Evropski sud pravde (ESP) je nedavno doneo odluku o uvođenju obaveze za Internet provajdere (ISP) da blokiraju pristup web stranicama koje krše autorska prava. Ova obaveza, doneta u slučaju Constantin Film i Wega protiv UPC Telekabel, nije iznenađujuća imajući u vidu da je u relevantnim direktivama EU nacionalnim državama već omogućeno da intervenišu sa ciljem suzbijanja “piraterije”. Dve austrijske kompanije koje se bave filmskom produkcijom su zatražile od ISP-a “Telekabel” da blokira pristup vebsajtu “kino.to” zbog omogućavanja ilegalnog download-a filmova u autorskom vlasništvu tih kompanija. Odlukom Privrednog suda u Austriji, ISP-u je naloženo da zabrani pristup domenu web stranice, IP adresi, kao i drugim IP adresama o kojima je ISP imao saznanja.
Presuda je važna zbog činjenice da se ovom presudom prvi put utvrđuju principi koje sudovi u državama članicama EU moraju da poštuju pri izdavanju naloga ISP-evima da blokiraju pristup web stranicama radi zaštite autorskih prava. Prilikom izricanja mere blokiranja, sudovi moraju da vode računa da se takvom merom postiže “pravičan balans” između zaštite autorskih prava, sa jedne strane, kao i prava na slobodu izražavanja, razmenu ideja i informacija, zaštićenu relevantnim dokumentima (Evropska konvencija o ljudskim pravima) i prava da se ISP slobodno bave svojim poslom bez neopravdanih povećanja troškova, sa druge strane. U dosadašnjoj praksi, ISP su tretirani kao posrednici (intermediaries)koji zbog toga nisu bili odgovorni za nelagalan sadržaj koji postavljaju treća lica. U ranijim presudama, Evropski sud pravde se već bavio ovom temom. Recimo, u presudi Sabam-Scarlet u vezi sa Internet filterima, koji na opšti način blokiraju pristup sadržaju koji krši autorska prava, odlučeno je da ISP ne rade u korist nosioca prava (npr. autorskih prava) već su tržišno orijentisani, te zbog toga ne smeju biti dužni da ulažu veća finansijska sredstva i sprovode aktivnosti radi zaštite prava trećih lica. Međutim, u ovoj odluci sud je zadržao stanovište da su ISP pre svega posrednici, ali je dodao da ipak omogućavaju svojim korisnicima postavljanje ilegalnog sadržaja. Zbog toga je “Telekabel” pružanjem Internet usluga povredio autorska prava, što je dovelo do toga da “Constantin Film” i “Wega” imaju pravo (aktivnu legitimaciju) da zahtevaju blokiranje sporne web strane.
Ukratko, nacionalni sudovi mogu naložiti blokiranje web strana provajderima zbog povrede autorskih prava, samo ako se može stiči pravičan balans između:
1. prava ISP da neometano obavljaju delatnost
2. prava na uživanje osnovnih ljudskih prava i sloboda
Kada je u pitanju pravo da ISP-evi slobodno posluju, to se odnosi na mogućnost da primene mere koje su najbolje prilagođene njihovim resursima i mogućnostima i koje su u skladu sa ostalim obavezama i izazovima na koje će naići u obavljanju svojih aktivnosti. Ovo znači da se od ISP-eva ne može očekivati da snose značajne troškove ili da ulažu u kompleksna tehnička rešenja. Dalje, ISP-u se mora pružiti prilika da dokaže da je primenio sve razumne mere kako bi bio isključen od odgovornosti. ISP se ne može smatrati odgovornim ako korisnik uspe da zaobiđe tehničke mere blokade i nastavi da pristupa “piratizovanom” sadržaju.
Što se tiče poštovanja osnovnih ljudskih prava, Evropski sud pravde nalaže da mere blokiranja pristupa web stranicama ne smeju nepotrebno lišiti korisnika mogućnosti zakonitog pristupa informacijama koje se nalaze na Internetu. Drugim rečima, mere koje ISP preduzima moraju biti strogo ciljane, tj. moraju biti usmerene ka zaustavljanju kršenja autorskih prava, ali bez uticaja na korisnike koji koriste usluge ISP-a za legalno pristupanje informacijama na Internetu. U suprotnom slučaju, ESP navodi da bi “mešanje [ISP-eva] u slobodu informisanja tih korisnika bilo neopravdano u svetlu cilja kome se teži”. Iako se ovaj princip čini prihvatljivim, mora se imati na umu da je nedozvoljen sadržaj koji krši autorska prava često dostupan na sajtovima i društvenim mrežama koje ljudi prevashodno koriste za dozvoljene potrebe. Zato se u praksi mogu javiti problemi jer je veoma teško, a ponekad i neizvodljivo za ISP da blokraju tačno određenu stranu/URL, ili će to iziskivati velike troškove neproporcionalne cilju koji se želi postići. Isti problem ne postoji kada je reč o velikim platformama jer postoji već ustanovljena procedura za uklanjanje nedozvoljenog sadržaja po prijavi (notice-and-takedown) koju sprovode administratori ili menadžeri strane.
Zanimljivo je da je Evropski sud u svojoj odluci priznao da blokiranje web stranica nije efikasno rešenje za izolovanje stranica sa nedozvoljenim sadržajem: “moguće je da sredstvo za potpuno zaustavljanje kršenja prava intelektualne svojine ne postoji ili nije praktično dostupno, zbog čega neke mere koje su preduzete mogu da budu zaobiđene na jedan ili drugi način”.
Ova odluka se će sigurno tumačiti na više načina. Iako će nosioci autorskih prava pozdraviti potvrdu Evropskog suda pravde da je blokiranje pristupa web stranici radi zaštite autorskih prava u skladu sa EU propisima, biće manje zadovoljni činjenicom da je Sud uspostavio niz uslova koji moraju biti ispunjeni pre primene takve mere. Evropski sud je nacionalnim sudovima ostavio prostor za primenu ove mere, u skladu sa pojedinačnim slučajevima. Posledica ove odluke će biti to da će se u državama u kojima se već sprovodi ova mera (poput Italije) javiti potreba da se takva praksa prilagodi. Kada je reč o državama u kojima se mera nije sprovodila (npr. Nemačka i Austrija) ovakva odluka može podstaći sudove da počnu da intervenišu na zahtev nosilaca autorskih prava.