Internet kao otvorena, decentralizovana i globalna informaciona mreža za razmenu podataka, uveo je ljudsko društvo u radikalno nov civilizacijski stadijum. Usled konstantne i trenutne komunikacije u kojoj su broj učesnika u razmeni i njihova udaljenost potpuno irelevantni, odumiru stare komunikacijske i medijske navike, dok se stvaraju nove zajednice, temeljene na zajedničkim interesovanjima i neuslovljene geografskim ili istorijskim osobenostima fizičkih lokacija.

Demokratizacija neposrednog učešća u javnom diskursu obnovila je nade u planetarno društvo slobodnih i jednakih. Istovremeno, ova misija koja se već pomalo mitografski pripisuje internetu, predstavlja ozbiljan izazov tradicionalnim političkim zajednicama, nacionalnim državama. Naime, globalna priroda interneta destabilizovala je međunarodne granice, otvarajući novi prostor izvan direktne kontrole država. Dok je u početku ovom nadnacionalnom prostoru prepušten izvestan stepen autonomije, vremenom su događaji poput “Tviter revolucija” na Bliskom istoku, Snoudenovih otkrića prekograničnog nadzora, uz sve masovnije kršenje autorskih prava ili uspostavljanje terorističkih onlajn mreža – drastično promenili stav država po pitanju kontrole interneta. Tenzije između ideja o centralizovanom i (re)decentralizovanom internetu obnovljene su novim argumentima na obe strane, dok se rešenje još uvek ne nazire. Prirodno, države nastoje da uspostave svoj domet pre svega na onom “sloju” interneta koji čine sam sadržaj i onlajn usluge, budući da je to područje u kom se odigrava najveći broj povreda, a koje najčešće izmiču nacionalnoj jurisdikciji. Sledeći sloj jeste logički nivo interneta – njegova softverska komponenta u funkciji komunikacije i prenosa podataka, različiti tehnički standardi i protokoli, sistem za dodelu IP adresa i naziva domena, i drugo. To je oblast koju u dobroj meri kontrolišu međunarodne institucije i stručne agencije, a koja se povremeno nađe na agendi u kontekstu odnosa globalnih političkih sila.

Konačno, fizički sloj interneta, njegova infrastruktura koja, u sasvim trivijalnom smislu, obuhvata kablove, rutere, servere i ostale telekomunikacione uređaje, najmanje je zanimljiv predmet regulatornih želja nacionalnih država, ali zapravo jedini segment globalne Mreže nad kojim je moguće uspostaviti govoto punu pravnu kontrolu – doduše, samo u onom delu internet infrastrukture koji se nalazi unutar teritorijalnih granica jedne države. Sve ostalo zapravo zavisi od međunarodnih sporazuma i pravnih instituta, odnosno članstva nacionalnih država u specijalizovanim međunarodnim organizacijama, kao što su Svetska trgovinska organizacija (WTO) ili Međunarodna telekomunikaciona unija (ITU). U nedostatku drugih posebnih međunarodnih regulatornih mehanizama usmerenih na sadržaj i usluge na internetu, državama je ostavljena sloboda da regulišu ponašanje na Mreži na isti način na koji regulišu i ponašanje u fizičkom prostoru. Kroz svoje zakonodavstvo, one mogu kreirati mekša ili stroža pravila, ali njihova primena ostaje uslovljena skromnim opsegom kontrole nad internetom. Države najčešće primenjuju na internet svoje opšte propise, u meri u kojoj joj to njeni mehanizmi kontrole dozvoljavaju. Zahvaljujući svom suverenitetu nad teritorijom, država poseduje izvesna ovlašćenja u vezi sa regulisanjem infrastrukture interneta, koja pretežno proizlaze iz regulative elektronskih komunikacija, ali i drugih oblasti. Na ovaj način su i nacionalne države u mogućnosti da indirektno regulišu internet i protok podataka na svojoj teritoriji.

Nadležnost Srbije nad uspostavljanjem mreža

Prema Zakonu o elektronskim komunikacijama, “delatnost elektronskih komunikacija je regulisana delatnost koja obuhvata izgradnju ili postavljanje, održavanje, korišćenje i davanje na korišćenje javnih komunikacionih mreža i pružanje javno dostupnih elektronskih komunikacionih usluga. Elektronska komunikaciona mreža predstavlja sisteme prenosa i uređaje za komutaciju i usmeravanje, koji omogućavaju prenos signala pomoću žičnih, radio, optičkih ili drugih elektromagnetskih sredstava, uključujući satelitske mreže, fiksne i mobilne mreže. Elektronska komunikaciona usluga je usluga koja se po pravilu pruža uz naknadu, a sastoji se od prenosa signala u elektronskim komunikacionim mrežama, uključujući telekomunikacione usluge i usluge distribucije i emitovanja medijskih sadržaja. Izvan oblasti elektronskih komunikacija, država u oblasti građenja reguliše i uslove za postavljanje fizičke infrastrukture neophodne za obavljanje delatnosti elektronskih komunikacija”.

Jasno je da bez fizičke infrastrukture na teritoriji određene države, ne postoji ni mreža ni mogućnost pristupa. Budući da fizička infrastruktura ne može, barem legalno, postojati bez odobrenja, dozvola i saglasnosti državnih organa, država je u mogućnosti da preko fizičkog, posredno utiče i na ostale slojeve interneta.
Fizičko uspostavljanje mreže po svojoj prirodi zahteva pristup resursima koji su pod kontrolom države ili privatnih aktera. Kako se mreže prvenstveno dele na bežične i kablovske, pored odobrenja iz oblasti elektronskih komunikacija, njihovim kreatorima je neophodno da dođu do prava na korišćenje frekvencija, odnosno određenog stvarnog prava koje im omogućava da postave fizičke kablove kroz koje se odvija komunikacija.

Mreže se projektuju, grade ili postavljaju, koriste i održavaju u skladu sa tehničkim zahtevima i zakonima koji uređuju prostorno planiranje i izgradnju, propisima kojima se uređuje oblast zaštite životne sredine, kao i oblast zaštite kulturnih dobara. Tako država kroz širi krug institucija koje izdaju neophodne saglasnosti i odobrenja (prostornih planova, odobrenja za izgradnju, studije uticaja, itd) ima direktnu kontrolu nad procesom izgradnje mreže. Kompanije koje pružaju elektronske komunikacione usluge, u koje spadaju i one koje vrše prenos podataka u funkciji interneta, dužne su da se u skladu sa opštim uslovima evidentiraju kod Republičke agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge (RATEL). Njihova delatnost mora biti u skladu sa opštim uslovima propisanim za elektronske komunikacione mreže i usluge, kao i sa Zakonom o elektrosnkim komunikacijama i pravilnicima koje donosi RATEL. U slučaju da RATEL utvrdi da operator u svom radu poseduje određene nepravilnosti, koje ne otkloni ni nakon dostavljenog obaveštenja, on može podneti prijavu inspekciji nadležnog ministarstva koja je ovlašćena da naloži mere za otklanjanje nepravilnosti i privremeno zabrani obavljanje delatnosti, uključujući fizičko zatvaranje telekomunikacionih objekata. Na ovaj način država poseduje ovlašćenja i faktičku moć da uredi i kontroliše delatnost elektronskih komunikacija na svojoj teritoriji.

Mapa predstavlja procenat domaćinstava sa pristupom internetu po okruzima u Srbiji, prema pregledu tržišta za 2015. godinu

Zanimljivo je da se infrastruktura interneta donekle poklapa sa najvažnijim putevima kroz Srbiju – okruzi u kojima najveći broj domaćinstava poseduje internet priključak nalaze se, naime,  u okolini putnih pravaca iz Beograda ka Nišu, Zagrebu i Subotici.

Država ima faktičku kontrolu nad serverima, odnosno računarima koji se nalaze na njenoj teritoriji a na kojima su smešteni podaci dostupni na Mreži. Državni organi u određenim situacijama poseduju ovlašćenje da pristupe serverima i da ih uzmu u posed. Kako serveri najčešće nisu u vlasništvu lica koji na njima čuvaju podatke, već privatnih hosting kompanija koje zainteresovanima iznajmljuju ove servere, sistem državne kontrole se odražava kroz regulatornu nadležnost nad ovim kompanijama.

Regulativom u oblasti elektronske trgovine država reguliše usluge informacionog društva, koje se pružaju uobičajeno uz naknadu, na daljinu i elektronskim sredstvima, na zahtev primaoca usluge. Kako usluge hostinga predstavljaju usluge informacionog društva, na hosting kompanije se primenjuju propisi iz oblasti elektronske trgovine. Država može regulisati rad hosting kompanija koje kontrolišu servere na kojima su podaci ali, čini se, isključivo onih sa sedištem na njenoj teritoriji.

Nadležnost Srbije nad podacima o komunikaciji

Elektronski nadzor se tradicionalno vezuje za državne organe poput službi bezbednosti, unutrašnjih poslova i odbrane, koji koriste telekomunikaciona sredstva i informacione sisteme operatora kako bi presretali komunikaciju i pristupali podacima o komunikaciji. Ustav i zakoni predviđaju procesne garancije i odredbe koje štite od zloupotreba, imajući u vidu da se radi o ozbiljnom zadiranju u pravo na privatnost građana. Propis koji se najtemeljnije bavi elektronskim nadzorom u Srbiji jeste Zakon o elektronskim komunikacijama. Sem ovog, elektronski nadzor je posebno regulisan i Zakonikom o krivičnom postupku, Zakonom o Vojnobezbednosnoj agenciji i Vojnoobaveštajnoj agenciji, kao i Zakonom o Bezbednosno-informativnoj agenciji. Svi ovi propisi obavezuju operatore da infrastrukturu svoje mreže urede na određeni način, kako bi obezbedili mogućnost za presretanje komunikacija i zadržavanje podataka o komunikaciji.

Zakonito presretanje elektronskih komunikacija predstavlja tajni nadzor elektronskih komunikacionih usluga, delatnosti i saobraćaja telekomunikacionog operatora, vezano za sam sadržaj komunikacija, a koji vrše ovlašćeni državni organi ili organizacije. S druge strane, ZEK uvodi obavezu zadržavanja podataka, usled čega je svaki operator dužan da u periodu od godinu dana čuva podatke o komunikaciji koji se ne odnose na njenu sadržinu, već na vrstu komunikacije, njen izvor, odredište, početak, trajanje i završetak, kao i na podatke o uređaju kojim je obavljena komunikacija i o lokaciji tog uređaja, kako bi im državni organi mogli pristupiti u zakonom predviđenim slučajevima.

 

Kada je reč o internetu, to praktično znači da su svi operatori internet komunikacija dužni da čuvaju čitav niz podataka koje mogu da prikupe prilikom pregleda svakog pojedinačnog paketa koji se kreće kroz njihovu mrežu, bez ulaska u sadržinu komunikacije.

Presretanje komunikacija i pristup podacima o komunikaciji dozvoljeni su samo na određeno vreme i na osnovu odluke suda, ako je neophodno radi vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom.

Na ovaj način Srbija, ali i većina drugih država, poseduje indirektnu kontrolu na mreži koja joj omogućava da u ograničenom broju slučajeva pristupi sadržaju komunikacije, a u neograničenom broju slučajeva da pristupi podacima o korišćenju interneta, odnosno podacima o tome ko je kada, na kojoj lokaciji i na koji način koristio Mrežu. Zadržani podaci i elektronski nadzor predmet je posebne analize u kojoj se SHARE Fondacija bavi nevidljivim infrastrukturama komunikacione mreže.

Nadležnost nad internet platformama

Budući da vlasnik ili autor onlajn platforme, odnosno veb sajta može njegov sadržaj držati na serverima koji se nalaze na teritoriji izvan one koja mu je primarni cilj, te da može koristiti domen koji nije nacionalni i zaštititi svoj identitet kroz sistem registrovanih vlasnika domena, države se mogu suočiti sa značajnim preprekama već u samom postupku identifikovanja. Tako se kontrola nad sadržajem može ostvariti isključivo kroz infrastrukturni i logički nivo, na primer nalogom hosting provajderu da ukloni sadržaj, što nije naročito efikasna mera, usled okolnosti da veštiji korisnik interneta može uklonjeni sadržaj ponovo da postavi, u kratkom roku, na veliki broj servera i u različtim jurisdikcijama.

U slučaju da je platforma hostovana na serveru izvan državne teritorije, postavlja se i pitanje saradnje hosting provajdera sa stranim državnim organima i ispunjavanjem njihovih zahteva. Budući da na raspolaganju nemaju nikakve mehanizme za neposredno uklanjanje spornog sajta ili sadržaja, ili da na drugi način potčine autora/vlasnika svojim pravilima, jedini mogući korak jeste oslanjanje na instrumente međunarodne pravne pomoći. U slučaju ograničene međunarodne saradnje, to može stvoriti nepremostive prepreke državama koje nastoje da sa interneta uklone sadržaj koji je unutar njihove jurisdikcije protivzaknit. Ukoliko država namerava da kazni vlasnika/autora platforme zbog kršenja domaćih propisa, takva mogućnost postoji u slučaju da ovaj ima sedište ili predstavništvo na njenoj teritoriji.

Ipak, neke od platformi koje omogućavaju ‘apsolutnu’ privatnost u pogledu komunikacije (Deep Web) izmiču svim oblicima regulacije, ne samo usled tehničkih karakteristika već i zbog nemogućnosti državnih organa da im pristupe i stave pod kontrolu.

Top lista za domaću regulativu

Praktičan test nadležnosti države nad platformama, odnosno nad sadržajem koji se nalazi na onlajn platformama, SHARE Fondacija sprovela je na uzorku od 100 najposećenijih sajtova u Republici Srbiji (prema podacima globalnog servisa za analitiku mrežnog saobraćaja, Alexa.com).

Najpre se uočava da samo jedna četvrtina (24 sajta) nalazi na srpskom RS domenu, dok su ostali sajtovi uglavnom na top level domenima (59 .com, 8 .net, 2 .org, itd).

Kada je reč o registrovanim vlasnicima domena, 15 sajtova opredelilo se za zaštitu privatnosti vlasnika, dok je od poznatih vlasnika 35 sa teritorije Srbije, 29 sa teritorije SAD, a ostali su registrovani u evropskim državama.

Ukoliko se posmatra ko je na veb stranici označen kao lice koje upravlja samom veb platformom, od stotinu najposećenijih 10 sajtova nema naznačeno niti jedno lice u tom pogledu, 40 ima označeno isto lice koje je i vlasnik domena, dok kod 50 postoji razlika u manjoj (majka–ćerka firma) ili većoj meri (ne postoji jasna veza između registrovanog vlasnika domena i lica označenog na sajtu). Pregledom poznatih lica koja stoje iza veb platformi može se zaključiti da po jedna trećina njih potiču iz SAD (34) i Srbije (33), dvoje se nalaze na teritoriji Kanade, dok su ostali raspoređeni po evropskim državama.

Pregledom hosting kompanija čije usluge koristi 100 najposećenijih sajtova u Srbiji, gotovo polovina je odabrala hosting kompanije iz SAD (48), oko jedne četvrtine ima poverenje u srpske hosting kompanije (23), dok su se ostali opredelili za hosting kompanije u Evropi. .

Većina hosting kompanija lociranih u evropskim zemljama nalazi se u Holandiji i Nemačkoj (po 8), dok su ostale manje-više ravnomerno raspoređene po nekoliko drugih država.

Uz pomoć dijagnostičkih alata za praćenje tranzita (traceroute) može se utvrditi i na čijoj se teritoriji nalaze serveri koji sadržaj ovih veb stranica čine dostupnim na Mreži. Rezultati pokazuju da se dve petine sajtova nalazi na serverima koji se fizički nalaze u SAD (40), nešto više od četvrtine je u Srbiji (27), dok su Holandija (9) i Nemačka (8) kao i kod lokacija hosting kompanija popularne države za internet kompanije sa sedištem izvan matične teritorije.

Dakle, od 100 najposećenijih 60% sajtova ne poseduje nikakvu vezu sa Srbijom, dok na na 40% sajtova Srbija ima neku vrstu nadležnosti nad licem koje je vlasnik domena, licem koje upravlja veb stranicom, hosting kompanijom na čijim serverima se veb stranica nalazi, ili samim serverima koji sadržaj čine dostupnim.

Daljom analizom 60 sajtova koji nemaju uspostavljene veze sa Srbijom po opisanim kriterijumima, dve trećine (41 od 60) ne poseduje nikakvu dodatnu vezu sa Srbijom, dok se za jednu trećinu (19 od 60) može reći da poseduje neku vrstu poslovnog prisustva na domaćoj teritoriji (sajt je dostupan na srpskom, postoji registrovan .RS domen pored glavnog domena, postoje partneri na srpskoj teritoriji, itd). U odnosu na ovu trećinu, Republika Srbija bi mogla da uspostaviti određen stepen nadležnosti, ali bi za sprovođenje svojih odluka verovatno bila prinuđena da koristi instrumente međunarodne saradnje. U pogledu 40 sajtova koji ni po jednom kriterijumu ne poseduju vezu sa Srbijom, bilo kakvo regulisanje i sprovođenje domaćih politika zavisili bi isključivo od kooperacije mreže međunarodnih partnera.

Bitno je napomenuti da se među 60 sajtova koji ne poseduju vezu sa Srbijom nalaze najposećenije platforme kao što su Fejsbuk i Jutjub. Drugim rečima, platforme koje građani Srbije najčešće koriste upotpunosti su izvan dometa države.

Dakle, od 100 najposećenijih sajtova 40 na izvestan način spada pod suverenitet Republike Srbije, te se stoga može razumno očekivati da poštuju domaće propise; 20 ima poslovno prisustvo, pa je razumno očekivati poštovanje srpskog prava u određenim situacijama. Preostalih 40% nalaze se pod regulativom drugih država.
Regulatorni domet Srbije na globalnu informacionu mrežu je bitno ograničen, pa je takav i njen uticaj na internet na sopstvenoj teritoriji. Tokovi, ključna čvorišta i destinacije internet saobraćaja primetiti da se celokupan internet saobraćaj u Srbiji na uzorku od 100 najposećenijih sajtova odvija na teritoriji Eu, SAD i Republike Srbije.

Internet mapa Srbije

U okviru serije istraživanja nevidljivih infrastruktura, SHARE Fondacija je mapirala internet mrežu na teritoriji Srbije. Putanje do 100 najposećenijih sajtova trasirane su uz pomoć softvera za skeniranje mreža, Nmap. Svaka tačka na mapi predstavlja jednu IP adresu (ruter ili drugi mrežni uređaj) dok su linije između tačaka veze, ili kablovi koji ih povezuju.

 

Direktna primena domaćeg prava na internetu je, dakle, moguća samo u okviru polja u kom država poseduje suverenost, što se izražava kroz teritorijalnu i personalnu vlast nad određenim segmentima arhitekture i sadržaja. Jedini način na koji bi država mogla u potpunosti da primeni svoj pravni sistem na internetu, jeste da preuzme punu kontrolu nad fizičkim i logičkim slojem.

Koliko je to nemoguće, jasno je iz same kompleksnosti i rasprostranjenosti interneta, kao i činjenice da veliki broj kompanija koje pružaju različite usluge u okviru fizičke i logičke infrastrukture interneta imaju sedište u drugim državama.