Autor: Miloš Stojković
Advokatska kancelarija Živković Samardžić

Nedavno su dva korisnika foruma Parapsihopatologija (http://www.parapsihopatologija.com/forums/) prvostepenom presudom Višeg suda u Beogradu, osuđeni uslovno na godinu dana zatvora, zbog izvršenja krivičnog dela Ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. Krivičnog zakonika, jer su objavljivali komentare za koje je prvostepeni sud utvrdio da imaju karakter pretnje. Pretnje su objavljene na forumu pod nazivom “Boris Malagurski, lik i delo”, u delu “Deponija”, koji je zatvoren za neregistrovane članove, pa rasprava nije bila javna. Krivičnu prijavu je podneo sam Malagurski, koji je “od prijatelja saznao da se na tom delu foruma njemu upućuju pretnje, a zbog komentara o filmu Malagurskog “Pretpostavka pravde”. Film se bavi ubistvom Francuza Brisa Tatona, kritikuje presudu počiniocima, implicirajući da su huligani koji su počinili ubistvo osuđeni zbog priitiska javnosti. Nije od zgoreg citirati te komentare: “Ljudi se potuku! Ljudi se potuku! Treba mu j. sortu balavu i smrdljivu!”, “Kakav šljam. Dobijem poriv da mu se šipkama objasne neke stvari po rošavom licu. Strašno. Sadista!” i “Takođe, voleo bih da ovom otvaraču očiju neko zatvori jedno ili oba oka na cirka nekoliko dana”. Po nalazu suda, ti komentari su kod oštećenog izazvali “osećanje ugroženosti i straha za život”.

Provosudni organi u ovakvim situacijama treba da reaguju treba da reaguju, ne automatski, nego tako što će ispitati ozbiljnost pretnje, imajući u vidu specifični kontekst u kome se odvija internet komunikacija putem foruma ili društvenih mreža. Za svaku pretnju koja je izrečenu tim putem mora da postoji visok stepen izvesnosti da će biti realizovana. U slučaju Malagurski, sud je utvrdio da je oštećeni bio jako zabrinut za svoju bezbednost jer su, u zatvorenoj grupi, dva korisnika pretila, i da je strah da će neko od njih da ga presretne na ulici stvorio nesigurnost visokog intenziteta. Tužilaštvo je po krivičnoj prijavi Malagurskog maltene odmah reagovalo, procenjujući da je “javni interes” u velikoj meri povređen ponašanjem dvojice forumaša, a sud je u kratkom roku izrekao uslovnu osudu forumašima vodeći se istim principom. Mora se napomenuti da je apsoultno nedopustivo pretiti pojedincima, na bilo koji način, pa i putem foruma. Pravo na slobodu izražavanja ne sme da ugrožava nečije tuđe pravo (u ovom slučaju ugrožavanje sigurnosti i stvaranje straha da će doći do fizičkog napada). Međutim, ovo krivično delo je specifično po tome što uključuje i objektivni element – stepen izvesnosti da bi do realizacije pretnje zaista moglo doći u uobičajenim okolnostima.

Pri oceni da li je objektivni element ispunjen sud bi trebalo da uzme u obzir više različitih, ali važnih pojedinosti. Jedna od njih je i činjenica da je Boris Malagurski javna ličnost koja i sama uzima aktivno učešće na društvenim mrežama, često komentarišući društvene pojave. Primera radi 20. marta 2014. godine je na svojoj Fejsbuk stranici postavio status kojim je objavio da je direktorka jedne škole navodno zabranila učenicima da samoinicijativno održe pomen žrtvama NATO bombardovanja. Pratioce stranice je pozvao da “izvrše pritisak na direktorku” i kažu joj da deca “imaju pravo da šire svest o svojoj prošlosti” i pozovu je na dat broj telefona, i to odmah. Da li je ovaj poziv, koji je lajkovalo 2.712, a podelilo čak 508 ljudi, takođe podoban da se tretira kao ugrožavanje sigurnostii i kao takvo procesuira? Takođe, šta bi se desilo ako bi 2.712 ljudi zaista pozvalo direktorku, da li bi joj svi argumentovano skrenuli pažnju da je pogrešila u svojoj odluci?

Oba primera (gde je ista osoba u jednoj situaciji žrtva, a u drugoj kreira potencijalno opasno okruženje za drugog) pokazuju da pojedinci shvataju nove medije kao mesto gde mogu da javno izraze svoj stav, ali je neizvesno da li bi i ostvarili ono što kažu putem mreže, pa čak i ako izgovore nešto što bi se moglo tretirati kao pretnja. Opasno je stavljati apsolutni znak jednakosti između reči izgovorenih u digitalnom okruženju i pretnji u stvarnom svetu i podvesti ih pod potpuno identična pravila, bez sagledavanja konteksta društvenih mreža i analize kakav je efekat pretnje izrečene u digitalnom okruženju na “stvarni život”. Pre svega, što se pojedinci, upravo zbog mogućnosti slobodnijeg govora i anonimnosti na društvenim mreža i forumima odlučuju da koriste ove kanale komunikacije. Iako postoje zloupotrebe, tu specifičnost pravosudni organi moraju prepoznati i prihvatiti.

Društvene mreže i drugi alternativni kanali komunikacije, poput foruma, blogova i slično, su relativno nova pojava u našem društvu. Društvene mreže su izuzetno popularne u Srbiji. Tako, po podacima Facebook-a, naša zemlja ima registrovanih čak 3,5 miliona naloga, a sve je više korisnika Twitter-a, YouTube-a, Flickr-a i sl. Većina građana ove kanale komunikacije koristi prevenstveno za informisanje i percipira ih kao retka mesta gde mogu slobodno da razmenjuju stavove, mišljenja ili ideje. U tom smislu je za mnoge Srbe upravo ovaj vid komuniciranja neka vrsta “Speakers’ Corner” u digitalnoj eri. Nažalost, mnogi korisnici Interneta društvene mreže koriste i da izraze frustracije iz svakodnevnog života i prenesu ih u digitalno okruženje. Da li se oni, uljuljkani u udobnu fotelju u svom domu, nekad zanesu i preteraju? Ako bismo napravili nasumični pregled javnih profila građana Srbije na Fejsbuku, gotovo je izvesno da bismo našli da bar svaki peti sadrži neki vid uvredljivog, eksplicitnog, pa čak i nasilnog sadržaja. Situacija je nešto “opasnija” kada su u pitanju zatvorene grupe i forumi, gde se članovi više “opuste” u diskusiji, pa prevaziđu sve granice učtivog i argumentovanog ophođenja, a neke izjave mogu da imaju i preteći karakter. Ipak, uprkos takvom stanju stvari, samoregulatorni mehanizmi pronađu svoj način da uklone neadekvatan sadržaj. Ne treba zanemariti ni “plemenski mentalitet” novih kanala komunikacije. Pritisak drugih korisnika, ili bojkot zajednice, često deluju jako efikasno u uklanjanju sadržaja i to bez potrebe da se uključuju administratori i meritorno presuđuju da li je neki sadržaj neadekvatan. Čak i dopuštanje malo, uslovno rečeno, “grublje” retorike, koja nije otvorena pretnja ili govor mržnje, može da rezultira nečim pozitivnim, što se ogleda u razmeni mišljenja koja ima konstruktivni završetak.

Drugim rečima, od nastanka prvih mreža za onlajn komuniciranje, samoregulacija je bila jedini vid regulacije Interneta. Ipak, primetan je trend “mešanja države” u način izražavanja na internetu i potreba “upodobljavanja” te komunikacije pravilima koja vladaju u oflajn svetu, često i bez opravdanog razloga. Jako je bitno shvatiti da nije neophodno odmah posezati za “represivnim aparatom”, nego pokušati prvo sa merama koje su od nastanka interneta poznate i mogu biti znatno efikasnije od intervencije tužioca. Ne treba potcenjivati korisnike društvenih mreža, oni sami umeju da budu jako osetljivi na uvredljiv, nepristojan i preteći govor, i jako dobro koriste mehanizme koji su im na raspolaganju. U spornom slučaju, ti mehanizmi su potpuno zanemareni. Pravila korišćenja foruma na internet stranici http://www.parapsihopatologija.com, zabranjuju uvredljiv i preteći govor, a administratori imaju pravo da reaguju ako im neko ukaže da mu je preko foruma prećeno. Mere su, između ostalog, brisanje pretećih komentara, pa i suspenzija naloga. Oštećeni je u ovoj spornoj situaciji, prosto konstatovao da prijavljivanje ne bi imalo smisla, ni efekta, pa je od toga odustao i odmah posegnuo za krivičnom prijavom. Imajući u vidu specifičnost društvenih mreža, krivičnopravna zaštita bi, ipak morala da bude “last resort”, a ne pravilo. Naime, posledice do kojih može da dovede prečesto posezanje za krivičnim gonjenjem može biti nesrazmerno ograničenje prava na slobodu izražavanja na internetu, koje je suprotno međunarodnim standardima.

Nesporno je da sloboda izražavanja može da bude ograničena, ali samo ako je to ograničenje: “propisano zakonom, koji je jasan i dostupan svima (Princip predvidivosti i transparentnosti), usmeren na zaštitu prava i ugleda drugih, zaštitu nacionalne bezbednosti, javnog reda, ili javnog zdravlja i morala (Princip legitmnosti), a mera ograničenja mora da bude dokazano neophodna i najmanje restriktivna u jasnoj vezi sa ciljem koji želi da postigne (Princip neophodnosti i proporcionalnosti.)” Zaštita prava drugih lica jeste legitmna svrha, zbog koje se može ograničiti sloboda izražavanja, ali to ograničenje, mora da bude u “srazmeri i u skladu” sa međunarodnim standardima u vezi sa pravom na slobodu izražavanja.

Ako posmatramo širu sliku, jako je opasno da država, ne poznajući način funkcionisanja društvenih mreža, potpuno provizorno prosuđuje da je stepen društvene opasnosti toliko veliki da treba da se reaguje bukvalno na svaku pretnju koja se objavi na društvenoj mreži ili forumu. Šta bi se desilo da svi korisnici društvenih mreža počnu da podnose krivične prijave jer im je neko pretio, i da li će tužilaštvo u svakoj situaciji ovako ekspresno reagovati? Pošto nijedna država, a naročito ne naša, nema kapaciteta da procesuira svaki slučaj ugrožavanja sigurnosti putem društvenih mreža ili foruma, tužilaštvo će se naći u problemu, jer će morati da napravi selekciju po prioritetima. Tu se krije opasnost, jer bi tužilac morao da proceni ozbiljnost svake pretnje i njenu potencijalnu realizaciju već u fazi istrage, uz procenu implikacija na slobodu izražavanja. Drugim rečima, da bi krivično pravno gonio nekog, već sam tužilac mora da proceni da li postoji “pressing social need” za pokretanje postupka čiji ishod potencijalno može da izazove jako negativne posledice po pravo na slobodu izražavanja na internetu, što nije ni malo jednostavan zadatak.

Ne treba zanemariti ni mogućnost političkih pritisaka na tužilaštvo. Tužioci su samostalni u svom delovanju, ali izbor vrši Skupština, na predlog Vlade, a hijerarhija i načelo devolucije u tužilaštvu, omogućavaju da se u velikoj meri utiče na nezavisnost u radu. Latentna pretnja da je moguće pokrenuti istragu i potom procesuirati osobu koja je po proceni tužilaštva ugrozila sigurnost neke druge osobe, kreira jako zgodan mehanizam da se centri političke moći obračunaju sa političkim protivnicima koji ih kritikuju putem društvenih mreža. Dovoljno je da na ovaj način nekoliko kritičara vlasti bude osuđeno za ugrožavanje sigurnosti, pa da odvrati druge, ne samo javne ličnosti, nego i privatne korisnike da slobodno, možda i “grublje”, kritikuju negativne pojave u državi i društvu. Zato je otvaranje vrata čiling efektu mnogo opasnija posledica ove presude, nego uslovna osuda dva forumaša, jer će drugi korisnici, od straha da se njima isto ne desi, nekoliko puta odmeravati šta će reći. Pritom, nisu svi korisnici interneta sposobni ni dužni da uoče nekad suptilnu razliku između “običnog” uvredljivog ili vulgarnog govora, na jednoj i stvarne pretnje na drugoj strani, pa će ili biti pod stalnim paranoičnim strahom od procesuiranja ili će se čak u potpunosti uzdržavati da kažu bilo šta. Sve ovo će, opet, ako postane masovna pojava, stvoriti nesagledive posledice i mehanizme autocenzure koji sada postoje u tradicionalnim medijima i prebaciti ih i na “nove medije”, a što će osiromašiti javni diskurs i dodatno otupeti oštricu javne kritike vlasti.