SAD – a na taj način za Internet – biće takođe biti predmet istraživanja.

• Bernska konvencija (na snazi od: 1887; broj potpisnika: 167)^[7]

Bernska konvencija za zaštitu književnih i umetničkih dela obeležava početak međunarodne multilateralne regulacije autorskog prava. Na snazi je više od 100 godina i njen početni tekst je menjan više puta. Bernska konvencija štiti svu “produkciju u književnom, naučnom i umetničkom domenu, koji god bio način ili forma izražavanja.” Zaštita samim tim nije ograničena na određene vrste dela. Zaštita nekih vrsta dela je opciona, na primer vladini tekstovi, dela primenjene umetnosti, verbalna i folklorna dela. Takođe, postoji mogućnost uslovljavanja autorsko-pravne zaštite time da delo bude izraženo na određenom medijumu, odnosno nosaču. Ovo znači da delo može da bude zaštićeno samo ako je snimljeno na određeni način, što je princip koji se na primer primenjuje u SAD. Zaštita se dodeljuje autorima, što je drugačije od mnogih ranijih odredbi koje su zaštitu uglavnom davale izdavačima. Naravno, to ne sprečava autora da prenese svoja prava na drugoga u bilo kom trenutku, ako to želi. Bernska konvencija definiše osnovna ekonomska i moralna prava koja većina jurisdikcija poznaje danas i o kojima će kasnije biti reči. Bernska konvencija takođe obezbeđuje izuzetke od zaštite kojima se omogućava upotreba autorskih dela u nekim slučajevima bez dozvole nosioca autorskog prava – tj. odredbe o fer korišćenju. Izuzeci uključuju slučajeve citiranja, predavanja i izveštavanja vesti. Neke druge odredbe koje se tiču obaveznog licenciranja i smanjene dužine (deset godina) za ekskluzivno pravo prevođenja su takođe uključene. Dužina trajanja zaštite za većinu dela je određena na “pedeset godina nakon smrti autora”.^[8]

• Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (TRIPS) (na snazi od: 1996; broj potpisnika: 158, sve države članice STO)^[9]

TRIPS je sporazum donesen od strane Svetske Trgovinske Organizacije (STO), koja ga i sprovodi, dodatak je trgovinskim sporazumima STO i sadrži odredbe koje se tiču intelektualne svojine (IP). Postavlja minimalne standarde kojih će se sve države članice STO čvrsto držati i to je najdetaljniji i sveobuhvatni međunarodni sporazum koji uređuje pravo intelektualne svojine. Sadrži odredbe koje se tiču svih aspekata intelektualne svojine, samim tim i autorskog prava. U oblasti autorskog prava TRIPS obavezuje sve države članice STO da se čvrsto drže suštinskih odredbi (sa izuzetkom moralnih prava) Bernske konvencije, razjašnjava pojedine odredbe Bernske konvencije i uvodi neke nove odredbe.^[10] Jedno polje u kojem TRIPS ide dalje od Bernske konvencije se tiče specifičnog proširenja polja autorskog prava na kompjuterske softvere i baze podataka. Nadalje, ograničava izuzetke zaštite na “određene posebne slučajeve” koji se ne mešaju sa normalnim iskorišćavanjem dela i legitimnim interesima nosioca autorskog prava. Takođe izvođačima, producentima audio-snimaka i emiterima je poboljšana zaštita. Primena prava je takođe poboljšana i suštinske odredbe Bernske konvencije su po TRIPS sporazumu predmet odlučivanja po pravilima STO.^[11]

• Rimska konvencija (na snazi od: 1964; broj potpisnika: 91)^[12]

Rimska konvencija proširuje autorskopravnu zaštitu sa autora dela na one koji delo izvode (na primer pevači, muzičari, glumci), emituju (na primer TV i radio stanice) ili produciraju (na primer producenti ploča) dela. Prava nisu istovetna pravima definisana za autore dela i zavise od vrste dela. Precizne minimalne odredbe koje su određene Rimskom konvencijom su veoma kompleksne i neće biti prikazane ovde. Generalno države su obavezne da primene određenu minimalnu zaštitu koja se tiče i ekonomskih i moralnih prava. Državama je takođe data mogućnost da uvedu određena ograničenja i izuzetke, na primer za privatnu upotrebu i ostale slučajeve fer korišćenja. Važan izuzetak jeste da izvođači u audio-vizuelnim (na primer TV, film) ili potpuno vizuelnim izvođenjima nemaju nikakva prava u odnosu na svoj nastup ako su pristali na uključivanje istog u nekoj produkciji. Ovo ograničava prava data glumcima. Minimalna dužina trajanja zaštite je dvadeset godina od trenutka snimanja nastupa ili – ako ne postoji snimak – od trenutka nastupa. Ista dvadesetogodišnja zaštita postoji i za emitere. Zaštita ne sme da bude uslovljena formalnostima, poput registracije, i samim tim je automatska.^[13]

WIPO sporazum o autorskom pravu (WCT) i WIPO sporazum o izvođačima i fonogramima (WPPT) su smišljeni tako da uvažavaju nova dešavanja u digitalnoj eri. Razvijeni su paralelno i trebalo je da usklade WIPO odredbe sa odredbama koje su razvijene pod pokroviteljstvom STO (TRIPS)

• WIPO sporazum o autorskom pravu (WCT) (na snazi od: 2002; broj potpisnika: 89)^[14]

WCT se može posmatrati kao pokušaj da se odredbe Bernske konvencije prevedu u digitalnu eru. Najvažniji cilj ovog sporazuma jeste razjašnjenje postojećih odredbi u digitalnom dobu, takozvana digitalna agenda. Sporazum prvenstveno definiše da smeštanje dela na digitalni medijum predstavlja za svrhe autorskog prava reprodukciju dela i da se tako primenjuju odredbe Bernske konvencije na ove slučajeve. Član 9. Bernske konvencije kaže da se primenjuje na reprodukciju na bilo koji način ili formu, što znači da se primenjuje i na privremeno smeštanje digitalnih kopija (ali članice mogu da uvedu određena ograničenja ovog pravila). Međutim, reč smeštanje i dalje nema jasno definisano značenje. Pravo na komunikaciju sa publikom je prošireno na svaku vrstu dela i specifično se primenjuje i na interaktivne sisteme, kao što je Internet. Tako da nisu samo sistemi poput televizijskih emitovanja pokriveni pravom na komunikaciju sa publikom, već i sistemi poput Interneta, gde korisnik odlučuje da li će da pristupi datom delu. Međutim, prosta odredba tehnološke infrastrukture ne konstituiše komunikaciju sa publikom i pružaoci Internet usluga (Internet Service Providers) i slične institucije su izuzete od odgovornosti. Takođe je odlučeno da ograničenja i izuzeci koja su predviđena drugim sporazumima treba preneti i na digitalni svet. Bitan aspekt WCT je zabrana zaobilaženja tehnoloških mera (Digital Rights Management – DRM) koja nosioci autorskog prava koriste da bi kontrolisali svoja dela. Zaobilaženje DRM je proglašeno ilegalnim. Nadalje, dužina trajanja zaštite fotografskih dela je prilagođena tako da reflektuje dužinu trajanja zaštite koju ostale vrste dela već uživaju – 50 godina.^[15]

• WIPO sporazum o izvođačima i fonogramima (WPPT) (na snazi od: 2002; broj potpisnika: 93)^[16]

WPPT se takođe može posmatrati kao pokušaj da se prevedu odredbe Rimske konvencije u digitalno doba. Definicije su proširene da se osigura da su i određena digitalna dela zaštićena autorskim pravom. Tako, na primer, snimak ne mora nužno da je ikad postojao kao analogni nastup da bi bio pod zaštitom. Detaljnija pravila o reprodukciji, komunikaciji i izuzecima koja su navedena u delu o WCT su takođe uključena u WPPT kao primenjiva na izvođače i snimke. Kao i u WCT, dužina trajanja zaštite je produžena na 50 godina.^[17]

• Digital Millenium Copyright Act (DMCA) (na snazi od: 1998)^[18]

DMCA je američka implementacija WCT i WPPT. Glavne inovacije DMCA su sledeće: u skladu sa WCT i WPPT, posrednici (to mogu biti pružaoci Internet usluga (ISP), pretraživači, bulletin board system operatori, čak i aukcijski sajtovi) nisu odgovorni za neovlašćenu distribuciju autorskih dela preko njihove infrastrukture (takozvane Safe Harbor odredbe). Ove safe harbor odredbe se međutim samo odnose na one posrednike koji deluju u skladu sa – između ostalog – notice and takedown zahtevima. Svi posrednici moraju da uklone nedozvoljeni sadržaj ili linkove ka nedozvoljenom sadržaju ako tako od njih zahteva nosilac autorskog prava. Drugo, zaobilaženje tehnoloških mera zaštite je proglašena ilegalnim. Zbog važne uloge SAD u svetskoj ekonomiji, a posebno na Internetu, ove odredbe su imale veliki uticaj i izvan SAD.^[19]

EU direktive koje se odnose na autorsko pravo

EU je usvojila seriju direktiva radi harmonizacije evropskih zakona o autorskom pravu i usklađivanja odredbi sa digitalnom erom. Direktive su evropski pravni akt koje propisuju određene obavezujuće odredbe, iako ostavljaju državama članicama na koji način će postići te rezultate. U nastavku najvažnije direktive će biti kratko opisane. Ostalim relevantnim direktivama vas upućujemo putem linkova.

• Direktiva o kompjuterskim programima (na snazi od: 1991)^[20]

Direktiva o kompjuterskim programima određuje da je softver podložan autorsko-pravnoj zaštiti dokle god je originalan, tj. nezavisno stvoren od strane autora. Ovo znači da nije potreban minimum kreativnosti, kao što je to slučaj sa većinom dela i kao što je to bio slučaj sa kompjuterskim programima pre usvajanja ove direktive. Tako su ne samo kreativni delovi softvera podložni autorsko-pravnoj zaštiti, već svi originalni delovi. Nosioci autorskog prava imaju pravo da kontrolišu privremeno ili trajno kopiranje programa, izmenu, modifikaciju ili prevod, kao i distribuciju javnosti, uključujući iznajmljivanje (ovo pravo iznajmljivanja je veoma važno, jer se većina softvera ne prodaje, već se licencira). Legalnim vlasnicima softvera je međutim dozvoljeno da menjaju program da bi ispunio njihova očekivanja (npr. da vrše ispravke), mogu da prave kopije za lično čuvanje i mogu da dekompilišu (decompile) softver da bi radio na drugim uređajima ili softverima u okviru legalnih svrha softvera (izuzetke za dekompilaciju nisu implementirale sve države članice). Dužina trajanja zaštite je život plus pedeset godina (ovo je kasnije produženo Direktivom o dužini trajanja autorskog prava).

• Direktiva o dužini trajanja autorskog prava (na snazi od: 1993)^[21]

Verovatno najznačajnija novina koja je uvedena Direktivom o dužini trajanja autorskog prava jeste produžavanje dužine trajanja zaštite sa “pedeset godina nakon smrti autora”, na “sedamdeset godina nakon smrti autora”. Dužina trajanja zaštite za autore, izvođače, producente i emitere je bila određena na “pedeset godina nakon smrti autora”.

• Direktiva o bazama podataka (na snazi od: 1996)^[22]

Direktiva o bazama podataka sadrži dva glavna dela. Prvo, ona razjašnjava postojeću zaštitu za baze podataka koja je predviđena Bernskom konvencijom. Da bi baze podataka bile zaštićene po ovim odredbama, moraju da ispolje kreativnu selekciju podataka sadržanih u bazama podataka. To znači da baze podataka koje su samo skup svih podataka u određenoj sferi nisu podložne autorsko-pravnoj zaštiti jer nisu kreativne. Zbog toga Direktiva u svom drugom delu definiše posebnu zaštitu (koja se smatra sui generis zaštitom i stoga različitom od standardnog autorskog prava) za baze podataka koje su stvorene sa “znatnim ulaganjem”. Ova zaštita samim tim ne zahteva kreativnost u odabiru podataka; dokle god je baza podataka stvorena uz “znatno ulaganje” može da ima autorskopravnu zaštitu. Direktiva takođe sadrži odredbe koje se tiču fer korišćenja.

• Direktiva o informacionom društvu (poznata i kao Direktiva o autorskom pravu) (na snazi od: 2001)^[23]

Direktiva o informacionom društvu jeste implementacija WCT i WPPT u EU i kao takva se odnosi na ista pitanja kao i ova dva sporazuma. Direktiva daje detaljnu listu mogućih izuzetaka i ograničenja autorskopravne zaštite koje države članice mogu da implementiraju. Dalji izuzeci i ograničenja nisu dopušteni, osim ako su već postojali u domaćem zakonu pre donošenja ove Direktive. Samo jedan izuzetak je obavezan, naime onaj koji definiše da prolazno kopiranje kao deo mrežnog prenosa nije povreda prava čak i ako se tiče neovlašćenih autorskih dela.^[24]

U pravnom okviru EU postoje sledeće direktive koje su bitne za autorsko pravo: Direktiva o pravu iznajmljivanja, Direktiva o satelitskom emitovanju i Direktiva o pravu ponovne prodaje.

Propisi u razvoju i proceduri[edit | edit source]

Posle neuspeha Trgovinskog sporazuma protiv falsifikata (Anti-Counterfeiting Trade Agreement – ACTA) u Evropskom Parlamentu, većina trenutnih propisa koji su u razvoju se ne tiču suštinskih odredbi zakona o autorskom pravu, već se fokusiraju na olakšavanje nosiocima autorskog prava da primene svoja prava. Nadalje, mnoge odredbe autorskog prava (i prava intelektualne svojine generalno) su uključene u opšte sporazume o slobodnoj trgovini i tako se uvode u domaća zakonodavstva posrednim putem.

Važan sporazum u ovom smislu jeste Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (Transatlantic Trade and Investment Partnership – TTIP), predložen sporazum o slobodnoj trgovini između EU i SAD. Međutim, kako je sastavljanje sporazuma poverljivo, sve informacije o njemu potiču putem curenja verzija ranijih nacrta.^[25] Autorsko pravo nije spomenuto u ovom nacrtu i trenutno nije jasno da li će se naći deo o intelektualnoj svojini. Međutim, čak iako takav deo ne bude uključen, TTIP bi i dalje mogao da ima snažan uticaj na regulaciju autorskog prava, pogotovo po pitanju tumačenja primene. Jedan od mehanizama koji bi bili predstavljeni TTIP sporazumom jeste takozvano “zaključenje sporova između investitora i države” po kojem kompanije mogu da tuže državu za nadoknadu štete ako te države implementiraju zakone tako da smanjuju očekivani budući profit kompanija. Tako, ako država uvede odredbe koje – na primer – otežavaju mogućnost da se vodi sudski postupak protiv online povrede autorskog prava od strane privatnog lica (na primer da bi se zaštitila privatnost korisnika), to bi moglo da se protumači kao smanjenje profita nosioca autorskog prava, jer bi više korisnika moglo da se okrene ilegalnim izvorima pristupa autorskim delima. Nosioci autorskog prava bi onda mogli da tuže državu ili da bi dobili nadoknadu ili da izdejstvuje promenu zakona o autorskom pravu. Tako da, čak iako TTIP ne bude predviđao specifične odredbe o autorskom pravu, njegov uticaj na autorsko pravo nikako ne bi trebalo da bude potcenjen.

Sveobuhvatan sporazum o ekonomiji i trgovini (Comprehensive Economic and Trade Agreement- CETA), predloženi sporazum o slobodnoj trgovini između Kanade i EU, koji uključuje sprecifične odredbe o autorskom pravu, je još jedan važan sporazum koji je trenutno u razvoju. Pregovori o ovom sporazumu su takođe vođeni u tajnosti, a informacije su postajale dostupne putem procurelih nacrta individualnih delova. Tako da je veoma teško reći kakve će biti odredbe o autorskom pravu, ali pojedine NVO se plaše da bi mogle biti slične onim koje su bile predviđene neuspelim ACTA sporazumom, poput “krivičnih sankcija, privatne primene od strane pružalaca Internet usluga (ISP) i preterane odštete”.^[26]

Sporazum o trans-pacifičkom partnerstvu (Trans-Pacific Partnership Agreement- TPP) je još jedan tajnovit sporazum o slobodnoj trgovini koji je trenutno u razvoju. Pregovara se između SAD, Japana, Australije, Perua, Malezije, Vijetnama, Novog Zelanda, Čilea, Singapura, Kanade i Bruneja. EFF piše da “procureli nacrt teksta sporazuma pokazuje da bi deo o IP imao široke negativne posledice za slobodu govora korisnika, pravo na privatnost i pravedno suđenje, kao i da bi otežao ljudima mogućnosti za inovacije.” Time bi Internet posrednici biti podložniji tužbama, primoravajući strane da implementiraju “safe harbor” odredbe iz SAD u svojim nacionalnim zakonodavstvima. Dužina trajanja zaštite bi globalno bila produžena na sedamdeset godina nakon smrti autora, što je dužina trajanja koja je već predviđena u SAD i EU. Takođe mogućnost fer korišćenja bi bila dalje smanjena i uvele bi se krivične kazne za povredu autorskog prava.^[27]

Ovaj izveštaj daje dobar pregled ostalih događaja u pravu intelektualne svojine u EU i Ujedinjenom Kraljevstvu (UK).

Evropska Komisija takođe sledi ne-pravne puteve u pokušaju da primeni efektivnije mere režima primene. Razvila je Akcioni plan od deset tačaka koji predlaže raznovrsne mere za koje ne bi bile potrebne nove legislative i kao takve nisu izložene riziku od neuspeha u Evropskom Parlamentu. Jedna od mera predlaže memorandum o razumevanju, po kojoj bi pružaoci usluga plaćanja ili reklamne agencije prekinuli poslovne odnose sa Internet stranicama za koje se smatra da omogućavaju povredu autorskog prava.^[28] Slične strategije za onemogućavanje dotoka prihoda onima koji krše autorsko pravo su već primenjene u SAD, gde velike kompanije koje procesiraju kreditne kartice, Mastercard i Visa, su na primer prekinule da prihvataju uplate za kompanije koje pružaju VPN usluge, koje neki korisnici koriste da ilegalno skidaju materijale zaštićene autorskim pravom.^[29]

Glavni principi zakona o autorskom pravu[edit | edit source]

Zakon o autorskom pravu je predmet više principa, koji čine osnov. Ovi principi su poznati u nekom obliku u većini jurisdikcija širom sveta, iako se tačna terminologija možda razlikuje. U nastavku prvo ćemo detaljno predstaviti principe koje čine predmet autorskog prava, odnosno dela na koja se primenjuje. Posle toga sledi lista prava koja su obično dodeljena odredbama autorskog prava. Na kraju, biće dotaknuta i tema fer korišćenja. Jezik u nastavku je prilagođen zarad razumljivosti i ponekad nisu upotrebljeni precizni pravni nazivi.

Predmet zakona o autorskom pravu[edit | edit source]

Predmet zakona o autorskom pravu je generalno veoma širok i nije ograničen na specifične vrste autorskih dela. Ostali principi se generalno koriste da se zaključi da li dato autorsko delo ima korist od autorsko-pravne zaštite. Najvažniji princip jeste originalnost. Ovaj princip se dalje može podeliti na dva dela, od kojih oba moraju biti ispunjena da bi delo moglo da bude zaštićeno. Prvo, autorsko delo koje se štiti mora biti nezavisno stvoreno. To znači da delo ne sme da bude kopija već postojećeg dela. Iako se ovo čini očiglednim postoji bitna kvalifikacija koja razlikuje autorsko pravo od, na primer, prava patenta. Autorsko delo ne mora da bude novo u smislu da nije postojalo pre njegovog nastanka. Dokle god stvaralac dela nije imao znanje o ranije postojećem delu koje je identično njegovom delu, onda će njegovo delo biti zaštićeno autorskim pravom i neće povrediti pravo na ranije delo. Tako, ako neko stvori delo koje je već stvoreno od strane druge osobe bez znanja o tom već stvorenom delu, njegovo delo je podložno autorsko-pravnoj zaštiti i neće povrediti pravo na ranije delo. Drugi deo originalnosti jeste kreativnost. Ovo se nekad definiše kao potreba minimalnog ličnog ulaganja. Tako da, ako je delo običan mehanički skup nekih informacija, to onda ne konstituiše kreativnost. Međutim, količina kreativnosti koja je potrebna je izuzetno mala, ne postoji obaveza “visoke umetnosti” ili slično. Delo mora nekako da reflektuje lične veštine i kreativnost njegovog stvaraoca, ali to je to. Čak i pojedinačne rečenice ili umetnička dela koja su nastala kao rezultat mahom slučajnih procesa (npr. kompjuterski generisane) mogu biti zaštićene. Delo takođe mora da ima određenu supstancu (npr. određenu dužinu), tako da naslovi i pojedinačne reči obično ne mogu da budu zaštićene autorskim pravom.

Drugi princip od suštinske važnosti za autorsko pravo jeste dihotomija ideje/izraza. Ovaj princip se takođe koristi radi razlikovanja autorskog prava od patenata. Autorsko pravo pokriva samo izraz u delu, a ne i ideje koje sadrži (dok patenti pokrivaju samo ideje). Tako da, ako neko napiše knjigu o, recimo, metodi pecanja, onda autorsko pravo štiti samo to kako je metod opisan u toj knjizi. Ako bi neko drugi napisao drugačiju knjigu, drugačije izraženu, o istoj metodi, onda ova druga knjiga ne bi povredila pravo na prvu knjigu. U stvari pojam ideje mora da bude široko konstruisan, zato što činjenice, metode i funkcije takođe nisu podložne zaštiti.^[30]

Ko je autor[edit | edit source]

Generalno autorsko pravo se dodeljuje stvaraocu originalnog dela koje je izraženo na određeni način. To znači da se autorima (čija definicija uključuje ne samo pisce, već i kompozitore, fotografe, filmske režisere, itd.) dodeljuju prava. Ostale osobe koje mogu da imaju korist od autorskog prava – ili preciznije rečeno od takozvanih srodnih prava jesu izvođači, producenti i emiteri. Ono što je zajedničko u svim ovim slučajevima jeste da je stvaraocu određene vrste dela dato autorsko pravo. Ovo pravilo međutim poznaje jedan važan izuzetak – u kontekstu zakona SAD – naime doktrinu unajmljenog rada, po kojoj autor dela koja su stvorena tokom radnog vremena zaposlenog nije pojedinačni stvaralac, već njegov poslodavac. U EU većina država (sa izuzetkom recimo UK) ne poznaje mogućnost da pravno lice bude originalni nosilac autorskog prava. Međutim, može se naravno odrediti – i obično je određeno – u ugovoru o radu da zaposleni automatski prenosi autorsko pravo na njegovom delu na poslodavca ako je delo stvoreno tokom radnog vremena.

Prava zagarantovana autorskim pravom[edit | edit source]

Detalji prava koja su zagarantovana autorskim pravom mogu se razlikovati od jurisdikcije do jurisdikcije. Međutim – kao što je to bio slučaj u prethodnom paragrafu – postoji visok nivo homogenosti u odnosu na prava koja su dodeljena nosiocima autorskog prava.

Prva grupa prava se nazivaju ekonomskim pravima. Prvo ekonomsko pravo jeste ekskluzivno pravo na reprodukciju ili pravo pravljenja kopija. Reprodukcija može da bude u bilo kojoj materijalnoj formi i može biti sprovedena na bilo koji način. Drugo, autori imaju ekskluzivno pravo izmene kada je u pitanju njihovo delo. Treće pravo je pravo na komunikaciju. Autori imaju ekskluzivno pravo na komunikaciju, što znači da mogu da kontrolišu kako je njihovo delo predstavljeno javnosti, na primer u izvođenjima ili emitovanjima. Četvrto je pravo na kontrolu fizičkih kopija. Nosioci autorskog prava imaju ekskluzivno pravo da kontrolišu kako se fizičke kopije njihovog dela distribuiraju. Po doktrini prve prodaje (first-sale doctrine), ovo pravo se gubi kada se delo proda. To omogućava kupcu da dalje proda svoju kopiju trećem licu bez dozvole nosioca autorskog prava. Nosiocima prava se takođe daje pravo da iznajmljuju svoja dela drugima i da spreče druge da iznajmljuju njihova dela.

Postoji druga grupa prava u nekim jurisdikcijama – pogotovo u Evropi – gde se autorima takođe dodeljuju specifična moralna prava. Ova prava ne postoje u svim jurisdikcijama, nekada se odnose samo na određene vrste autora (na primer vizuelne umetnike u SAD) i ne nazivaju se uvek autorskim pravom. Ponekad su ova prava neotuđiva, što znači da autor ne može da prenese ova prava na druge, kao što mogu da se prenesu ekonomska prava. U nekim jurisdikcijama moralna prava čak ni nemaju određenu dužinu trajanja, već postoje neograničeno. Dva najznačajnija moralna prava su pravo na atribuciju, koje omogućava autoru da insistira da bude spomenut kao autor dela, kao i pravo na integritet, koje dozvoljava autoru da se suprotstavi upotrebi dela na način koji bi bio protiv uverenja autora ili koji bi naneo štetu reputaciji autora.^[30]

Još jedan važan aspekt u vezi sa pravima koja se dodeljuju autorskim pravom je aspekt derivatnog dela. Derivativno delo je delo koje uzima elemente jednog ili više ranijih dela, ali ih kombinuje tako da stvara sasvim novo delo. Takvo derivativno delo se (generalno) smatra kao da krši pravo na ranija dela, ali i kao delo podložno autorsko-pravnoj zaštiti. To znači da stvaralac takvog derivativnog dela ne može da ga proda, niti da ga upotrebi na drugi način bez izlaganja riziku od sudskog spora sa nosiocem autorskog prava na prvobitno delo. Međutim, nosilac autorskog prava prvobitnog dela takođe ne može da koristi novo delo ili će povrediti autorsko pravo autora tog dela.

Prava dodeljenja autorskim pravom nisu veoma efektivna bez efikasnih metoda primene. Nosioci autorskog prava imaju mogućnost da tuže one koji povređuju njihovo pravo i da traže nadoknadu, poput odštete – (novčanu) kompenzaciju zbog nanete štete – ili nalog – kojim se osobi koja povređuje autorsko pravo nalaže da prestane sa određenim aktivnostima.

Uslovi zaštite[edit | edit source]

Prava koja su dodeljena autorima traju određeni period vremena. U mnogim regionima – među njima Evropa i SAD – period trajanja zaštite za većinu dela je određen na 70 godina nakon smrti autrora za novostvorena dela. Ovo se takođe zove 70 godina post mortem auctoris ili jednostavno pma. Pojedine države primenjuju minimalne dužine trajanja zaštite određene Bernskom konvencijom, koje su fiksirane na 50 godina nakon smrti autora. Dela stvorena pod doktrinom unajmljenog rada su u SAD zaštićena 95 godina posle publikacije ili 120 godina posle stvaranja, koje god prvo da ističe. Izvođači, producenti i emiteri generalno imaju korist od autorsko-pravne zaštite 50 godina posle objavljivanja dela.^[31]

Fer korišćenje[edit | edit source]

Prava koja su dodeljena nosiocima autorskog prava su ograničena pravom da korisnici koriste delo u određenim slučajevima – slučajevima fer korišćenja. Važno je znati da iako se termin često koristi globalno, on se odnosi samo na SAD i još neke države. UK i mnoge njene bivše kolonije poznaju slične odredbe pod imenom fer deljenje (fair dealing). Odredbe fer korišćenja i fer deljenja daju korisnicima autorskih dela široke i fleksibilne izuzetke, pod kojim mogu da koriste autorska dela bez dozvole nosilaca autorskog prava. Zato što su ove odredbe fleksibilne i nejasno definisane, imaju prednost mogućnosti pokrivanja novih slučajeva, kao što se to često dešava u eri digitalizacije. Međutim, sa druge strane, odredbe fer korišćenja i fer deljenja imaju manu pravne nesigurnosti, koja – zbog često preterano visokih troškova sudskih sporova – mogu da podstiču korisnike da ne koriste prava koja imaju u potpunosti.

Nadalje takve odredbe se dosta oslanjaju na događaje u sudskoj praksi, kako jedino sudske odluke mogu da popune nejasan pravni jezik suštinom koja je potrebna za navođenje korisnika u specifičnim slučajevima.

Fer korišćenje se odnosi na bilo koju upotrebu autorskog dela koja je dovoljno transformativna i štiti takvu transformativnu upotrebu od tumačenja da povređuje pravo. Fer korišćenje nije ograničeno na određene korisnike, ali pokriva – na primer – kritiku, parodiju i komentar. Stanford Univerzitet navodi da “ne postoje čvrsta-i-brza pravila (hard-and-fast rules), već opšta pravila i različite sudske odluke.”^[32] U slučaju komentara i kritike, fer korišćenje omogućava korisnicima da reprodukuju delove autorskih dela radi valjanog postizanja ciljeva njihovih komentara ili kritika. Bilo bi veoma teško, na primer, da se napiše recenzija knjige bez mogućnosti da se upotrebe delovi knjige o kojima se diskutuje. Takođe novinari često imaju potrebu korišćenja autorskih dela radi izveštavanja o pitanju koja smatraju bitnim. Na primer, moguće je da se autorsko delo nađe u pozadini materijala koje koriste (kao muzika koja svira u pozadini video snimka). Za više informacija o fer korišćenju za novinare – pogotovo u SAD – možete se uputiti na principe istražene od strane Jaszi-a i Aufderheide-a.^[33]

Parodija se definiše kao praksa ismevanja drugog dela. Parodija ima dugu tradiciju u mnogim kulturama i često služi istoj društvenoj ulozi sličnoj kritici i komentaru. Jasno je da se parodija dela nedvosmisleno odnosi na ciljano delo i samim tim odredbe o fer korišćenju se odnose i na parodiju.

Razlog zašto su komentar, kritika i parodija pokriveni odredbama fer korišćenja je zato što su sve ove upotrebe transformativne upotrebe autorskog dela. Cilj dela koje koristi elemente drugog zaštićenog autorskog dela je drugačiji od cilja originalnog dela, ono daje komentar na originalno delo (ili parodira itd). Zato što je transformacija bitan pravni element ovde, ne postoje definitivna pravila koliko autorskog dela može da bude iskorišćeno. Postoje mnoga pogrešna viđenja fer korišćenja koja kažu da je upotreba određenog dela autorskog dela – recimo, paragrafa – dozvoljena, a da više od toga ne može biti kopirano. Ovo nije tačno. Određivanje fer korišćenja se mora davati na individualnoj bazi u svakom konkretnom slučaju u kojem se poziva na ovaj princip. Korisnici dalje moraju da uzmu u obzir da postoje razlike između principa fer korišćenja i fer deljenja i da različite jurisdikcije mogu da koriste isti termin, ali da ga primenjuju sa suptilnim razlikama.

Mnoge države – pogotovo, ali ne samo, u Evropi – nemaju odredbe niti o fer korišćenju, niti o fer deljenju, već predviđaju specifične i jasno određene izuzetke neophodnosti dozvole nosioca autorskog prava u određenim slučajevima upotrebe. Korisnici autorskih dela zato moraju biti oprezni da se ne zbune sveprisutnom praksom korišćenja pojma fer korišćenje u evropskom kontekstu. EU Direktiva o informacionom društvu (koja se takođe naziva Direktiva o autorskom pravu) dopušta u članu 5. država članicama da uvedu specifične izuzetke. Lista izuzetaka je prilično duga, ali u velikoj meri identična izuzecima poznatim pod pojmovima fer korišćenja i fer deljenja i neće biti prikazana ovde. Zainteresovani čitalac može da se uputi na same propise. Međutim, trenutno se vode diskusije kako da se sistem EU učini fleksibilnijim, kao što je to slučaj sa postojećim odredbama fer korišćenja i fer deljenja.^[34]

Analiza pravnih mehanizama koji su na raspolaganju zainteresovanim stranama[edit | edit source]

Autorsko pravo je striktno nacionalno pravo. Nastanak autorskog dela rađa drugačije autorsko pravo u svakoj individualnoj jurisdikciji- ne postoji međunarodno autorsko pravo. Tako, sudske sporove regulišu pojedinačne države i oni zavise od individualne implementacije relevatnih međunarodnih normi od strane pojedinačnih država. Čak su i EU direktive o autorskom pravu upravo to, direktive, i njih implementiraju države članice u svoja nacionalna zakonodavstva. Države međutim imaju neke obaveze da pruže minimalne mere za izvršenje zahteva nosilaca autorskog prava. U slučaju TRIPS sporazuma, ove mere mogu da izazovu obavezujuće presude koje donose u okviru procedura za rešavanje sporova u STO.

Današnje tehnologije su generalno veoma otežale mogućnost da se dostignu efikasni načini za sprečavanje povrede autorskih prava. Međunarodna priroda Interneta često znači da se osoba koja krši autorsko pravo nalazi u drugačijoj jurisdikciji od nosioca autorskog prava i da tehnička priroda Interneta često otežava identifikaciju osobe koja krši autorsko pravo. Takođe postoji mogućnost da se počinioci nalaze u državama u kojim takvo ponašanje nije ilegalno, ali da takvo ponašanje predstavlja ilegalno ponašanje u drugim jurisdikcijama.

Sudska praksa[edit | edit source]

Zakoni o autorskim pravima ima dugu istoriju u sudskoj praksi, a mnoge današnje definišuće norme su razvijene baš kroz praksu sudova. Generalno je sudska praksa SAD, kao i EU (i njenih država članica), bila najuticajnija, kako su ova dva regiona na čelu razvoja sporazuma koje se tiču međunarodnog autorskog prava. U nastavku slede neki od najznačajnijih slučajeva koji će biti kratko opisani.^[35]

Baker v. Selden (Vrhovni sud SAD – 1880)^[36]

U 1859. godini, Selden-u je dodeljeno autorsko pravo na knjigu koju je napisao, u kojoj je opisao novu metodu čuvanja knjiga. Baker je takođe kasnije napisao knjigu o istoj tehnici čuvanja knjiga i posle izdavanja je optužen od strane Selden-a za povredu autorskog prava. Iako je bilo jasno da su obe knjige na istu temu i da je Baker imao znanje o Selden-ovom ranijem delu, sud je ipak presudio u korist Baker-a. Sud je obrazložio da Selden-ovo autorsko pravo pokriva samo način na koji je on izrazio svoju novu metodu, a ne i samu novu metodu. Kako je odlučeno da Baker-ova knjiga nije povredila Selden-ovo izražavanje metode, tako nije ni došlo do povrede autorskog prava. Ovaj slučaj je eksplicitno utvrdio sad sveprisutnu ideja/izražavanje dihotomiju, koja je nužna za odlučivanje koji delovi datog dela su podložni autorsko-pravnoj zaštiti.

Feist Publications, Inc v. Rural Telephone Service Co. (Vrhovni sud SAD – 1991)^[37]

U slučaju Feist v. Rural predmet spora je bio alfabetički spisak telefonskih brojeva sastavljen od strane Rural-a, čiji su unosi kopirani od strane Feist-a i objavljeni u njihovom telefonskom imeniku. Rural je zatim tužio Feist-a tvrdeći da im je povređeno autorsko pravo, a Feist je odgovorio tvrdnjom da Rural-ov telefonski imenik nije ni bio podložan autorsko-pravnoj zaštiti. Vrhovni sud SAD je utvrdio da su telefonski brojevi prosta činjenica i da ne podležu autorsko-pravnoj zaštiti i da podložnost autorsko-pravnoj zaštiti mora da dođe od kreativnog organizovanja, stila i prezentacije podataka. Sud je odlučio da prosti alfabetički spisak telefonskih brojeva, kao u Rural-ovom imeniku, ne prikazuje bilo kakvu kreativnost i da samim tim ne podleže autorsko-pravnoj zaštiti. Ovaj slučaj je utvrdio princip da nije sve što je nezavisno stvoreno autorsko delo, već da autorsko delo mora da pokaže malu količinu kreativnosti. Ovaj princip važi u skoro svim sferama autorskog prava.

NXIVM Corp. v. The Ross Institute (Apelacioni sud SAD za drugi okrug – 2004)^[38]

NXIVM je stvarao trening seminare za izvršne poslove koje su generisale znatnu kontroverzu. NXIVM je pokrenuo spor zbog povrede autorskog prava protiv operatora Internet stranica zbog postavljanja delova priručnika za trening NXIVM. Priručnici za trening su bili neobjavljeni u smislu da nisu bili dostupni široj javnosti. Svrha upotrebe je viđena kao “transformativna”, jer je bila usmerena na kritikovanje NXIVM-ovih seminara i priručnika. Zato što je upotreba bila transformativna, prvi faktor je davao prednost fer korišćenju, čak i u svetlu loše vere u kojoj se došlo do priručnika. Pošto su obe strane priznale da je delo neobjavljeno, drugi faktor je bio protiv fer korišćenja. Korišćena je količina koja je bila neophodna radi postizanja transformativne svrhe. Takođe, Ross nisu uzeli “srce dela”, jer nijedan specifičan deo nije konstituisao srce NXIVM-ovog priručnika. Tako da je treći faktor bio u korist fer korišćenja. Sud je odlučio da kritika seminara ili organizacije ne menja sam seminar ili njegovo tržište i da je bilo koja šteta tržišti koja je nastala kao rezultat takve kritike posledica slobode govora i javne diskusije. Tako, četvrti faktor je stao na stranu fer korišćenja. Ovaj slučaj pokazuje da čak i postavljanje sadržaja na javno dostupnim Internet stranicama može da bude u sferi fer korišćenja, pogotovo ako je upotreba u kontekstu kritičke diskusije i ako su samo delovi kopirani.^[39]

Studije slučajeva[edit | edit source]

Postoji iznenađujuće malo empirijskih istraživanja vezana za pitanja autorskog prava, kako su navele National Academies 2013.^[40] Prva lista slučajeva – koje naginju značajno ka zadovoljavajućim zaključcima o autorskom pravu može se naći kod WIPO ovde. Takođe sad postoji i Pregled ekonomskih istraživanja u vezi sa pitanjima autorskog prava koji se bavi empirijskim istraživanjem o pitanjima u vezi sa autorskim pravom u ekonomiji.

Ne baš studija slučaja, ali važan izvor empirijske informacije jeste Internet stranica Chilling Effects, koji sakuplja informacije o DMCA zahtevima za skidanje i piše o efektima koji imaju na slobodu izražavanja.

Stanford Enciklopedija Filozofije navodi sledeće o ekonomskim efektima prava intelektualne svojine: “Empirijska pitanja o troškovima i prednostima zaštite autorskog prava, patenata i trgovinske tajne su notorno teška za utvrditi. Ekonomisti koji su razmatrali pitanje ukazuju da se ili nije još došlo do rešenja ili da bi druga uređenja bila bolja.”^[41]

Važan slučaj, koji ilustruje ekonomske i društvene prednosti sistema produkcije koji nije zavisan od ekskluzivne zaštite autorskog prava jeste široko uspešna Free and Open Source (FOSS) scena. Većinu sadašnje softverske infrastrukture Interneta čine softveri čiji su autori se odrekli prava na kontrolu načina kako se njihova dela koriste.

Tema autorskog prava je u poslednje vreme često bila zastupljena u medijima. Ova sekcija se zato neće baviti ponavljanjem već obimne količine informacija koje su dostupne na Internetu, već će pomoći zainteresovanim čitaocima upućujući ih ka nekim od boljih izvora informacija koja su u vezi sa autorskim pravom.

•     TorrentFreak

TorrentFreak je verovatno eminentni izdavač vesti o pitanjima u vezi sa autorskim pravom u digitalnoj sferi. Imaju jasan pro-deljenje stav koji se vidi i u imenu. Od malog ličnog projekta, TorrentFreak se razvio u zreo sajt za vesti u vezi sa autorskim pravima, privatnošću i filesharing-om. TorrentFreak ima veoma dobre odnose sa relevantnom zajednicom i često prvi izveštava o novim temama.

•     EFF Deeplinks blog

EFF je američka NVO koja radi na pitanjima digitalnih prava, uključujući autorskog prava. Održavaju veoma aktivan blog i često izveštavaju o pitanjima u vezi sa autorskim pravom.

•     EDRi

European Digital Rights (EDRi) je NVO čiji je rad fokusiran na pitanja digitalnih prava i često objavljuju članke koji se tiču autorskog prava na svom website-u. Fokusiraju se na evropski kontekst, ali ponekad objavljuju vesti i o američkim pitanjima.

Utvrđivanje odstupanja od željenog stanja – Usklađenost sa međunarodnim izvorima prava[edit | edit source]

Postoji više problema u vezi sa autorskim pravom u digitalnoj eri. Prvi i glavni problem jeste preterana dužina trajanja zaštite autorskog prava, što kao posledicu ima slabljenje javnog domena, čime se u znatnoj meri onemogućava dalji i efikasniji razvitak kulture i nauke. Javni domen je skup svih autorskih dela na koje je istekla zaštita i koja su slobodna za korišćenje od strane svih zainteresovanih lica, bez traženja dozvole nosioca autorskog prava.^[42] Preteranom dužinom trajanja zaštite zaključava se kultura i znanje na vremenski period koji nije primeren današnjem digitalnom društvu, čime se direktno sprečava razvoj nauke i umetnosti, što je suprotno svrsi autorskog prava određenog Ustavom SAD iz 1778. godine, a to je da autorsko pravo “promoviše razvoj nauke i korisnih umetnosti”.^[43]Drugi veliki problem je smanjenje fer korišćenja. Treći problem je previše striktna primena zakona o autorskom pravu, koja za posledicu ima chilling effect na slobodu izražavanja, budući da to stvara strah od pokretanja sudskog procesa, koji su veoma dugi i skupi, zbog korišćenja autorskog dela. U nastavku sledi pregled usklađenosti domaćeg prava u oblasti autorskog prava kako sa međunarodnim izvorima prava, tako i sa vrednostima i ciljevima za koje je SHARE zalaže.

Pregled međunarodnih principa i regulative[edit | edit source]

Kako su ranije detaljno opisani najvažniji međunarodni dokumenti u oblasti autorskog prava, ovde će samo biti ponovljeni koji su i usklađenost domaćeg prava sa njima. Najvažniji dokument jeste svakako Bernska konvencija iz 1886. godine, koja je poslednji put izmenjena 1979, a koju je Srbija ratifikovala 1975. godine.^[44] Domaće pravo u Zakonu o autorskom i srodnim pravima predviđa da “autor uživa moralna i imovinska prava u pogledu svog autorskog dela od trenutka nastanka autorskog dela”^[45], što je u skladu sa odredbom iz Bernske konvencije koja nalaže automatsko dodeljivanje autorskog prava, a takođe je ispoštovana i zabrana bilo kakve formalne registracije kao uslova za dodeljivanje autorskog prava. Dalje, Zakon predviđa dužinu trajanja imovinskih prava autora “za života autora i 70 godina posle njegove smrti”^[46], što je za 20 godina duže od minimalne dužine trajanja zaštite određene Bernskom konvencijom. Ovde treba napomenuti da je dužina trajanja zaštite određena na tom nivou radi usklađivanja sa EU Direktivom o dužini trajanja autorskog prava, kao deo obaveznog usklađivanja domaćeg prava sa pravom EU u okviru procesa pridruživanja EU. Takođe, postoje odredbe o ograničenju autorskog prava, koje su de facto odredbe o fer korišćenju autorskih dela, iako sam Zakon ne poznaje takav termin.

Što se tiče usklađenosti sa TRIPS sporazumom, Srbija formalno nema obavezu da uskladi svoje pravo sa odredbama ovog sporazuma, budući da nije članica STO, iako to naravno predstavlja jedan od uslova za prijem u članstvo te organizacije. Međutim, kako je EU usvojila većinu odredbi iz TRIPS sporazuma, tako je i Srbija u obavezi da svoje pravo prilagodi pravu EU, samim tim i odredbama TRIPS sporazuma. Kao najznačajniji primer usklađenosti domaćeg prava sa TRIPS-om može se navesti to što se računarski programi, tj. softver i baze podataka smatraju autorskim delima i samim tim im se dodeljuje autorsko-pravna zaštita.^[47]

Kada je u pitanju Rimska konvencija, Srbija je konvenciju ratifikovala 2002. godine^[48], čime je postala sastavni deo našeg prava. Iako je minimalna dužina trajanja autorskog prava za izvođače, emitere i producente konvencijom određena na 20 godina, naš Zakon je dužinu trajanja odredio na bitno dužem nivou od 50 godina.^[49]

Pregled EU principa i regulative[edit | edit source]

Srbija u procesu pridruživanja EU ima obavezu sa svoje zakone prilagodi propisima koji važe u EU, između ostalog i u oblasti autorskog prava. Glavne direktive u odnosu na koje Srbija mora da uskladi svoje pravo jesu Direktiva o kompjuterskim programima, Direktiva o dužini trajanja autorskog prava, Direktiva o bazama podataka i Direktiva o informacionom društvu. ZASP je usklađen sa ovim direktivama tako što je predviđena zaštita za kompjuterske programe i baze podataka, određivanjem dužine trajanja autorskog prava na 70 godina posle smrti autora, kao i određivanjem liste slučajeva u kojima je autorsko pravo ograničeno.

Veliki problem u poslednje vreme na području EU predstavljaju agencije za zaštitu autorskog prava, koje ili previše striktno primenjuju zaštitu autorskog prava ili je primenjuju na potpuno neprimeren način. Najizraženiji problem je u Nemačkoj sa njenom agencijom GEMA. Jedan primer problema jeste nepostojanje ugovora o licenciranju između YouTube-a i GEMA-e, zbog čega je veliki broj video snimaka nedostupan korisnicima YouTube-a u Nemačkoj.^[50] Takođe, GEMA je tražila, u više navrata, honorare za muziku na koju ne raspolaže pravima, kao što je muzika licencirana nekom od Creative Commons licenci.^[51]

U Belgiji agencija SABAM zahteva sudskim putem da im pružaoci Internet usluga (ISP) plate naknadu zato što korisnici dele zaštićena autorska dela preko njihovih mreža^[52], iako je i Evropski sud pravde da bi nadgledanje ponašanja korisnika od strane pružalaca Internet usluga predstavljalo povredu privatnosti korisnika, kao i drugih osnovnih prava kako korisnika, tako i pružalaca Internet usluga.^[53]

Pregled principa i policy paper-a koji su kreirani od strane zajednice[edit | edit source]

Organizacije civilnog društva koje se bave pitanjem autorskog prava se zalažu za redefinisanje autorskog prava, kako bi bilo prilagođeno digitalnoj eri u kojoj živimo. Aktivnosti uperene ka reformi autorskog prava su zasnovane na principima otvorenosti, mogućnosti slobodnog deljenja između pojedinaca u nekomercijalne svrhe, smanjenju dužine trajanja, jačanju uloge javnog domena, slobodnom remiksovanju i fer korišćenju. U nastavku ćemo prikazati nekoliko inicijativa, kao i policy paper-a, usmerene ka davanju odgovora na pitanje na koji način bi trebalo redefinisati autorsko pravo u digitalnoj eri.

Prvo imamo master rad Julian-a Hauser-a, post-diplomca Instituta za filozofiju Univerziteta u Bernu, pod nazivom Sharing is caring vs. stealing is wrong: An analysis of the moral justifications of copyright. Autor ovog rada navodi kako je moralno opravdano dati autorima ograničenu kontrolu nad njihovim delima, poput prava na navođenje autora dela, pravo na eksplicitno navođenje odbijanja izmene ili korišćenja autorskog dela, pravo autora da učestvuje u dobiti koja nastane kao rezultat komercijalnog korišćenja autorskog dela, kao i da treba postaviti šeme koje će garantovati autorima novčanu naknadu za njihova korisna dela. Ova prava, navodi Hauser, su moralno opravdana jer ne bi ometala ni interese autora ni društva i unapređuju makar jedno od ova dva.^[2]

Dalje, QuestionCopyright.org je neprofitna organizacija iz SAD koja ima za cilj redefinisanje načina na koji ljudi misle o autorskom pravu. Projekti ove organizacije su usmereni ka isticanju restriktivnih efekata distribucijskih monopola, kao i približavanje autora i njihovih saveznika potencijalima slobodne distribucije.^[54]

Zatim, Creative Commons, neprofitna organizacija iz SAD, je razvila sistem alternativnih licenci, koje se razlikuju od sadašnjeg sistema licenci po tome što omogućavaju slobodno deljenje i korišćenje autorskih dela, bez prethodne dozvole autora. Stepen slobode zavisi od licence, gde neke omogućavaju potpuno slobodno deljenje i korišćenje, čak i u komercijalne svrhe, dok neke dozvoljavaju samo slobodno deljenje.

Free Software Foundation je organizacija koja promoviše slobodu korisnika kompjutera i zalaže se za odbranu prava korisnika slobodnog softvera. Zasnovana je na četiri osnovne slobode, koje je definisao Richard Stalmann: sloboda pokretanja programa onako kako korisnik želi, u bilo koju svrhu; sloboda proučavanja rada programa i menjanja da bi radio onako kako korisnik želi, za šta je potreban preduslov pristup izvornom kodu programa; sloboda redistribucije kopija radi pomaganja komšiji i sloboda distribucije promenjene verzije ostalima.^[55] FSF se bavi davanjem infrastrukture i donacija GNU Project-u, fondaciji GNU/Linux slobodnih operativnih sistema, promocijom slobodnog softvera, kao i odbranom slobodnog softvera od prelaska u vlasnički softver.

EFF je organizacija koja se bavi zaštitom prava u digitalnoj sferi. Kada je u pitanju autorsko pravo, kao organizacija se bori za uspostavljanje balansa između interesa nosilaca autorskog prava i korisnika, radi omogućavanja dalje kreativnosti i inovacije. Smatraju da je današnji sistem otišao predaleko od svoje prvobitne svrhe, zahvaljujući drakonskim zakonima i sudskim odlukama.^[56]

Free Culture Foundation, sledbenik nekadašnje Students for Free Culture, je organizacija koja je kao svoju misiju postavila okončanje pokoravanja medija, ideja i tehnologije koje je omogućilo privatno vlasništvo. Njihov rad je usmeren na premošćavanje, ometanje i destabilizaciju pravnih i tehnoloških digitalnih podela između slušaoca i muzičara, čitaoca i pisca, korisnika i hakera, gledaoca i producenta.^[57] Nastala je iz pokreta slobodne kulture (free culture movement) koja se zalaže za slobodu distribucije i menjanja kreativnih dela korišćenjem Interneta i drugih medija.^[58]

Preporučene mere kako bi došlo do otklanjanja odstupanja[edit | edit source]

Postoji nekoliko mera kojima bi se mogle otkloniti odstupanja koja trenutno postoje. Prva mera jeste smanjenje dužine trajanja autorskog prava na minimum predviđen Bernskom konvencijom od 50 godina nakon smrti autora, sa težnjom daljeg smanjenja i dovođenja interesa nosioca autorskog prava u balans sa interesima društva i korisnika. Postoji više viđenja kolika bi trebalo da bude dužina trajanja autorskog prava, od kojih ćemo spomenuti predlog Christian-a Engström-a, bivšeg poslanika švedske Piratske Partije u Evropskom Parlamentu, i Rick-a Falkvinge-a, osnivača švedske Piratske Partije, koji predlažu dužinu trajanja autorskog prava od 20 godina.^[59]Dalje, treba obezbediti doslednu primenu principa fer korišćenja i omogućavanje upotrebe autorskih dela bez prethodne dozvole autora, u granicama postavljenih zakonom, s tim da te granice ne bi trebalo da budu usko postavljene. Najzad, treba prekinuti praksu preoštre primene zakona, što bi se najbolje postiglo dozvoljavanjem slobodnog deljenja autorskih dela između pojedinaca u nekomercijalne svrhe, bez prethodne dozvole nosioca autorskog prava.

Aktivnosti[edit | edit source]

Više je aktivnosti koje mogu biti preduzete radi otklanjanja postojećih odstupanja. Najefikasnija bi bila sveobuhvatna promena regulative koja se bavi autorskim pravom, koja bi uvažila realnost i promenjene navike korisnika u digitalnoj eri u kojoj trenutno živimo. Međutim, šanse za tako nešto u ovom momentu nisu najveće, zato što je to u suprotnosti sa interesima regiona čije ekonomije imaju najviše koristi od sadašnjeg sistema autorskog prava, a to su SAD i EU. Dok ne dođe do sveobuhvatne reforme zakona o autorskom pravu, korisnici mogu da koriste sadašnja ograničenja radi zaobilaženja autorkog prava, kao što je fer korišćenje. Takođe, mogu se koristiti Creative Commons, Copyleft^[60], GNU General Public License (GPL) i druge alternativne licence, koje omogućavaju slobodno deljenje i korišćenje autorskih dela. Kratkoročni fokus bi trebao da bude na sprečavanju daljih negativnih promena, kao što je recimo dalje produžavanje dužine trajanja autorskog prava. Međutim, istovremeno treba raditi na informisanju javnosti zašto nam je potrebna pozitivna reforma sistema autorskog prava, koja bi u obzir uzela i interese korisnika autorskih dela, a ne samo interese nosilaca autorskog prava. Sadašnji sistem autorskog prava se pokazao kao neodrživ i u neskladu sa digitalnom erom, zato je neophodno pristupiti sveobuhvatnoj reformi regulative, kako na domaćem tako i na međunarodnom nivou, radi vraćanja balansa između interesa nosilaca autorskog prava i korisnika autorskih dela, kao i radi omogućavanja daljeg nesmetanog razvoja nauke, kulture i znanja, što je nemoguće ako su autorska dela, kako sadašnja tako i buduća, nedostupna korisnicima autorskih dela i zaključana u nedogled.

Reference[edit | edit source]

1. Jump up↑ “Copyright.” WIPO – World Intellectual Property Organization. http://www.wipo.int/copyright/en/
2. ↑ ^{Jump up to:2.0 2.1} Hauser, Julian. “Sharing Is Caring vs. Stealing Is Wrong: An Analysis of the Moral Justifications of Copyright.” Master Thesis, University of Berne, 2014. http://www.academia.edu/7181424/Sharing_is_caring_vs._stealing_is_wrong_An_analysis_of_the_moral_justifications_of_copyright
3. Jump up↑ Stallman, Richard M. “Did You Say ‘Intellectual Property’? It’s a Seductive Mirage.” GNU Project, 2013. https://www.gnu.org/philosophy/not-ipr.html
4. Jump up↑ Moore, Adam. “Intellectual Property.” In The Stanford Encyclopedia of Philosophy, edited by Edward N. Zalta, Summer 2011., 2011. http://plato.stanford.edu/archives/sum2011/entries/intellectual-property/
5. Jump up↑ “What Is Fair Use?” Stanford Copyright and Fair Use Center. http://fairuse.stanford.edu/overview/fair-use/what-is-fair-use/
6. Jump up↑ Shirky, Clay. Here Comes Everybody. London, UK: Allen Lane, 2008.; Aigrain, Philippe. Sharing: Culture and the Economy in the Internet Age. Amsterdam, NL: Amsterdam University Press, 2012. http://public.j.eblib.com/EBLPublic/PublicView.do?ptiID=870657
7. Jump up↑ Berne Convention for the Protection of Literary and Artistic Works, 1886. http://www.wipo.int/treaties/en/ip/berne/
8. Jump up↑ Treaties and Contracting Parties: Berne Convention.” Accessed July 11, 2014. http://www.wipo.int/treaties/en/ip/berne/summary_berne.html
9. Jump up↑ Agreement on Trade-Related Aspects of Intellectual Property Rights, 1994. http://www.wto.org/english/tratop_e/trips_e/t_agm0_e.htm
10. Jump up↑ Abbott, Frederick M., Thomas Cottier, and Francis Gurry. International Intellectual Property in an Integrated World Economy. 2nd ed. Aspen Casebook Series. New York, NY: Wolters Kluwer Law & Business, 2011
11. Jump up↑ “WTO | Intellectual Property – Overview of TRIPS Agreement.” Accessed July 7, 2014. http://www.wto.org/english/tratop_e/trips_e/intel2_e.htm
12. Jump up↑ Rome Convention, 1961. http://www.wipo.int/treaties/en/ip/rome/
13. Jump up↑ Treaties and Contracting Parties: Rome Convention.” Accessed July 11, 2014. http://www.wipo.int/treaties/en/ip/rome/summary_rome.html
14. Jump up↑ WIPO Copyright Treaty, 1996. http://www.wipo.int/treaties/en/text.jsp?file_id=295166
15. Jump up↑ Treaties and Contracting Parties: WIPO Copyright Treaty (WCT).” Accessed July 11, 2014. http://www.wipo.int/treaties/en/ip/wct/summary_wct.html
16. Jump up↑ WIPO Performances and Phonograms Treaty, 1996. http://www.wipo.int/treaties/en/text.jsp?file_id=295578
17. Jump up↑ Treaties and Contracting Parties: WIPO Performances and Phonograms Treaty (WPPT).” Accessed July 11, 2014. http://www.wipo.int/treaties/en/ip/wppt/summary_wppt.html
18. Jump up↑ Digital Millennium Copyright Act. Vol. 112 Stat. 2860 (1998), 1998. http://www.gpo.gov/fdsys/pkg/PLAW-105publ304/pdf/PLAW-105publ304.pdf
19. Jump up↑ “DMCA | Electronic Frontier Foundation.” Accessed July 11, 2014. https://www.eff.org/issues/dmca
20. Jump up↑ Computer Programs Directive. Vol. 2009/24/EC, 1991. http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=OJ:L:2009:111:0016:0022:EN:PDF
21. Jump up↑ Copyright Term Directive. Vol. 2006/116/EC, 1993. http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/ALL/?uri=CELEX:31993L0098
22. Jump up↑ Database Directive. Vol. 96/9/EC, 1996. http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:31996L0009:EN:HTML
23. Jump up↑ Information Society Directive. Vol. 2001/29/EC, 2001. http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/LexUriServ.do?uri=CELEX:32001L0029:EN:HTML
24. Jump up↑ Za više informacija videti: Yu, Peter K., „An Overview of the Eu Information Society Directive“, http://www.peteryu.com/gigalaw1101.pdf
25. Jump up↑ “Data Protection, Internet Freedom | Stop TTIP.” Accessed July 11, 2014. http://stopttip.net/data-security-internet-freedom/
26. Jump up↑ “Canada-EU Trade Agreement Replicates ACTA’s Notorious Copyright Provisions | Electronic Frontier Foundation.” Accessed July 11, 2014. https://www.eff.org/deeplinks/2012/10/ceta-replicates-acta
27. Jump up↑ https://www.eff.org/issues/tpp
28. Jump up↑ https://www.eff.org/deeplinks/2014/07/europe-serious-about-reforming-copyright
29. Jump up↑ https://torrentfreak.com/mastercard-and-visa-start-banning-vpn-providers-130703/
30. ↑ ^{Jump up to:30.0 30.1} Colston, Catherine. Principles of Intellectual Property Law. London, UK: Cavendish, 1999; Dutfield, Graham. Global Intellectual Property Law. Cheltenham, UK; Northampton, MA: Edward Elgar, 2008.
31. Jump up↑ “Copyright Term and the Public Domain in the United States.” Accessed July 11, 2014. https://copyright.cornell.edu/resources/publicdomain.cfm; “Terms of Protection for Copyright and Related Rights in Multilateral Treaties | Knowledge Ecology International.” Accessed July 11, 2014. http://keionline.org/content/view/236/1
32. Jump up↑ What Is Fair Use?” Stanford Copyright and Fair Use Center. Accessed July 7, 2014. http://fairuse.stanford.edu/overview/fair-use/what-is-fair-use/
33. Jump up↑ Jaszi, Peter, and Pat Aufderheide. Set of Principles in Fair Use for Journalism. Center for Social Media – American University, October 15, 2013. http://www.cmsimpact.org/journalism
34. Jump up↑ http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1959554
35. Jump up↑ https://en.wikipedia.org/w/index.php?title=List_of_copyright_case_law&oldid=606356611%20;%20http://fairuse.stanford.edu/overview/fair-use/cases/
36. Jump up↑ Baker v. Selden, 101 US 99 (US Supreme Court 1880)
37. Jump up↑ Feist Publications, Inc. v. Rural Telephone Service Co., 499 US 340 (US Supreme Court 1991)
38. Jump up↑ NXIVM Corp. v. The Ross Institute, 364 F.3d 471 (2d Cir. 2004)
39. Jump up↑ http://copyright.columbia.edu/copyright/fair-use/case-summaries/#summaries6
40. Jump up↑ http://www.nap.edu/catalog/14686/copyright-in-the-digital-era-building-evidence-for-policy
41. Jump up↑ http://plato.stanford.edu/archives/sum2011/entries/intellectual-property/
42. Jump up↑ http://fairuse.stanford.edu/overview/public-domain/
43. Jump up↑ http://www.archives.gov/exhibits/charters/constitution_transcript.html
44. Jump up↑ http://paragraf.rs/propisi/zakon_o_ratifikaciji_bernske_konvencije_za_zastitu_knjizevnih.html
45. Jump up↑ http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_autorskom_i_srodnim_pravima.html
46. Jump up↑ Član 102, stav 1. ZASP
47. Jump up↑ Član 2, stav 2, tačka 1; Član 5, stav 3. ZASP
48. Jump up↑ http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_potvrdjivanju_medjunarodne_konvencije_o_zastiti_izvodjaca.html
49. Jump up↑ Član 147. ZASP
50. Jump up↑ https://www.techdirt.com/articles/20130113/21374021652/gema-vs-youtube-hits-three-year-mark-as-rate-negotiations-fall-through-again.shtml
51. Jump up↑ https://www.techdirt.com/articles/20111114/02034116758/gema-once-again-demands-royalties-creative-commons-music-it-has-no-rights-over.shtml
52. Jump up↑ https://torrentfreak.com/music-rights-group-sues-isps-over-pirate-tax-130501/
53. Jump up↑ http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/HTML/?uri=CELEX:62010CJ0070&from=EN
54. Jump up↑ http://questioncopyright.org/about
55. Jump up↑ https://gnu.org/philosophy/free-sw.html
56. Jump up↑ https://www.eff.org/issues/intellectual-property
57. Jump up↑ http://freeculture.org/about/
58. Jump up↑ http://wiki.freeculture.org/Free_culture
59. Jump up↑ http://www.copyrightreform.eu/sites/copyrightreform.eu/files/The_Case_for_Copyright_Reform.pdf
60. Jump up↑ https://www.gnu.org/copyleft/