Ustavni sud je 26. decembra 2013. godine proglasio neustavnim određene odredbe Zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) i istovremeno odložio objavljivanje odluke o tome za četiri meseca. Pošto su raspisani parlamentarni izbori, objavljivanje odluke će biti dodatno odloženo do konstituisanja novog saziva Narodne skupštine.

Odredbe Zakona o BIA koje su proglašene neustavnim bile su u vezi sa određenošću mera koje u svom radu primenjuju službe bezbednosti. Ustavni sud se bavio pitanjem Kakav treba da bude pravni okvir koji se odnosi na rad službi bezbednosti?

Mišljenje Ustavnog suda je da, iako BIA obavlja poslove koje karakteriše visok nivo tajnosti, zakonske odredbe kojima se uređuje rad te agencije moraju da budu predvidljive, i to “do stepena koji je razuman u datim okolnostima”. Osporeni član 13. je predviđao ovlašćenje direktora BIA da svojim rešenjem, na osnovu prethodne odluke suda, odredi primenu određenih mera prema određenim fizičkim i pravnim licima, a koje zapravo predstavljaju i mere odstupanja od nepovredivosti tajnosti pisama i drugih sredstava komunikacije.

Iako je formalno ispoštovana odredba Ustava da se primena mera kojima se odstupa od tajnosti komunikacije primenjuje na osnovu odluke suda, ili bar uz učešće suda, mnogo je važnije znati koje je to pravno pravilo koje će se u datim okolnostima primeniti. Ustavni sud je neustavnim proglasio i članove 14. i 15. istog zakona, jer su u bliskoj vezi sa članom 13. i detaljnije objašnjavaju proceduru. Interesantno je da se u odluci “provlači” ideja da građani imaju pravo na zaštitu od nedopustivog ograničenja prava ili od proizvoljnog mešanja u pravo na poštovanje privatnog života i prepiske.

Pre svega, neophodno je podsetiti se da je Zakon o BIA donet 2002. godine. Prema rečima Zaštitnika građana Saše Jankovića, zakon je već tada bio zastareo i jedino dobro u vezi njim je izdvajanje BIA iz MUP-a, te distanciranje od zloglasne Službe državne bezbednosti. Treba napomenuti da su predstavnici civilnog društva još 2003. godine podneli Inicijativu za ocenu ustavnosti, pa je potpuno apsurdno što je tek posle deset godina doneta odluka o neustavnosti odredbe kojom se u zadire u pravo na privatnost građana.

Donošenje ispravne odluke o neustavnosti članova 13-15. Zakona o BIA palo je u drugi plan zbog odlaganja njenog objavljivanja čak za četiri meseca, čime je onemogućeno da se ove neustavne odredbe “izbace” iz našeg pravnog poretka dok taj period ne istekne.

Podsetićemo da su odluke kojima su proglašene neustavnim određene odredbe Zakona o VBA i VOA i Zakona o elektronskim komunikacijama objavljene bez odlaganja i skoro odmah stupile na snagu, bez ostavljanja roka zakonodavcu da ih uskladi sa Ustavom, što i nije bilo neophdodno, jer su prosto prestale da se primenjuju. Ista je situacija i sa Zakonom o BIA, jer je i bez članova 13-15. koji su proglašeni neustavnim moguće primenjivati mere kojima se odstupa od nepovredivosti tajnosti komunikacije, na osnovu odluke suda, kao i u svim drugim slučajevima, čak i direktnom primenom odredbe člana 42. stav 2. Ustava. Sud je ovu, možemo reći, čudnu odluku opravdao time da treba dati određeno vreme “kako bi donosilac zakona čije su uredbe osporene ovom odlukom mogao da u ovom roku uredi sporna pitanja.” Takođe je apostrofirao da je sud takvu odluku doneo “imajući u vidu pravne posledice prestanka važenja osporenih odredaba Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji, koje nastupaju posle objavljivanja Odluke.”

Sve ovo navodi na zaključak da posledice nisu pravne, nego faktičke, pošto mogu da otežaju donošenje odluka u svakodnevnim aktivnostima BIA, u slučajevima posebne opasnosti po bezbednost. Faktičke posledice mogu da se nivelišu bržim odlučivanjem nadležnog suda, pa nije potrebno da se za to daje neki poseban rok, a posebno što u sličnoj situaciji taj rok nije postojao za usklađivanje Zakona o elektronskim komunikacijama i Zakona o VOA i VBA. Privatnost građana kao vrednost je opet žrtvovana zarad interesa službi bezbednosti uz to da je svaki izuzetak kada je BIA u pitanju opravdan zbog “tajnosti” i “bezbednosti”.

Možemo sa pravom da se zapitamo da li je sud trpeo pritiske i da li je pod tim pritiscima odložio donošenje odluke, čime je omogućeno četvoromesečno “faktičko” protivustavno stanje. Posle raspisivanja parlamentarnih izbora, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine Srbije je od Ustavnog suda tražio da dodatno odloži objavljivanje odluke o neustavnosti članova Zakona o BIA za period posle izbora. Naročito je zanimljiva izjava predsednika Narodne skupštine Republike Srbije koji je predsedavao sednicom ovog odbora: „Mi ne menjamo odluku Ustavnog suda, ona već postoji, ono što mi tražimo je tehnička stvar. Daćemo predlog Ustavnom sudu, a on će da odluči samostalno u skladu sa interesom građana“. Ustavni sud se već oglasio povodom ovog “predloga” i istakao da će se o njemu „izjasniti na sednici Ustavnog suda u redovnoj proceduri“. S obzirom na to da Skupština ne može da donosi zakone sve dok se ne konstituiše nov saziv, postavlja se pitanje koja je to redovna procedura u kojoj se odlučuje o zahtevu kojom zakonodavna vlast daje predlog sudskoj vlasti da dodatno odloži objavljivanje svoje odluke.

Podela vlasti je jedno od najbitnijih ustavnih načela, njihov međusobni odnos se zasniva na ravnoteži i uzajamnoj kontroli, dok je sama sudska vlast nezavisna. Ta nezavisnost se posebno ogleda u nemogućnosti da na nju, na bilo koji način utiču druge dve grane vlasti, posebno na status pojedinačne odluke koju donosi sudska vlast, što je posebno sporno jer se sama odluke tiče ograničavanja Ustavom zagarantovanog prava – tajnosti komunikacije. Zakon o Ustavnom sudu i Zakon o Narodnoj skupštini ne predviđaju ovakav način komunikacije predstavnika nadležnog odbora i Ustavnog suda, tako da se postavlja pitanje zakonitosti ovog zahteva i zakonitosti odlučivanja o njemu.

Samo odlaganje objavljivanja odluke je bilo pogrešno, iako je zasnovano na formalnom ovlašćenju iz Zakona o Ustavnom sudu, potom je pogrešno to što je odlaganje dato da bi zakonodavac imao vremena da izvrši neophodne izmene zakona, iako nije neophodno izmeniti zakon da bi sporne odredbe prestale da se primenjuju, a zahtev skupštinskog odbora je samo “vrh ledenog brega”.

Odluka Ustavnog suda mora da bude objavljena 27. aprila, a objavljivanje odluke inače može da se odloži najviše šest meseci i to samo u postupku u kojem je odlučivano o neustavnosti koji je formalno okončan. Na osnovu toga, Ustavni sud nikako ne može dodatno da produži rok. Kako god da se ovaj slučaj završi, odluka će gotovo izvesno biti nezakonita, a neustavne odredbe će u međuvremenu nastaviti da se primenjuju, jer formalno nisu ukinute. Na kraju, svi postupci koji su započeti po tim neustavnim odredbama će se primenjivati dok se ne okončaju, bez obzira na objavljivanje odluke, a privatnost građana će i dalje biti ugrožena.