Objavljivanje službenih mejlova zaposlenih u Agenciji za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) čiji sadržaj ukazuje na moguće zloupotrebe izazvalo je pravu “buru” u javnosti. Neposredno pre “SIEPALeaks”-a, kako je ovaj događaj nazvao Internet portal “Balkanist”, Božidar Laganin je podneo ostavku na mesto direktora Agencije.

Ova tema otvorila je pitanje o sukobu između principa poverljivosti sadržaja komunikacije i prava javnosti da zna za navodne zloupotrebe u državnim organima. Smatramo da je neophodno razmotriti i da li mediji treba da objavljuju informacije koje su do njih stigle, odnosno kojima je pristupljeno na nezakonit način. Sa namerom da utvrdi kakve su posledice ovog slučaja, i na koji način stručna javnost i zainteresovane strane percipiraju odnos privatnosti i transparentnosti, SHARE Defense je poslao nekoliko pitanja Neveni Ružić, iz Službe Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Srećku Šekeljiću, novinaru “Balkanista” koji je objavio sadržinu najinteresantnijim mailova i Aleksandru Miloradoviću iz SIEPA-e.

Možemo li u slučaju “SIEPALeaks”-a govoriti o whistleblowing-u? Postoje li indicije da je informacije iz službenih mejlova „pustio“ neko iz SIEPA-e (uzbunjivač) ili sistem zaštite nije bio dovoljno bezbedan?

Nevena Ružić:	Srećko Šekeljić:	Aleksandar Miloradović:
Verovatno da može, ali još uvek nema dovoljno informacija da li je u ovom slučaju reč o uzbunjivanju ili o prodoru u sistem.	Izvor blizak istrazi potvrdio nam je da je mejlove prosledio insajder, zaposlen u SIEPA-i, koji je odlučio da sarađuje sa policijom. To je poslednja informacija koju imamo. Dakle, navodi se da je u pitanju uzbunjivač.	Agencija je prijavila ovaj slučaj policiji i do okončanja zvanične istrage ne želimo da spekulišemo o indicijama, niti motivima počinioca.

 

Da li je na snazi tajnosti pisama i drugih sredstava komunikacije (koja je nepovrediva po Ustavu član 41) kada se govori o službenoj komunikaciji koja sadrži indicije o zloupotrebama? Ko je, po Vama, dužan da poštuje tu tajnost i na koji način?

Nevena Ružić:	Srećko Šekeljić:	Aleksandar Miloradović:
Član 41. Ustava je uvek na snazi. Što se tiče “službene komunikacije”, treba imati u vidu da je reč o informaciji koja je nastala tokom rada državnog organa i da je u vezi sa njegovim radom. Privatnost na radnom mestu postoji i u državnom organu, ali upotreba službenog mejla nije neograničena. Stoga, u tom slučaju treba istovremeno sagledati i druga prava, kao što je pravo na pristup informacijama od javnog značaja. Naravno da je svako, a naročito državni organi, dužan da poštuje tajnost. Dakle, uslovljenost pristupa komunikaciji odlukom suda i u tačno određenim Ustavom predviđenim slučajevima je pravilo od kojeg se ne odstupa. Postavlja se i pitanje odgovornosti za odavanje tajnosti komunikacije od strane trećih lica, hipotetički i samih učesnika u komunikaciji, i potencijalne odgovornosti za kršenje nekog ljudskog prava.	Svako ko ima saznanja o vršenju krivičnog dela u obavezi je da to prijavi nadležnim organima, što je u ovom slučaju uzbunjivač i učinio. Pritom, budući da se ne radi samo o službenoj komunikaciji nekog privatnog preduzeća koje je kršilo zakon – već državnog organa koji je navodno zloupotrebljavao javne fondove – i javnost ima pravo da o tome bude obaveštena.	Saglasno Ustavu RS tajnost pisama i drugih sredstava komunikacije je nepovrediva. Jasno je propisano da su odstupanja dozvoljena samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda ako su neophodna radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije.

 

Ko bi trebalo da može da pristupi službenim prepiskama i pod kojim uslovima?

Nevena Ružić:	Srećko Šekeljić:	Aleksandar Miloradović:
Pravo na pristup informacijama od javnog značaja kao ljudsko pravo odnosi se na sva lica bez diskriminacije. Eventualno ograničenje prava, u celosti ili delimično, moguće je pod uslovima propisanim Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ograničenja su propisana zakonom sa ciljem zaštite legitimnog interesa koji je u konkretnoj situaciji pretežniji u odnosu na interes javnosti da zna, a mera ograničenja proporcionalna svrsi ograničenja.	To bi trebalo da budu vlasnici korespondencije i državni organi u skladu sa zakonom. Ako govorimo o ovom konkretnom slučaju, istraga za sada pokazuje da su svojim službenim prepiskama pristup imali zaposleni u Siepi, koji su ih zbog indicija o kršenju zakona i povredi javnog interesa stavili na raspolaganje nadležnim organima i javnosti.	Nadležni državni organi radi eventualnog vodjenja krivičnog postupka i to na nacin predviđen Zakonikom o krivičnom postupku.

 

 

Da li mediji imaju obavezu da objave službene komunikacije koje su im dostavljene a koje sadrže indicije o zloupotrebama?

Nevena Ružić:	Srećko Šekeljić:	Aleksandar Miloradović:
Mislim da ovo pitanje nije za Poverenika, s obzirom na to da je materija van nadležnosti organa. Tu bismo već ušli u oblast slobode izražavanja i medijskih sloboda. Evropski sud za ljudska prava jeste ukazao na obaveze medija, ali ako bi mediji, odnosno novinari, bili odgovorni za neobjavljivanje određenih informacija to bi imalo dalekosežnije posledice po slobodu izražavanja nego što se to možda nekima čini, jer imaju u vidu konkretnu situaciju i interese.	Ovde se radi o ozbiljnim indicijama kršenja zakona i o zloupotrebi novca građana Srbije od strane državnog organa kojem su Vlada i Skupština poverili upravljanje tim novcem. Zato građani i imaju pravo da budu obavešteni o svim okolnostima koje su do navodnih zloupotreba dovele. Ako uzbunjivač medijima dostavi dokumenta koja svedoče o povredi javnog interesa, mediji treba da su slobodni da o tome izveste javnost. Naravno, izuzetno je bitno tom prilikom poštovati pretpostavku nevinosti.	Ovo je pitanje pre svega za predstavnike medija.

 

 

Koliko je značajno da je sadržaj komunikacije pribavljen putem neovlašćenog pristupa kada govorimo o njegovom objavljivanju od strane medija?

Nevena Ružić:	Srećko Šekeljić:	Aleksandar Miloradović:
Možemo da se zapitamo da li je za medije uopšte važan način na koji su pribavljene određene informacije, a to može da bude i sadržaj nečije komunikacije, odnosno da li je medijima značajno da je to učinjeno u skladu sa zakonom. S druge strane, to je i etičko pitanje. Hipotetički, mediji to mogu da objave, kao što svako “može” da objavi bilo koji sadržaj, ali to ne znači da ne postoji odgovornost. Treba imati u vidu i poverljivost novinarskog izvora.	Ukoliko sadržaj komunikacije pribavljene putem neovlašćenog pristupa uključuje informacije od interesa za javnost kao što su, na primer, zloupotrebe u državnim institucijama i pronevere javnih fondova, mediji treba da su slobodni da te informacije objave.	Iz naše perspektive, tj. nekog kome je ovakav slučaj naneo štetu u javnosti, smatramo da je suštinski bitan način na koji se došlo do ovih prepiski, te da je moguća manipulacija njima. Kako sadržinska, tako i interpretacijska.