Zadržavanje podataka o komunikaciji po Direktivi Evropske unije predstavlja nesrazmerno zadiranje u pravo na privatnost i tajnost komunikacije, odlučio je Evropski sud pravde. S obzirom na to da u demokratskom društvu zaista nema mesta za ovu vrstu ugrožavanja ljudskih prava, presuda predstavlja značajan korak ka vraćanju na dostignuti nivo poštovanja ljudskih prava od pre 2006. godine.
Inicijativu za preispitivanje Direktive su pokrenuli Viši sud iz Republike Irske i Ustavni sud Austrije, kako bi se ustanovilo da li je ona u skladu sa Poveljom o osnovnim pravima Evropske unije, odnosno sa pravom na poštovanje privatnog i porodičnog života i pravom na zaštitu podataka o ličnosti.
Podsetićemo da je Direktiva o zadržanim podacima 2006/24/EC, propisivala obavezu operatora da zadržavaju podatke o komunikaciji, što je državnim organima omogućavalo da u svakom trenutku pristupe podacima svih korisnika elektronskih komunikacija, uz stvaranje jakog subjektivnog utiska da je život svakog pojedinca pod konstantnim nadzorom, što je čak i Evropski sud konstatovao.
Podaci o komunikaciji: vrsta komunikacije, njen izvor, odredište, početak, trajanje i završetak komunikacije, uređaj kojim je obavljena komunikacija, lokacija tog uređaja i 5 načina ispoljavanja komunikacije (fiksna telefonija, mobilna telefonija, pristup Internetu, e-mail komunikacija i Internet telefonija)
Događaji pre 2006, kada je doneta Direktiva, koji su opravdavali neophodnost neograničenoj mogućnosti pristupa zadržanim podacima su bili teroristički napadi u Njujorku 2001, kao i napadi u Madridu 2004. i Londonu 2005. Ovi tragični događaji su iskorišćeni kao povod da evropski zakonodavci “žrtvuju” privatnost zarad “zaštite nacionalne bezbednosti” i “otklanjanja terorističke pretnje”. Neophodno je istaći da je već od usvajanja kontroverznog dokumenta evropska javnost reagovala, a u periodu od 2006. do 2014. je u nekoliko navrata bio “osporavan” pred ustavnim sudovima država članica. Međutim, briselski birokratski aparat je uspeo da Direktivu “održi” u životu čitavih 8 godina, što nije ostalo bez svojih posledica. Operatori su morali da ulažu u novu opremu za nadzor, imali su obavezu da sve podatke zadržavaju od 6 meseci do 2 godine, službe bezbednosti širom Evrope su mogle da sastavljaju profile građana, čija privatnost je bila na najnižem nivou.
Nemački političar Malte Špic je dobio skup zadržanih podataka od operatora “Dojče telekom” o njegovoj komunikaciji preko mobilnog telefona za period od 6 meseci, potom ih predao listu “Di cajt” (Die Zeit) koji je kombinovao podatke o lokaciji sa informacijama koje su o njemu javno dostupne na Internetu, što je stvorilo mogućnost da se u potpunosti prati njegov život.
Dešavanja iz privatnog života građana neprestano su dostupna operatorima, a time i državnim organima. Na primer, operator može da sazna da je osoba X odvela dete u vrtić, potom otišla na posao, a uveče izašla u kafanu (jer ta osoba nosi telefon – podaci o lokaciji mobilnog uređaja), da je u toku dana osoba X komunicirala sa šefom i kolegama, ženom i ljubavnicom (jer su zadržani podaci i broj telefona koji zovete, kao i vaš broj), u toku dana je poslala e-majl na adresu knjižare da bi naručila knjigu (e-mejl koji šaljete i adresa na koju šaljete je zadržani podatak), a kada se uveče vrati kući, zbog podataka o lokaciji operator će znati da ste završili svoje kretanje za taj dan. Direktiva je predviđala da operator zadržava sve te podatke o komunikaciji osobe X, jer oni u budućnosti mogu da budu neophodni ako ta osoba postane opasnost po javni poredak i nacionalnu bezbednost, zbog sumnje da se sprema ili da je spremna da učini “ozbiljan zločin”.
Dakle, početna hipoteza direktive je bila pogrešna, i zasnivala se na pretpostavci da je svaki pojedinac od preko 500.000.000 stanovnika EU potencijalni učinilac “ozbiljnog zločina”, odnosno potencijalni terorista, pa je neophodno da se preventivno skupljaju njegovi/njeni podaci da bi se zločinima preventivno stalo na put. Iako je zaštita bezbednosti ozbiljan i legitiman cilj, neophodno je uvažiti i druge vrednosti, poput zaštite ljudskih prava.
Kako je moguće propisati da su operatori obavezni da zadržavaju podatke, da su službe bezbednosti ovlašćene da od njih zahtevaju i dobiju podatke, a da sa druge strane, korisnici ne znaju ništa o tome i da ne postoji nijedan jedini uslov za pristup, niti jedno pravilo koje bi bilo garancija da privatni podaci neće neovlašćeno pasti “u pogrešne ruke”?
Ovo pitanje je bilo legitimno od početka do kraja javne debate o zadržavanju podataka i Evropski sud pravde je formalno stavio tačku i jasno odgovorio da je Direktiva “nevažeća”, te potvrdio princip proporcionalnosti u slučajevima odstupanja od tajnosti komunikacije i prava na privatnost, kao temeljnih ljudskih prava.
Takođe, treba ispitivati da li je mera zadržavanja podataka efikasno sredstvo u postizanju zaštite nacionalne bezbednosti i krivičnog gonjenja najtežih krivičnih dela. Sud, po za sada dostupnim podacima, nije zauzeo čvrst i nedvosmilsen stav. Ako se presuda parafrazira, dolazi se do toga da je samo konstatovano da je način ostvarivanja mere pristupa zadržanim podacima sporan, ali ne i nužno i samo zadržavanje podataka. Podsetićemo da postoje jako legitimni i dobri argumenti koji osporavaju suštinu zadržavanja podataka i koji osporavaju efikasnost ove mere u borbi protiv međunarodnog terorizma, a neki nacionalni sudovi su već stali na to stanovište.
Zato je osnovno pitanje koje se posle ovakve presude ESP postavlja: Šta dalje?
Ono što je nesporno je da je Direktiva 2006/24/EC loš dokument, da nikakvim intervencijama ne može da se popravi i da je neophodno početi od “praznog papira”, kako to napominje i Stiv Pirs u svom članku posvećenom ovoj presudi. Pored toga, neophodno je da se u svim državama članicama odmah stave van snage odredbe koje se odnose na zadržavanje podataka, kao i da se uvedu jasna i nedvosmislena pravila po kojima je pristup podacima o komunikaciji moguć samo “na individualizovanoj osnovi”. To znači da se zahtev za zadržavanje podataka odnosi samo na tačno određenog korisnika, uz adekvatnu sudsku kontrolu, odnosno postojanje sudskog naloga kojim sud nalaže operatoru zadržavanje podataka u odnosu na konkretnog korisnika i konkretnu komunikaciju i kojim sud ovlašćuje nadležne organe da pristupe tim podacima, a zbog stvarne opasnosti po nacionalnu bezbednost ili za potrebe vođenja krivičnog postupka. Jedino ovakvom reakcijom se “vraćamo” na poredak od pre 2006. godine, i jedino tako reafirmišemo princip proporcionalnosti u ograničavanju prava na privatnost.
Srbija takođe mora da uvaži ovakvu odluku Evropskog suda pravde i odmah stavi van snage odredbe o zadržanim podacima iz Zakona o elektronskim komunikacijama, koje su uvedene u naš pravni poredak upravo zbog ove osporene Direktive. Podsetićemo da je Share Defense još u decembru upozorio na izvesnost osporavanja Direktive i da je na javnoj raspravi o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o elektronskim komunikacijama (ZEK) istakao neophodnost usklađivanja ZEK-a sa temeljnim zahtevima zaštite privatnosti korisnika.