Mediji su složen pojam koji označava sistem javnog informisanja, čija je svrha širenje vesti i audio-vizuelnih sadržaja u svrhu informisanja, obrazovanja i zabave neodređenog broja korisnika. Medij kao element komunikacije podrazumeva svako sredstvo čijim se posredstvom ostvaruje komuniciranje, čije su pretpostavke, motivi, sadržaj, efekti i posledice u manjoj ili većoj meri određeni samim medijem. Najšira podela medija prema načinu distribucije je na štampane medije (novine i druga povremena izdanja) i na elektronske medije (televizija, radio i Internet portali).

Mediji u sajber prostoru

Dok tradicionalni mediji obično imaju fizičku adresu, glavnog i odgovornog urednika, izdavača, autori online sadržaja mogu ostati anonimni i čak sakriti svoje elektronske tragove. Anonimnost ili pseudonimi sami po sebi nisu loša stvar i može se smatrati legitimnim i korisnim za autore u represivnim režimima, ali urednička pozicija uvek zahteva ličnu odgovornost. Ovo se, naravno, može uraditi i na Internetu, a sami korisnici se mogu potpisati na sadržaj koji stvaraju online.^[1]

Kako bismo pružili što precizniju sliku o tome šta zapravo predstavljaju online/digitalni mediji (naročito u poređenju sa registrovanim javnim glasilima) njihovu klasifikaciju ćemo predstaviti u sledećoj tabeli^[2]:

Online/digitalni mediji	Javna glasila na Internetu
online publikacije (samostalni informativni portali, blogovi	sajtovi tradicionalnih medija (štampa, radio, televizija)
društvene mreže (Facebook stranice, Twitter nalozi, YouTube kanali…)	informativni portali registrovani kao javna glasila
ostale platforme za razmenu informacija (forumi, agregatori, servisi za pretraživanje…)

Vizija, misija, ciljevi- vrednosno određenje same teme i zašto se njom bavimo

Možemo da vidimo da se u mnogim delovima sveta sve više javljaju pokušaji da se online/digitalni mediji obuhvate regulacijom. Internet servisi treba da ostanu u što većoj meri izvan regulatornog okvira države, jer bi stroga regulacija online/digitalnih medija ugrozila globalni karakter i decentralizovanu arhitekturu Interneta, koja predstavlja osnovu prava na slobodu izražavanja u digitalnom okruženju.^[2]

Od izuzetne je važnosti da ove platforme i u budućnosti ostanu van regulatornog okvira koji je osmišljen pre svega za tradicionalne medije. Kako bi korisnici mogli i dalje slobodno da koriste navedene platforme za razmenu ideja, mišljenja i informacija, neophodno je razviti i promovisati samoregulatorne mehanizme i taj proces treba da karakteriše “multi-stakeholder” pristup, odnosno učešće civilnog društva, kompanija i drugih relevantnih aktera.^[2]

Koliko preširoka regulacija Internet okruženja u jednoj zemlji može nepovoljno da utiče na slobodu izražavanja i druga prava ilustruje primer Rusije:

“U suštini, ruski pristup se bazira na podsticanju autocenzure. Da biste to uradili, samo je potrebno da nacrtima zakona obuhvatite sve aspekte Interneta što je šire moguće, da se ograničenja stalno proširuju – poput nedavnog zakona koji zahteva registraciju blogera – a kompanije, Internet provajderi, nevladine organizacije i mediji će odmah sami pojuriti prema tebi da im se protumači i kaže šta jeste, a šta nije dozvoljeno. Takođe, potrebno je da ne oklevate da blokirate kompletne usluge, kao što je pristup YouTube-u na primer – a kompanije će odmah doći da vam sugerišu tehnička rešenja.”^[3]

Pravni okvir – utvrđivanje relevantnih pravnih izvora / propisa

Važeći propisi

Prvenstveno, Ustav Republike Srbije (“Sl. glasnik RS” br. 98/2006) (član 46) jemči slobodu mišljenja i izražavanja, kao i slobodu da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje. Takođe, član 50 Ustava propisuje slobodu medija – termin mediji se samo ovde koristi, u ostalim važećim propisima koristi se tradicionalni pojam “javno glasilo” kada se govori o medijima. U članu 50 se navodi i da u Republici Srbiji nema cenzure.

Zakon o javnom informisanju i medijima (“Sl. glasnik RS” br. 83/2014) usvojen 2014. godine daje sledeću definiciju medija:

“Medij je sredstvo javnog obaveštavanja koje rečima, slikom odnosno zvukom prenosi urednički oblikovane informacije, ideje i mišljenja i druge sadržaje namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika.
Pod medijem se u smislu ovog zakona naročito podrazumevaju dnevne i periodične novine, servis novinske agencije, radio-program i televizijski program i elektronska izdanja tih medija, kao i samostalna elektronska izdanja (uređivački oblikovane internet stranice ili internet portali), a koji su registrovani u Registru medija, u skladu sa ovim zakonom.
Medij nema svojstvo pravnog lica.”

U kontekstu online/digitalnih medija od ključne važnosti je član 30 Zakona o javnom informisanju i medijima, a posebno njegov stav 2:

“Medij, u smislu ovog zakona nije: knjiga, film, nosač audio i audio-vizuelnog sadržaja, naučni i stručni časopis namenjen prvenstveno informisanju ili obrazovanju određene profesionalne grupe, ostale štampane publikacije, katalog koji sadrži isključivo obaveštenja, oglase, reklame i informacije namenjene tržištu ili bilten i slične publikacije namenjene internom informisanju, elektronska publikacija državnih organa i organizacija, ustanova, javnih preduzeća i privrednih društava, preduzetnika i njihovih udruženja, službeno glasilo, štampana stvar poput letaka, plakata i sličnih sredstava javnog obaveštavanja, druga publikacija u smislu propisa kojim se uređuje izdavaštvo, kao ni internet-pretraživači i agregatori.“

„Mediji, u smislu ovog zakona nisu: platforme, poput internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, ideja i mišljenja njenih članova, niti bilo koja druga samostalna elektronska publikacija, poput blogova, veb-prezentacija i sličnih elektronskih prezentacija, osim ako nisu registrovane u Registru medija, u skladu sa ovim zakonom.”

Dakle, zakonodavac je građanskim i online medijma ostavio opciju da se i oni (ako to žele) registruju kao mediji i da na taj način dobiju odgovarajući status sa svim pravima i obavezama. Neregistovani građanski i online mediji ostaju van opsega ovog zakona.

Drugim rečima, jedino i samo ako se registrujete – smatrate se medijem u smislu Zakona o javnom informisanju i medijima i na vas se primenjuje taj zakon. Ako se ne registrujete – ostajete van domašaja zakona.

Ovakav pristup:

A) Obezbeđuje pravnu sigurnost – blogovi, društvene mreže i druge digitalne medijske platforme nisu pod režimom medijske regulative, osim ako su registrovane u skladu sa zakonom B) Daje mogućnost izbora – registracija je dobrovoljna

Da li ćete se opredeliti da sadržaje objavljujete preko medija ili u nekoj drugoj formi, direktno utiče i na vaša prava i obaveze, odnosno odgovornost za objavljeni sadržaj.^[4]

Zašto da se registrujete?

Na vama je da izaberete da li ćete se registrovati ili ne. Kako biste doneli pravu odluku koja je u vašem najboljem interesu, najvažnije je da sagledate koje su prednosti registracije, drugim rečima koja su to prava koja stičete, a koje su vaše obaveze.

U nastavku vam prikazujemo najznačajnije pravne posledice do kojih dovodi proces registracije u Registru medija.

Koristi za medije:

• Zaštita izvora informacija

Novinar nije dužan da otkrije izvor informacije, osim podataka koji se odnose na krivično delo, odnosno učinioca krivičnog dela, za koje je kao kazna propisan zatvor u trajanju od najmanje pet godina, ako se podaci za to krivično delo ne mogu pribaviti na drugi način. Ukoliko ste novinar koji radi u registrovanom mediju, ova zakonska odredba vam omogućava da zaštitite identitet svojih izvora informacija, što ne biste mogli u slučaju da medij u kome radite nije registrovan u skladu sa zakonom.^[4]

• Poseban režim krivično-pravne zaštite ličnog integriteta novinara

Ukoliko bi se vaš online medij registrovao i tako dobio status medija u smislu Zakona o javnom informisanju i medijima, samom registracijom novinari takvog online medija, između ostalog, potpadaju pod poseban režim krivično-pravne zaštite njihovog ličnog integriteta. Najznačajniji primer „pojačane“ krivično-pravne zaštite ogleda se u načinu na koji je zakonodavac predvideo krivično delo Ugrožavanja sigurnosti. Krivično delo Ugrožavanje sigurnosti je predviđeno u članu 138 Krivičnog zakonika Republike Srbije i ono postoji kada učinilac „ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica“. Učiniocu je zaprećeno novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine. Međutim, kada bi neko ugrožavao sigurnost novinara u registrovanom online mediju (pretnjom da će napasti na njegov život ili telo ili njemu bliskog lica) zbog njegovog novinarskog izveštavanja, takvom učiniocu je zaprećena dosta stroža kazna nego onom koji je ugrožavao sigurnost „običnom“ građaninu. Takvom učiniocu je zaprećeno kaznom zatvora u minimalnom trajanju od 6 meseci, a maksimalnom u trajanju od 5 godina. Dakle, znatno strože kazne za ugrožavanje sigurnosti novinara zbog njegovog novinarskog izveštavanja svakako da deluju preventivno, u smislu odvraćanja potencijalnih učinilaca.^[4]

• Posebni osnovi isključenja krivičnog kažnjavanja

Recimo, ukoliko novinar uvredi drugo lice (tj. učini krivično delo Uvrede iz člana 170 Krivičnog zakonika Republike Srbije) u vršenju svog novinarskog poziva, on neće biti kažnjen zaprećenom kaznom ako se iz načina izražavanja ili drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja. Slično, ako novinar registrovanog online medija iznosi ili pronosi pojedinosti iz ličnog ili porodičnog života nekog lica što može škoditi njegovoj časti ili ugledu (tj. učini krivično delo Iznošenje ličnih i porodičnih prilika iz člana 172 Krivičnog zakonika Republike Srbije) u vršenju svog novinarskog poziva, neće biti kažnjen ako dokaže istinitost svoje tvrdnje ili čak ako dokaže da je ima o osnovanog razloga da poveruje u istinitost onoga što je iznosio ili pronosio. Takvu prednost neće uživati „običan građanin“, uključujući i novinara neregistrovanog online medija, čak iako uspe da dokaže da su njegove tvrdnje o nečijem tuđem privatnom ili porodičnom životu istinite.

Imajući u vidu sadržinu novinarskog poziva, bitno je reći da ukoliko novinar registrovanog online medija vršeći novinarski poziv učini:

– Krivično delo Povrede ugleda Srbije iz člana 173 Krivičnog zakonika – Krivično delo Povrede ugleda zbog rasne, verske, nacionalne ili druge pripadnosti iz člana 174 Krivičnog zakonika – Krivično delo Povrede ugleda strane države ili međunarodne organizacije iz člana 175 Krivičnog zakonika

neće biti kažnjen zaprećenim sankcijama ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja ili ako dokaže istinitost svog tvrđenja ili da je imao osnovanog razloga da poveruje u istinitost onoga što je iznosio ili pronosio.^[4]

• Pristup informacijama i akreditacije za izveštavanje

Organizatori raznih događaja daju registrovanim medijima akreditacije za izveštavanje. Jasno je da je to u interesu samih organizatora događaja, jer na taj način postižu sigurnost da će o događajima izveštavati novinari koji su u propisanom medijskom režimu odgovornosti. Dakle, da bi online mediji mogli da se prijave za akreditacije za izveštavanje, to mogu učiniti samo ako su se registrovali i na taj način stekli status medija u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima.^[4]

• Pristup državnim fondovima – sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja radi ostvarivanja javnog interesa

Neregistrovani mediji, pa tako i neregistrovani online mediji, ne mogu računati na finansijsku podršku iz javnog budžeta. Takvo načelo je izraženo kroz Zakon o javnom informisanju i medijima.

Naime, Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave, javni interes u oblasti javnog informisanja, između ostalog, obezbeđuju i kroz sufinansiranje projekata u oblasti javnog informisanja. Sredstva za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja državni sektor raspoređuje na osnovu konkursa koje raspisuje Republika, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave. Osnovni uslov koji medij (odnosno njegov izdavač koji aplicira za sredstva) mora da ispuni za učešće na konkursu je da je registrovan, kako je izričito predviđeno Zakonom o javnom informisanju i medijima. Čak i kada država daje pojedinačna finansijska davanja za projekte proizvodnje medijskog sadržaja mimo konkursa, da bi medij dobio takvu finansijsku podršku, potrebno je da bude registrovan.

Da bi zakonodavac bio siguran da državna sredstva mogu biti dodeljena samo registrovanim medijima, predviđeno je da Republika, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, pa čak ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, ne može na bilo koji način sufinansirati projekte niti na drugi način dodeljivati državnu pomoć izdavačima medija koji nisu registrovani. Štaviše, spomenuti subjekti iz državnog sektora, u skladu sa Zakonom o javnom informisanju i medijima, ne mogu se niti oglašavati kod neregistrovanih medija niti koristiti bilo koje druge usluge neregistrovanih medija.^[4]

Odgovornost za medije

• Obaveza novinarske pažnje – „odgovorno novinarstvo”

Urednik i novinar dužni su da s pažnjom primerenom okolnostima, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti provere njeno poreklo, istinitost i potpunost.

Dakle, da bi oštećena strana mogla da pozove na odgovornost novinara i urednika dovoljna je obična nepažnja (culpa levis).

Ovakvo rešenje otežava položaj novinara i urednika, koji bi prema opštem režimu kao zaposleni odgovarali samo za nameru, a samo izuzetno, u slučaju povrede časti i širenja neistinitih navoda predviđenih članom 198 Zakona o obligacionim odnosima, i za nepažnju.

Treba primetiti da je pravni standard novinarske pažnje direktno srazmeran težini povrede prava i/ili interesa koju bi objavljivanje informacije moglo izazvati. Dakle, primenjuje se tzv. „klizni kriterijum” – što je pravo, odnosno interes vredniji, to pažnja mora biti viša.^[4]

• Proširena građansko-pravna odgovornost urednika, novinara i izdavača

Ukoliko odlučite da se registrujete, treba da imate u vidu posebna pravila u pogledu naknade štete koja su ustanovljena Zakonom o javnom informisanju i medijima.

Prema članu 112 Zakona o javnom informisanju i medijima, lice na koje se odnosi informacija čije je objavljivanje u skladu zakonom zabranjeno, a koje zbog njenog objavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih sredstava pravne zaštite koja tom licu stoje na raspolaganju u skladu sa odredbama ovog zakona.

Šta se smatra pod informacijom čije je objavljivanje u skladu zakonom zabranjeno definisano je kroz članove koji se odnose na povredu pretpostavke nevinosti, zabranu govora mržnje, prava i interesa maloletnika, zabranu javnog izlaganja pornografskog sadržaja, pravo na dostojanstvo ličnosti, pravo na autentičnost, odnosno pravo na privatnost.

Tako se, primera radi, niko u mediju ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažnosti odluke suda, a informacije iz krivičnog postupka koji je u toku mogu se objaviti ako su iznete na glavnom pretresu ili ako su pribavljene ili ako su mogle biti dobijene od organa javne vlasti na osnovu zakona kojim se uređuje pristup informacijama od javnog značaja, itd. Poštovanje pretpostavke nevinosti se naravno odnosi i na neregistrovane građanske i online medije.^[4]

• Pravila koja se tiču preuzetih informacija

Urednik i novinar dužni su da preuzete informacije, ideje i mišljenja prenesu verodostojno i potpuno, a ako se informacija preuzima iz drugog medija – da navedu i naziv tog medija.

U praksi dosta nedoumica stvara pitanje reobjavljivanja vesti iz drugih medija, jer ovo pitanje nije u dovoljnoj meri zakonski regulisano. Moglo bi se reći da je vest jedina novinarska forma koja se ne smatra autorskim delom, jer se sastoji od informacija i činjenica koje se odnose na tekuće događaje ili događaje u najavi. Međutim, obaveza navođenja izvora od kojeg je preuzeta vest je izričita, naravno pod uslovom da je vest već javno saopštena i da se radi o reobjavljivanju vesti.^[4]

• Obaveza registracije

Šta podrazumeva proces registracije u Registru medija APR?

Online mediji se registruju kod Registra medija koji vodi Agencija za privredne registre Republike Srbije i na taj način stiču status medija, u skladu sa zakonom. Da bi online medij uopšte započeo postupak registracije, on mora imati izdavača koji može biti ili pravno lice ili preduzetnik, registrovan za obavljanje delatnosti kod Agencije za privredne registre Republike Srbije ili nekog drugog organa koji vodi registar lica koja obavljaju delatnost (npr. Privredni sud, Republički zavod za statistiku itd). Praktično, sam postupak registracije započinje izdavač online medija. Svrha Registra medija je da se obezbedi javnost podataka o medijima.

U tom cilju u Registru medija se registruje niz podataka o online mediju:

1. Naziv i registarski broj online medija
2. Lično ime i JMBG domaćeg fizičkog lica ili broj pasoša i država izdavanja pasoša stranog fizičkog lica koje je odgovorni urednik online medija
3. Podatak o jeziku na kome se medij izdaje
4. Internet adresa
5. Poslovno ime/naziv, sedište i matični broj izdavača
6. Podaci o pravnim i fizičkim licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu izdavača, podaci o njihovim povezanim licima i podaci o drugim izdavačima u kojima ta lica imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu
7. Podaci o iznosu novčanih sredstava dodeljenih mediju na ime državne pomoći
8. Dokumenti na osnovu kojih je izvršena registracija
9. Datum i vreme registracije
10. Promene registrovanih podataka
11. Datum i vreme registracije promene podataka

Kao što smo rekli, postupak registracije započinje izdavač online medija. U tom cilju podnosi registracionu prijavu Registru medija^[5]neposredno ili poštom.

Uz registracionu prijavu prilaže se sledeća dokumentacija:

1. Odluka izdavača online medija o osnivanju medija i nazivu medija
2. Odluka izdavača o jeziku izdanja
3. Odluka izdavača o imenovanju odgovornog urednika medija
4. Izvod iz javnog registra, kojim se dokazuje identitet izdavača ako nije registrovan u registru koji vodi Agencija za privredne registre – Dokaz o matičnom broju izdavača, ako nije registrovan u registru koji vodi Agencija za privredne registre
5. Dokaz o identitetu odgovornog urednika medija (za domaće fizičko lice – overena fotokopija lične karte, za strano fizičko lice – overena fotokopija pasoša, odnosno overena fotokopija lične karte ako je izdata stranom fizičkom licu)
6. Potvrda iz baze Registra nacionalnog Internet domena Srbije o Internet adresi
7. Akt koji sadrži osnovne identifikacione podatke o licima koja neposredno ili posredno imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu izdavača i o drugim izdavačima u kojima ta lica imaju više od 5% udela u osnivačkom kapitalu kao i podatke o procentu udela
8. Dokaz o uplaćenoj naknadi za vođenje postupka registracije u iznosu od 2.800,00 dinara^[4]

• Ostala posebna pravila

U slučaju da online medij stekne status medija u smislu Zakona o javnom informisanju i medijima, stiče i obavezu da se učini transparentnim i to kroz obavezu objavljivanja impresuma.

Ukoliko se odluči za registraciju, online medij će morati na svojoj Internet adresi vidno da objavi sledeće podatke: -Naziv online medija -Naziv i sedište izdavača -Adresa elektronske pošte ili Internet stranice -Lična imena odgovornog urednika medija i odgovornih urednika za pojedina izdanja, rubrike, odnosno programske celine -Podaci o nadležnim regulatornim, odnosno nadzornim telima -Registracioni broj online medija

Dodatne obaveze za registrovane medije propisane Zakonom o javnom informisanju i medijima:

• Pretpostavka nevinosti, tj. niko se ne sme označavati učiniocem kažnjivog dela dok se pravnosnažno ne okonča odgovarajući postupak, što u najvećem broju slučajeva podrazumeva donošenje presude u drugom stepenu od strane Apelacionog suda
• Informacije o krivičnom postupku mogu da se objave samo ako su iznete na glavnom pretresu ili su dobijene na osnovu propisa o pristupu informacijama od javnog značaja
• Zabrana podsticanja diskriminacije, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva
• Sadržaj medija ne sme da naškodi moralnom, intelektualnom, emotivnom ili socijalnom razvoju maloletnika
• Čuvanje medijskih zapisa najmanje 30 dana od dana objavljivanja i stavljanje na uvid na zahtev suda, drugog nadležnog državnog organa, regulatornog tela za oblast elektronskih medija, kao i zainteresovanog lica, bez odlaganja, a najkasnije u roku od tri dana od dana prijema pismenog zahteva.^[4]

Zakon o elektronskim medijima (“Sl. glasnik RS” br. 83/2014) usvojen 2014. godine u čl. 4, st. 1, tač. 1 propisuje sledeću definiciju elektronskog medija:

“Elektronski medij je program, odnosno programski sadržaj radija i televizije, kao i programski sadržaj dostupan na zahtev putem mreža elektronskih komunikacija i sadržaj elektronskog izdanja”.

Zakon o elektronskim medijima u čl. 4, st. 1, tač. 19 predviđa sledeću definiciju elektronskog izdanja:

“Elektronsko izdanje jeste uređivački oblikovana Internet stranica ili Internet portal”.

Zakon o elektronskoj trgovini (“Sl. glasnik RS” br. 41/2009 i 95/2013), koji je usklađen sa EU Direktivom o elektronskoj trgovini 2000/31/EC^[6], propisuje uslove za isključenje pružalaca usluga od odgovornosti za sadržaj čiji nisu autori ili za čije postavljanje na platformu nisu znali niti su mogli znati (čl. 16). Poslednjim izmenama Zakona o elektronskoj trgovini i u našem zakonodavstvu je uspostavljena osnova za “notice-and-takedown” proceduru, mehanizam pomoću koga pružaoci usluga informacionog društva mogu da uklone nezakonite, odnosno neprihvatljive sadržaje, o čemu je SHARE Defense već pisao. U članu 20 Zakona uvodi se koncept “obaveštenja o nedopuštenom delovanju ili podatku”, koji propisuje i koje podatke obaveštenje mora da ima. Ova procedura je veoma značajna zbog toga što postoji mogućnost da Internet platforme i oštećene strane reše spor bez pokretanja sudskog postupka, imajući u vidu ogroman broj potencijalnih sporova. Iako ova procedura još uvek nije zaživela u našoj praksi, smatramo da je veoma efikasna i da bi je trebalo primenjivati.^[7]

Propisi u proceduri

Republika Srbija je prema akcionom planu Medijske strategije koja je usvojena još 2011. godine^[8] izvršila reformu medijskih propisa. U okviru ove strategije u toku 2014. godine doneti su sledeći propisi:

1. Zakon o javnom informisanju i medijima
2. Zakon o elektronskim medijima
3. Zakon o javnim medijskim servisima

Kako su za online/digitalne medije prevashodno važna prva dva zakona, u nastavku ćemo detaljnije analizirati prvobitne nacrte ovih propisa, na koje je SHARE Defense poslao komentare. U narednom delu ćete moći da vidite verzije nacrta na koje je SHARE Defense reagovao, kako bi se napravilo poređenje između nacrta i konačnih verzija tekstova zakona.

Razvoj relevantnih pravnih normi

Nacrt zakona o javnom informisanju i medijima

U prvoj verziji Nacrta zakona o javnom informisanju i medijima se nalazila definicija medija koja je glasila:

“Pod medijem se u smislu ovog zаkonа nаročito podrаzumevаju dnevne i periodične novine, rаdio progrаm i televizijski progrаm, novinska аgencija i elektronsko izdаnje ovih medijа, kаo i sаmostаlno elektronsko izdаnje koje se distribuirа putem internetа i drugih mrežа elektronske komunikаcije.”^[2]

U skladu sa ovakvom definicijom, pod samostalno elektronsko izdanje koje se distribuira putem interneta i drugih mreža elektronske komunikacije se hipotetički mogu podvesti sve vrste digitalnih/građanskih medija, uključujući blogove, web i mobilne platforme, forume, Twitter naloge, facebook stranice, kao i drugi Internet servisi koji se koriste za obaveštavanje javnosti o pitanjima od javnog interesa.^[9]

Ovakva definicija, za razliku od važećeg Zakona o javnom informisanju, dodatno reguliše Internet prostor, što se jasno i nedvosmisleno može zaključiti njenim tumačenjem. Regulativa bi se tako proširila i na samostalna elektronska izdanja koja se distribuiraju putem Interneta, što bi imalo nepovoljne posledice po pravo na slobodnu razmenu informacija.

SHARE Fondacija je na navedeni Nacrt poslala komentar koji je sadržao i sledeći predlog amandmana na član 28, u kome je navedeno šta se sve ne smatra medijem:^[10]

„Ne smatraju se samostalnim elektronskim izdanjem, elektronske platforme poput Internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, stavova i mišljenja njenih članova, niti bilo koje drugo iznošenje informacija, stavova ili mišljenja, putem samostalnih elektronskih publikacija poput blogova, web prezentacija i sličnih elektronskih prezentacija osim ukoliko izdavač ne podnese registracionu prijavu Registru medija u skladu sa ovim zakonom.”

Novi Zakon o javnom informisanju i medijima, usvojen 2014. godine,^[11] u čl. 29 daje sledeću definiciju medija:

“Medij je sredstvo javnog obaveštavanja koje rečima, slikom odnosno zvukom prenosi urednički oblikovane informacije, ideje i mišljenja i druge sadržaje namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika. Pod medijem se u smislu ovog zakona naročito podrazumevaju dnevne i periodične novine, servis novinske agencije, radio-program i televizijski program i elektronska izdanja tih medija, kao i samostalna elektronska izdanja (uređivački oblikovane internet stranice ili internet portali), a koji su registrovani u Registru medija, u skladu sa ovim zakonom. Medij nema svojstvo pravnog lica.”

U kontekstu online/digitalnih medija od ključne važnosti je član 30, a posebno njegov stav 2:

“Medij, u smislu ovog zakona nije: knjiga, film, nosač audio i audio-vizuelnog sadržaja, naučni i stručni časopis namenjen prvenstveno informisanju ili obrazovanju određene profesionalne grupe, ostale štampane publikacije, katalog koji sadrži isključivo obaveštenja, oglase, reklame i informacije namenjene tržištu ili bilten i slične publikacije namenjene internom informisanju, elektronska publikacija državnih organa i organizacija, ustanova, javnih preduzeća i privrednih društava, preduzetnika i njihovih udruženja, službeno glasilo, štampana stvar poput letaka, plakata i sličnih sredstava javnog obaveštavanja, druga publikacija u smislu propisa kojim se uređuje izdavaštvo, kao ni internet-pretraživači i agregatori. Mediji, u smislu ovog zakona nisu: platforme, poput internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, ideja i mišljenja njenih članova, niti bilo koja druga samostalna elektronska publikacija, poput blogova, veb-prezentacija i sličnih elektronskih prezentacija, osim ako nisu registrovane u Registru medija, u skladu sa ovim zakonom.”

Na osnovu konačnog teksta zakona možemo da vidimo da je rešenje koje je SHARE Defense predložio u suštini prihvaćeno i inkorporisano u tekst samog zakona. To znači da je dobijena velika bitka za online i građanske medije, koji su dobili mogućnost da se registruju kao mediji, ali samo ukoliko to žele.

Nacrt zakona o elektronskim medijima

Zakon o elektronskim medijima, koji se prvi put pojavljuje u našoj legislativi pod ovim imenom, treba da zameni važeći Zakon o radiodifuziji (“Sl. glasnik RS” br. 42/2002, 97/2004, 76/2005, 79/2005 – dr. zakon, 62/2006, 85/2006, 86/2006 – ispr. i 41/2009).

U prvoj verziji nacrta u koju smo imali uvid u čl. 5, stav 1, tačka 1. se navodi sledeća definicija elektronskog medija:

„Elektronski medij je program radija, televizije, njihova elektronska odnosno internet izdanja, kao i programski sadržaj dostupan na zahtev putem mreža elektronskih komunikacija“

Jasno je da se ovaj zakon prevashodno odnosi na televiziju i radio i sa njima povezane usluge koje su sada dostupne i preko Interneta.^[2]

Naročito problematična je bila tačka 17. prvog stava člana 5. Nacrta, u kojoj je bilo navedeno sledeće:

„Elektronska izdanja su uređivački oblikovane internet stranice ili portali koji sadrže elektronske verzije štampanih medija ili informacije iz medija, na način da su dostupni javnosti (elektronska izdanja nisu elektronske publikacije koje su dostupne na internetu)”^[12]

Čitajući ovu odredbu dolazi se do zaključka da je potpuno nejasno kakva je razlika između elektronskog izdanja i elektronske publikacije (koja uzgred nigde nije bila definisana u zakonu), što može da dovede do veoma “slobodnog” tumačenja zakona.

Član 24. Nacrta zakona je izazvao posebnu zabrinutost stručne javnosti:

“Regulator sprovodi kontrolu nad elektronskim izdanjima izuzev ako je reč o elektronskim izdanjima štampanih medija i samostalnim elektronskim izdanjima nad kojim nadzor vrši ministarstvo nadležno za poslove informisanja.”

Naime, ovim članom je prvobitno bilo propisano da Republička radiodifuzna agencija (RRA) ima ovlašćenje da sprovodi kontrolu nad elektronskim izdanjima, dok bi nad elektronskim izdanjima štampanih medija i “samostalnim Internet izdanjima” nadzor vršilo Ministarstvo kulture i informisanja. Navedena zakonska rešenja bi RRA dala zaista prevelika ovlašćenja, kojima bi digitalno okruženje moglo da se stavi pod visok nivo kontrole regulatornog tela čija je prvenstvena uloga nadzor tradicionalnih radiodifuznih medija, odnosno radija i televizije.

Još više iznenađuje predlog da Ministarstvo kulture nadgleda sajtove štampanih medija i samostalna Internet izdanja, jer bi se na taj način pod regulaciju definitivno stavio čitav informacioni prostor na Internetu u Srbiji, bez obzira da li se radi o online izdanjima tradicionalnih medija ili digitalnim platformama koje služe za razmenu sadržaja koji kreiraju korisnici. Takođe, u samom Nacrtu zakona nigde nije definisano koju vrstu kontrole i u kom obimu može vršiti nadležno Ministarstvo, kao i koje mere može izreći, što stvara veliku pravnu nesigurnost u ovom slučaju, posebno imajući u vidu da su Internet izdanja štampanih medija u samoregulativnoj nadležnosti Saveta za štampu.^[2]

SHARE Fondacija je na Nacrt zakona o elektronskim medijima takođe poslala komentare Ministarstvu kulture i informisanja. Ovi predlozi kako bi delovi spornih članova trebalo da glase su se pre svega odnosili na delove spomenute delove članova 5. i 24. SHARE Fondacija je predložila da se “elektronsko izdanje” definiše kao Internet stranica elektronskih medija koja je urednički oblikovana i pruža audio-vizuelnu medijsku uslugu u skladu sa zakonom, uz važnu napomenu da se to ne odnosi na aktivnosti koje nisu ekonomske i koje kao takve ne predstavljaju konkurenciju audio-vizuelnim medijskim uslugama, kao što su privatni Internet sajtovi ili platforme za pružanje i distribuciju audio-vizuelnih sadržaja i ideja koje stvaraju sami korisnici u okviru njihovih interesnih zajednica. Predlog je bio i da regulator (RRA) sprovodi kontrolu samo nad elektronskim izdanjima i da se bilo kakav nadzor koje bi Ministarstvo vršilo ukloni iz Nacrta.^[12]

Poslednje informacije do kojih smo došli u vezi sa Nacrtom zakona o elektronskim medijima ukazuju na to da RRA ipak neće vršiti kontrolu nad Internetom, već samo nad sadržajima koji predstavljaju reemitovan program radija ili televizije na njihovim sajtovima, kao i nad “webcasting” uslugama radija i televizije. Takođe, pojam elektronskih izdanja bi trebalo da bude uklonjen iz zakona.[9]

Zakon o elektronskim medijima, usvojen 2014. godine,^[13] u čl. 4, st. 1, tač. 1. propisuje sledeću definiciju elektronskog medija:

“Elektronski medij je program, odnosno programski sadržaj radija i televizije, kao i programski sadržaj dostupan na zahtev putem mreža elektronskih komunikacija i sadržaj elektronskog izdanja”.

Zakon o elektronskim medijima u čl. 4, st. 1, tač. 19. predviđa sledeću definiciju elektronskog izdanja:

“Elektronsko izdanje jeste uređivački oblikovana Internet stranica ili Internet portal”.

Analiza pravnih mehanizama na raspolaganju zainteresovanim stranama

Prema Zakonu o javnom informisanju i medijima, ukoliko se online medij odlučio na registraciju, na njega će se primenjivati odredbe ovog zakona. Kao i do sada, oštećeno lice ima pravo na odgovor i ispravku:

Pravo na odgovor načelno je uređeno članom 83 Zakona o javnom informisanju i medijima:

„Lice na koje se odnosi informacija, koja može da povredi njegovo pravo ili interes, može od odgovornog urednika zahtevati da, bez naknade, objavi odgovor u kome ono tvrdi da je informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta.
Ako odgovorni urednik ne objavi odgovor, a za to ne postoji neki od razloga za neobjavljivanje određen ovim zakonom, kao i ako odgovor objavi na nepropisan način, imalac prava na odgovor može protiv odgovornog urednika podneti tužbu za objavljivanje odgovora.
U parnici radi objavljivanja odgovora raspravlja se samo o činjenicama, određenim ovim zakonom, od kojih zavisi obaveza odgovornog urednika da objavi odgovor.“

Pravo na ispravku načelno je uređeno članom 84 Zakona o javnom informisanju i medijima:

„Lice čije su pravo ili interes povređeni neistinitom, nepotpunom ili netačno prenetom informacijom može tužbom zahtevati da sud odgovornom uredniku naredi da, bez naknade, objavi ispravku te informacije kao neistinite, nepotpune ili netačno prenete.
U parnici radi objavljivanja ispravke raspravlja se o neistinitosti, nepotpunosti ili netačnosti prenete informacije, kao i o tome da li je informacijom povređeno pravo ili interes tužioca.“

Takođe, oštećeno lice ima pravo na naknadu štete (čl. 112 Zakona o javnom informisanju i medijima) tj. lice na koje se odnosi informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, a koje zbog njenog objavljivanja trpi štetu ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, nezavisno od drugih sredstava pravne zaštite koja tom licu stoje na raspolaganju u skladu sa ovim zakonom. U skladu sa nadležnostima Saveta za štampu, lice koje smatra da su njegova prava povređena objavljivanjem određene informacije koja se odnosi na to lice, može podneti žalbu ovom samoregulatornom telu. Pored prava na odgovor, ispravku i naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama Zakona o javnom informisanju i medijima, lice na koje se odnosi informacija čije je objavljivanje u skladu zakonom zabranjeno na raspolaganju ima i druge oblike sudske zaštite koji, između ostalog, uključuju:

• utvrđivanje da je objavljivanjem informacije, odnosno zapisa povređeno pravo, odnosno interes
• propuštanje objavljivanja, kao i zabrana ponovnog objavljivanja informacije, odnosno zapisa
• predaja zapisa, uklanjanje ili uništenje objavljenog zapisa (brisanje video zapisa, brisanje audio zapisa, uništenje negativa, odstranjenje iz publikacija i slično)

Osnovno pitanje koje se postavlja u vezi sa naknadom (materijalne i nematerijalne) štete i ujedno najvažnije sa aspekta donošenja odluke da li se registrovati i na taj način steći status medija, te samim tim potpasti pod medijski režim, jeste koje su osnovne karakteristike građansko-pravne odgovornosti ustanovljene Zakonom o javnom informisanju i medijima.^[4]

Osnovne razlike između medijskog i opšteg režima odgovornosti^[4]

	Medijski režim –Zakon o javnom informisanju i medijima	Opšti režim –Zakon o obligacionim odnosima
Teret dokazivanja	nosi tužilac – za novinara i urednika traži se dokazana krivica	nosi tuženi – krivica se pretpostavlja
Stepen krivicekoji se zahteva za postojanje odgovornosti	novinar/urednik: dovoljna je (obična) nepažnja	zaposleni: neophodno je postojanjenamere (izuzetno i grube nepažnje)ako je reč samo o fizičkom licu, npr. blogeru, prema članu 158. Zakona o obligacionim odnosima, krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom
	izdavač za novinara/urednika: dovoljna je (obična) nepažnja	poslodavac za zaposlenog: neophodno postojanje namere ili grube nepažnje
Posebni osnoviisključenja odgovornosti	taksativno predviđeni članom 116	prema čl. 198, st. 2 Zakona o obligacionim odnosima, ne odgovara za prouzrokovanu štetu onaj ko učini neistinito saopštenje o drugome ne znajući da je ono neistinito, ako je on ili onaj kome je saopštenje učinio imao u tome ozbiljnog interesa
Rok za podnošenje tužbe	6 (šest) meseci od dana objavljivanja informacije čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, odnosno od dana kada je tuženi bio dužan da objavi informaciju čije je objavljivanje naloženo odlukom nadležnog suda	Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za 3 godine od saznanja za štetu i za lice koje je štetu učinilo (subjektivni rok). U svakom slučaju, ovo potraživanje zastareva za 5 godina od kad je šteta nastala (objektivni rok).Kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.

A. Teret dokazivanja

Zakonom o javnom informisanju i medijima modifikovana su opšta pravila naknade štete, gde se krivica štetnika (dužnika u materijalno-pravnom smislu, tuženog u procesno-pravnom smislu) pretpostavlja – ko drugome prouzrokuje štetu dužan je da je nadoknadi, ukoliko se ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154 Zakona o obligacionim odnosima).

Naime, koncepcija Zakona o obligacionim odnosima zasniva se na tome da ako je neko štetu prouzrokovao, onda je valjda i kriv za to, pa se krivica štetnika, u slučaju kada je tužilac u sporu dokazao da je štetu pretrpeo i da je štetu prouzrokovao tuženi, pretpostavlja.

Dakle, prema opštem režimu oštećeni (poverilac u materijalno-pravnom smislu, odnosno tužilac u procesno-pravnom smislu) treba u sporu da dokaže dva od ukupno tri elementa na kojima se zasniva građansko-pravna odgovornost – postojanje štete i uzročne veze, dok se treći element, tj. krivica, pretpostavlja. Drugim rečima, on ima teret dokazivanja da je šteta prouzrokovana i da je štetu prouzrokovalo ono lice koje tuži, a na tuženom je da dokaže da šteta nije nastala njegovom krivicom.

S druge strane, prema medijskom režimu, oštećeni treba u sporu da dokaže sva tri elementa na kojima se zasniva građansko-pravna odgovornost – postojanje štete, uzročne veze i krivice. Drugim rečima, on ima teret dokazivanja da je šteta prouzrokovana, da je štetu prouzrokovalo ono lice koje tuži i da je to lice krivo.

Prema članu 113 Zakona o javnom informisanju i medijima novinar, odnosno odgovorni urednik, odgovara za štetu nastalu objavljivanjem informacije, ako se dokaže da je šteta nastala njegovom krivicom. Prema tome, odgovornost novinara odnosno urednika se zasniva na dokazanoj krivici, a teret dokazivanja nosi tužilac.

Dok se odgovornost novinara i urednika zasniva na (dokazanoj) krivici, treba naglasiti da izdavač odgovara bez obzira na krivicu – dakle objektivno.^[4]

B. Stepen krivice

Zakonom o javnom informisanju i medijima donekle je promenjen i opšti režim odgovornosti poslodavca za zaposlene utvrđen Zakonom o obligacionim odnosima.

U članu 115 Zakona o javnom informisanju i medijima utvrđeno je da za štetu nastalu objavljivanjem informacije, pored novinara solidarno odgovaraju i odgovorni urednik i izdavač.

Prema opštim pravilima, izdavač kao poslodavac bi se mogao osloboditi odgovornosti ako dokaže da su zaposleni – novinar i/ili urednik u datim okolnostima postupali onako kako je trebalo, a oštećenik bi mogao zahtevati naknadu štete i neposredno od radnika – novinara i/ili urednika, samo ako su štetu prouzrokovali namerno (član 170 Zakona o obligacionim odnosima). Izuzetno, članom 198 Zakona o obligacionim odnosima, koji se odnosi samo na naknadu materijalne štete u slučaju povrede časti i širenja neistinitih navoda, kojim je predviđeno da ko drugome povredi čast, kao i ko iznosi ili prenosi neistinite navode o prošlosti, o znanju, o sposobnosti drugog lica, ili o čemu drugome, a zna ili bi morao znati (dakle namera ili gruba nepažnja) da su neistiniti, i time mu prouzrokuje materijalnu štetu dužan je naknaditi je, i ako je šteta prouzrokovana grubom nepažnjom.

Međutim, prema članu 9 Zakona o javnom informisanju i medijima (koji nosi naziv „Obaveza novinarske pažnje“) urednik i novinar dužni su da s pažnjom primerenom okolnostima, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti provere njeno poreklo, istinitost i potpunost. Proizlazi da je za odgovornost dovoljna obična nepažnja (culpa levis). Prema tome, ovakvo rešenje otežava položaj novinara i urednika, koji bi prema opštem režimu kao zaposleni odgovarali samo za nameru, a samo izuzetno, u slučaju predviđenom članom 198, i za grubu nepažnju, a i izdavača koji bi se mogao braniti da zaposleni nije kriv.^[4]

C. Posebni osnovi isključenja odgovornosti

Zakonom o javnom informisanju i medijima predviđeni su i posebni osnovi isključenja odgovornosti.

Prema članu 116 novinar, odgovorni urednik i izdavač ne odgovaraju za štetu ako je informacija:

• verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu
• verno preneta iz sudskog postupka, u skladu sa ovim zakonom
• verno preneta s javnog skupa, a novinar je postupao s dužnom novinarskom pažnjom
• sadržana u dokumentu organa javne vlasti na koji se primenjuje zakon kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja, a javnost ima opravdani interes da za nju zna
• objavljena u emisiji koja se emituje uživo, a novinar je postupao s dužnom novinarskom pažnjom

Za štetu prouzrokovanu objavljivanjem neistinite ili nepotpune informacije koja potiče od organa javne vlasti odgovara Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave čiji je to organ, bez obzira na krivicu.^[4]

Postupak pred Savetom za štampu

U postupku pred Savetom za štampu, lice koje smatra da su njegova prava povređena objavljivanjem određene informacije može podneti žalbu protiv medija zbog povrede etičkih i profesionalnih standarda Kodeksa novinara Srbije. Žalbu može podneti samo lice na koje se objavljeni sadržaj odnosi.^[14] Komisija za žalbe je jedan od organa Saveta za štampu koji rešava po žalbama ovlašćenih podnosilaca povodom sadržaja objavljenih u medijima i ona donosi odluke kojima se utvrđuje da li je Kodeks prekršen, u zavisnosti od toga da li se primenjuje puna ili ograničena nadležnost.^[15]

Naknada štete prema Zakonu o obligacionim odnosima

Ukoliko online medij nije registrovan u Registru medija APR, a povredi pravo nekog lica tako što mu nanese štetu, oštećeno lice može zatražiti sudsku zaštitu u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja). Oštećeni ima pravo na naknadu štete. U pogledu naknade materijalne štete u slučaju povrede časti i ugleda, lice koje drugome povredi čast, kao i ko iznosi ili prenosi neistinite navode i time mu prouzrokuje materijalnu štetu, dužan je naknaditi je. Takođe, lice neće odgovarati ukoliko ukoliko učini neistinito saopštenje o drugome ne znajući da je ono neistinito (čl.198). U pogledu naknade nematerijalne štete postoje dve mogućnosti. Prvenstveno, oštećeni može tražiti naknadu nematerijalne štete u slučaju povrede prava ličnosti objavljivanjem presude ili ispravke. Sud može narediti, na trošak štetnika, objavljivanje presude, odnosno ispravke ili narediti da štetnik povuče izjavu kojom je povreda učinjena ili bilo koju drugu radnju kojom se može ostvariti svrha koja se postiže naknadom (čl. 199). Takođe, oštećeni može tražiti novčanu naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda ili prava ličnosti. U tom slučaju, sud će ukoliko nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova, to opravdavaju dosuditi pravičnu novčanu nakanadu (čl. 200). Stoga, treba imati u vidu da i online medij koji nije registrovan može odgovarati za naknadu materijalne il nematerijalne štete u slučaju povrede prava drugog lica.

Nadležni organi

Kao što je već pomenuto, nadležni organi su sud i Savet za štampu. Kada govorimo o sudskom postupku, nadležan je Viši sud. Nadležnost Višeg suda regulisana je odredbom člana 23. Zakona o uređenju sudova (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 – dr. zakon, 101/2011 i 101/2013). Sud odlučuje u sporovima o objavljivanju ispravke informacije i odgovora na informaciju, zbog povrede zabrane govora mržnje, zaštite prava na privatni život, odnosno prava na lični zapis, propuštanja objavljivanja informacije i naknadi štete u vezi sa objavljivanjem informacije.

Međutim velika novina je u Zakonu o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva (“Sl. glasnik RS”, br. 101/2013), koji u čl. 4 stavu 2. propisuje sledeće: “Viši sud u Beogradu nadležan je da u prvom stepenu odlučuje o zabrani rasturanja štampe i širenja informacija u sredstvima javnog informisanja i da sudi u sporovima o objavljivanju ispravke informacije i odgovora na informaciju, zbog povrede zabrane govora mržnje, zaštite prava na privatni život, odnosno prava na lični zapis, propuštanja objavljivanja informacije i naknadi štete u vezi sa objavljivanjem informacije za teritoriju Republike Srbije.”

U skladu sa ovom odredbom, svi medijski sporovi biće u nadležnosti suda u Beogradu, a ne kao ranije kada je nadležnost bila raspoređena po gradovima u celoj Republici Srbiji. Ova promena može biti jako značajna za ujednačavanje sudske prakse u medijskim sporovima, koja je do sada bila veoma raznolika, posebno u pogledu iznosa naknade nematerijalne štete koji su dosuđivani.

Međutim, Zakon o javnom informisanju i medijima u čl. 121 propisuje nadležnost prilikom podnošenja tužbi propisanih zakonom. Čl. 121 propisuje da se tužba u postupku pravne zaštite podnosi nadležnom sudu na čijem se području nalazi sedište izdavača. Stoga ostaje nejasno kom sudu se podnosi tužba, te se nadamo da će zakonodavac u najskorijem roku otkloniti ovu nedoumicu.

Savet za štampu je nezavisno, samoregulatorno osnovano da bi pratilo poštovanje Kodeksa novinara Srbije u medijima i rešavalo po žalbama pojedinaca i institucija na sadržaj medija. U nadležnosti Saveta je i medijacija između oštećenih pojedinaca, odnosno institucija, i redakcija, kao i izricanje javnih opomena za kršenje etičkih standarda utvrđenih Kodeksom novinara Srbije. Savet za štampu ima punu i ograničenu nadležnost.

U punoj nadležnosti Saveta do skoro su bili samo štampani mediji i njihova online izdanja. Puna nadležnost Saveta za štampu prostire se na sve članove Asocijacije medija i Lokal presa, osim ako se određeni mediji pismenim putem izričito ne izjasne da ne žele da prihvate punu nadležnost Saveta za štampu, kao i na medije koji su podneli zahtev i kojima je odobren zahtev radi prihvatanja pune nadležnosti Saveta.^[16] Međutim, Savet za štampu je nedavno proširio svoju nadležnost tako da može da donosi odluke i izriče javne opomene i medijima koji nisu prihvatili punu nadležnost (tzv. ograničena nadležnost Saveta). Ograničena nadležnost Saveta za štampu podrazumeva da je Savet nadležan da odlučuje i o objavljenom sadržaju medija koji nisu članovi Asocijacije medija i Lokal presa, niti su prihvatili punu nadležnost Saveta podnetim i odobrenim zahtevom. Prema Statutu Saveta za štampu, medijima se smatraju štampani mediji i njihova izdanja na svim platformama, novinske agencije i informativni portali.^[17] U skladu sa nadležnošću Saveta za štampu, protiv svakog štampanog medija, novinske agencije ili informativnog portala može se podneti žalba Savetu za štampu, ukoliko određeno lice smatra da je povređen Kodeks novinara Srbije.

Sudska i administrativna praksa

Kako objašnjava advokat Slobodan Kremenjak, ozbiljan udarac za slobodu izražavanja na Internetu, kao i polemiku o tome na koji način treba uređivati komentare na sajtovima, izazvala je presuda Evropskog suda za ljudska prava u slučaju “Delfi AS” protv Estonije iz oktobra 2013. godine.^[18] Evropski sud za ljudska prava je odlučio da je presuda estonskog suda u ovom slučaju opravdano i srazmerno ograničenje slobode izražavanja i da nije bilo kršenja člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Interesantno je da je praksa u našoj zemlji veoma slična kao i navedena presuda, zbog čega ćemo se osvrnuti na sudsku praksu u Srbiji u vezi sa komentarima posetilaca na Internetu.

Sudska praksa u Republici Srbiji

Jedan od slučajeva povodom komentara koji je izazvala veliko interesovanje javnosti bio je postupak u kojem je Gej strejt alijansa 2009. godine tužila dnevne novine “Press”.

Gej strejt aliansa (GSA) je podnela tužbu na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o javnom informisanju zbog objavljenih komentara čitalaca na sajtu pressonline.rs povodom teksta “Biću gej ikona”, koji su prema mišljenju te organizacije sadržali govor mržnje. Prvostepenom presudom je utvrđeno da komentari čitalaca objavljeni na Internet sajtu tog lista predstavljaju govor mržnje prema LGBT populaciji, ali je tužbeni zahtev za naknadu štete odbijen. Većina od 85 komentara je sadržala vređanje, pozive na ubistva, pretnje da će napadati život i imovinu LGBT osoba. Komentari su sa sajta uklonjeni nakon više od deset dana, tek pošto je Pravna služba GSA podnela tužbu. Posle toga, u drugostepenom postupku sud je samo potvrdio prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu kojom je utvrđeno da komentari čitalaca predstavljaju govor mržnje prema LGBT populaciji, kao i da je “Press” dopuštanjem i omogućavanjem da se navedeni komentari postave na sajt diskriminatorski postupao prema LGBT populaciji.

Apelacioni sud je zaključio da zabrana govora mržnje nije cenzura prave slike društva, jer je cilj sprečavanje prenošenja ideja koje mogu imati nesagledive štetne posledice na demokratske procese u društvu i razvoj društva u celini. Jasno je da ovi komentari predstavljaju govor mržnje, ali sadržaj koji je postavljen ne predstavlja sadržaj javnog glasila, već trećih lica koja su ostavljala komentare. Smatramo da je ovo upravo pitanje srazmernosti. Ograničenje u ovom slučaju je bilo srazmerno, jer je “Press” propustio da mehanizmima premoderacije, koju koristi, filtrira ovakav sadržaj i na taj način je postao odgovoran.

Još jedan sudski postupak koji možemo da spomenemo je slučaj Bogdana Vlaa protiv novosadskog Radiodifuznog preduzeća „021” pred Višim sudom u Novom Sadu. U ovom slučaju, o kome je Slobodan Kremenjak takođe pisao, novosadska radio-stanica je obavezana da isplati naknadu štete zbog komentara posetilaca svog sajta.

Bogdan Vla je advokat čiji je klijent dobio spor protiv Radija „021”, a sud je u tom predmetu mediju, između ostalog, naložio i da objavi presudu. Radio „021” je postupio po presudi, a Bogdanu Vla se nisu dopali pojedini komentari na objavljenu presudu koje su napisali posetioci sajta, pa je i zbog njih tužio spomenutu radio-stanicu. Spor se zapravo vodio povodom toga da li su delovi medijskih portala i sajtova koji sadrže komentare korisnika produžetak samog medija i pod uređivačkom kontrolom izdavača ili je omogućavanje korisnicima da komentarišu vesti zapravo usluga informacionog društva, kako su ove usluge definisane Direktivom EU o elektronskoj trgovini(2000/31/EC) ali i domaćim Zakonom o elektronskoj trgovini, koji se oslanja na tu Direktivu.

Praksa Saveta za štampu

Kako je već bilo reči o Savetu za štampu, u nastavku ćemo predstaviti nekoliko slučajeva iz prakse ovog samoregulatornog tela:

Jedan od slučajeva je postupak po žalbi Kliničko-bolničkog centra “Bežanijska kosa” protiv “Blica”, “Večernjih novosti” i “Politike”. Komisija za žalbe Saveta za štampu donela odluku da nema prekršaja kodeksa u ovom slučaju, a jako značajno je mišljenje Komisije koje je u vidu preporuke navedeno na kraju same odluke:

“Zbog toga, Komisija ukazuje i na to da dobri novinarski običaji nalažu da se, kad god je to moguće, vest isprati do kraja, kao i da redakcije, naročito one u kojima postoje moderatori, jesu odgovorne za komentare čitalaca koje objavljuju na svojim veb sajtovima i ne mogu izbeći odgovornost jednostavnom „objavom“ da ne stoje iza stavova svojih čitalaca.”^[19]

U postupku po žalbi Ane Radmilović protiv „Nove srpske političke misli”, Komisija za žalbe Saveta za štampu je izrekla javnu opomenu spomenutom portalu zbog objavljivljenih komentara čitalaca na tekst „O siromaštvu jezika i duha“. Autorka teksta Ana Radmilović je podnela žalbu Savetu za štampu zbog online komentara na njen tekst i navela da je tekst izazvao „salvu pogrdnih komentara, što ne bi bilo ništa novo, ni važno da se u to nije uključio i glavni urednik Đorđe Vukadinović“.^[20]

Članovi Komisije su ocenili su Kodeks jeste prekršen, ne samo objavljivanjem komentara koji predstavljaju diskriminatornu konotaciju, već i time što ih je i sam glavni urednik ponovio. Smatramo da bi ovakva odluka bila opravdana samo u slučaju da se isključivo odnosi na glavnog i odgovornog urednika koji je ostavljao komentare, a ne na sam web portal koji je ovom prilikom javno opomenut.

Studije slučajeva (faktičke)

• Odluka RRA povodom sadržaja emitovanog na TV Pink – slučaj Facebook grupe

Postupak pred RRA je pokrenut po predstavci Dragana Đilasa i po službenoj dužnosti RRA povodom sadržaja koji je emitovala TV “Pink”. Ova TV stanica je sredinom 2013. godine, u različitim terminima, emitovala programske sadržaje koji su sadržali nedozvoljeno prikazivanje jednostranih napada na ličnost i vođenje dugotrajne kampanje u vezi sa pojedinim ličnostima, društvenim grupama ili institucijama (u ovom slučaju to su Dragan Đilas, tadašnji gradonačelnik Beograda; Veselin Simonović, glavni i odgovorni urednik dnevnih novina “Blic”; dnevne novine “Blic” i Nezavisno udruženje novinara Srbije), ekstremizam i uvrede, odnosno na čiji izbor teme i način njenog predstavljanja je diskriminatorno uticalo lično uverenje i mišljenje urednika. Savet RRA je sproveo postupak i doneo rešenje o izricanju mere upozorenja emiteru. Suština ovog slučaja je to da je vlasnik TV Pinka Željko Mitrović očigledno koristio nacionalnu frekvenciju za lični obračun sa Draganom Đilasom i ostalim akterima. RRA je u avgustu 2013. zbog navedenog izveštavanja izrekla meru upozorenja televiziji “Pink”.

Naročito je zanimljivo da su se programski sadržaji “Pinka” u određenoj meri zasnivali na sadržajima koji su postavljani na Facebook grupu “Promenimo ime lista Blic u smrdljive novine”.

• Predmet Subotić v. Knežević

U ovom slučaju^[21] odbačena je tužba Stanka Subotića u kojoj je on tužio Ratka Kneževića za klevetu. Stanković je Kneževića tužio za naknadu štete zbog klevete počinjene u nekoliko publikacija na balkanskim jezicima (srpski, hrvatski i makedonski) za koje tvrdio da cirkulišu u štampanoj verziji u Engleskoj i Velsu, kao i u nekoliko Internet publikacija ovih i sličnih članaka u Engleskoj i Velsu.

Subotić je tvrdio da je u medijskoj kampanji vođenoj protiv njega optužen, između ostalog, za ubistvo, krijumčarenje druge, zastrašivanje svedoka, prevaru, organizovani kriminal i prikrivanje identiteta putem plastične hirurgije. On je tvrdio da su sve ove optužbe lažne i da su mu načinile finansijsku štetu i narušile njegov ugled, kao i da je glavni pokretač ove kampanje Ratko Knežević.

Prema navodima lista “Guardian”, ova presuda je zadala fatalan udarac takozvanom “klevetničkom turizmu” (libel tourism). Sudija je označio Subotićev zahtev kao zloupotrebu procesa, rekavši da nema nikakve veze sa njegovom reputacijom u Engleskoj i Velsu, već isključivo sa njegovom reputacijom na Balkanu. Kneževićev advokat Dejvid Prajs je rekao da je presuda “prethodnica” Zakona o kleveti (2013), prema kome će svi podnosioci zahteva morati da dokažu da je njihov ugled ozbiljno narušen, što će biti znatno teže podnosiocima zahteva iz inostranstva.

• White paper – odgovornost posrednika i online komentari

SHARE Fondacija se u svom dosadašnjem radu, između ostalog bavila i pitanjem odgovornosti pružalaca usluga za sadržaj komentara koje postavljaju posetioci informativnih portala i drugih platformi.^[22] Da li su vesti i komentari delovi iste celine ili treba da ih posmatramo posebno? Da li i komentare korisnika treba obuhvatiti uređivačkom politikom medija? Velika očekivanja od komentara često nisu ispunjena, što dovodi do toga da korisnici osećaju da se nad njima vrši neka vrsta kontrole. S druge strane, novinari trpe pritisak javnog mnjenja, a profesionalni standardi u velikoj meri variraju. Tradicionalni mediji su jednostavno “preneli” koncept uređivačke politike u digitalno okruženje. Na portalima tradicionalnih medija u Srbiji se uglavnom primenjuje pravilo pre-moderacije, što znači da postoje osobe ili timovi koji nadgledaju sve sadržaje kreirane od strane trećih lica (npr. komentare posetilaca) kako bi se utvrdilo da li su u skladu sa zakonom, uređivačkom politikom, uslovima korišćenja, pravilima komentarisanja pre objavljivanja. Ukoliko se ovakva praksa primenjuje, platforma je odgovorna za sve sadržaje, tj. komentare koje korisnici postave.

Problemi sa pre-moderacijom komentara su:

• Moderacija može da bude nedosledna, ali i nedovoljno kvalitetna zbog ograničenih resursa. Ne zna se ko se bavi moderacijom i da li su ti ljudi zaista kompetentni da “vrše privatnu cenzuru”.
• Ne zna se koji su principi moderacije, kao i koja konkretna vrednost se štiti u svakom pojedinačnom slučaju. Da li se štiti sadržaj, kontekst ili određene vrednosti, poput zaštite ličnih prava ili zabrane govora mržnje? Moderacija se delom sprovodi zbog mogućih pravnih posledica, a u većoj meri zbog uređivačke politike medija, pa čak i želje da se utiče na debatu u digitalnom okruženju. Uključivanje novinara u moderatorske timove bi imalo efekta, ali se čini da je finansijski zahtevno.
• Ne možemo da budemo sigurni da je ova vrsta cenzure legitimna jer nemamo transparentne izveštaje o efektima pre-moderacije.
• Ne znamo koliko se sadržaja/komentara cenzuriše.
• Ne postoji pravo na odgovor i pravo na žalbu za uklanjanje sadržaja.
• Sprovođenje uredničke kontrole nad komentarima se potencijalno koristi kako bi se uticalo na javno mnjenje i nametala uređivačka politika i među sadržajem koji predstavlja “glas naroda”.
• Izdavač je, ako vrši pre-moderaciju pravno odgovoran za sadržaj objavljenih komentara.

Tradicionalni mediji važe za platforme slobode govora, ali je u praksi sloboda izražavanja znatno ograničena, naročito kada je reč o postavljanju komentara. Znatno prihvatljiviji pristup uređivanju sadržaja trećih lica na online platformama jeste tzv. post-moderacija. Suština ovog pristupa jeste da se svi komentari objavljuju, odnosno da se komentari pregledaju po prijavi (report, flag) zajednice korisnika koja se okuplja oko portala. Pružalac usluge postaje odgovoran po prijemu obaveštenja ako se ispostavi da je komentar bio u suprotnosti sa zakonom, da su se njime povređivala prava drugih lica i sl. Prednosti post-moderacije su sledeće:

• Optimizovane procedure upravljanja sadržajima
• Uvođenje manjeg broja kompetentnijih moderatora
• Smanjenje troškova

Direktiva Evropske unije o elektronskoj trgovini daje jasna pravila za regulisanje sadržaja bez žrtvovanja slobode izražavanja na Internetu. Platforme ne bi trebalo da postanu “Internet policija” koja nadgleda sav sadržaj samo da neke vrste sadržaja ne bi bile objavljene. “Safe harbor” model posrednicima pruža imunitet, ali pod uslovom da se pridržavaju određenih pravila. Platforme koje hostuju sadržaj mogu da izgube imunitet ako ne reaguju “ekspeditivno” i uklone ili onemoguće pristup nelegalnim informacijama kada saznaju da je takav sadržaj postavljen. Ova odredba čini osnovu za “notice and takedown” proceduru. Specijalni izvestilac Ujedinjenih nacija za slobodu izražavanja je 2011. izjavio da cenzura ne bi smela da bude delegirana privatnim subjektima i da niko ne bi trebalo da bude odgovoran za sadržaj na Internetu ako nije autor tog sadržaja. Države ne bi smele da koriste ili primoravaju posrednike da vrše cenzuru u njihovo ime.

• Rasprava o online komentarima u regionu

U nastavku ćemo se potruditi da objasnimo zašto smatramo da je potpuno ukidanje mogućnosti komentarisanja, anonimnog ili ne, veoma problematično po slobodu izražavanja na Internetu.^[23] Pre izvesnog vremena je u Srbiji i regionu počela “hajka” na postavljanje komentara na Internet portalima.^[24] Kada glavni i odgovorni urednik nedeljnika “Vreme” Dragoljub Žarković izjavi da bi “bezobrazne” online komentare trebalo zabraniti zakonom (!) onda je zaista vreme da detaljnije razmotrimo ovaj problem. Izjave su toliko zabrinjavajuće da glavni i odgovorni urednik “Večernjih novosti” Ratko Dmitrović kaže da su komentari “zlo” i predstavljaju “demonstraciju ludila”. Kolumnista dnevnog lista “Danas” i savremeni pisac Svetislav Basara je anonimno komentarisanje nazvao “sajber-bulažnjenjem”^[25] i čak predložio da se komentari dozvole samo ako se uz njih navedu ime, prezime i matični broj, ali se kasnije ipak predomislio.^[26] Hrvatski portal Net.hr je ukinuo je mogućnost postavljanja komentara.^[27] “Nažalost, postalo je gotovo pravilo da komentari služe za izražavanje poremećenih, bolesnih i zadrtih stavova čitatelja koji su iskazivali frustracije ne štedeći pritom nikoga i ništa, kojima je portal služio kao mjesto ispucavanja mržnje i agresije doslovno prema svemu i svima koje su smatrali drugačijima. Suočeni s takvom situacijom, odlučili smo komentare čitatelja regulirati na najrestriktivniji način – ukidanjem”, navodi se na sajtu. Za razumne čitaoce je uvedena mejl adresa na koju mogu da pošalju komentare, a najbolji će biti objavljivani na sajtu. U anketi o komentarisanju koja je sprovedena među Internet portalima u Hrvatskoj^[28], “24sata”, “Večerni list”, “Slobodna Dalmacija” i HRT su odgovorili da je procenat komentara na njihovim sajtovima koji sadrže govor mržnje između 5 i 30 posto. U tekstu objavljenom u nedeljniku “Vreme”^[29], glavni i odgovorni urednik lista “Alo” Dejan Vukelić je ukidanje online komentarisanja na interesantan način uporedio sa zabranom govora u fizičkom prostoru: “Ukidanje komentara je kao da ste vlasnik kafane u koju neko uđe i govori stvari koje su zapravo širenje verske ili nacionalne mržnje. Nećete zbog njega zatvoriti kafanu, već ćete njega izbaciti.”

Zbog velikog broja komentara koji se postavljaju na pojedine portale i činjenice da mnoge redakcije sebi ne mogu da priušte veliki broj administratora koji će samo motriti na komentare, kao rešenje može da se razmotri i korišćenje platformi za komentarisanje^[30] (3rd party commenting platforms) kao što su Disqus, IntenseDebate ili Livefyre. Svaka od ovih platformi ima veliki broj funkcija koje znatno mogu da olakšaju posao moderatorima, a njihovo korišćenje je jednostavno. Naročito važna funkcija je mogućnost da korisnici označe (“flag”) komentare za koje smatraju da su neprihvatljivi. Naravno da ni ove platforme ne pružaju potpunu zaštitu od zloupotrebe komentarisanja, ali su dobre kao “početna tačka” za uspostavljanje sistema za komentare koji će u najvećoj mogućoj meri poštovati slobodu izražavanja. Ako vrše post-moderaciju, web portali i njihovi urednici ne mogu da budu odgovorni za sadržaj koji postavljaju njihovi korisnici, pod uslovom da u skladu sa “notice and takedown” procedurom^[31] nisu dobili obaveštenje o spornom sadržaju.

Komentari na Internet portalima – pregled

SHARE Defense nastavlja da se bavi komentarima na Internetu. Kako bismo stekli detaljniji uvid u praksu postavljanja komentara na Internet portale, tokom novembra i decembra 2013. smo uradili istraživanje o pravilima komentarisanja koja su navedena na portalima. Istraživanje je obuhvatilo ukupno 24 sajta iz Srbije, regiona i sveta. Razmatrani su sajtovi tradicionalnih medija (štampa, TV, radio) i samostalni Internet portali. SHARE je već pisao o nedostacima premoderacije komentara, koja je karakteristična za većinu sajtova u Srbiji i regionu.

Tabelu sa nalazima možete da pogledate ovde.

Urađen je pregled pravila za postavljanje komentara na navedenim sajtovima kako bi se utvrdilo šta je od sledećih kategorija zabranjeno.

Najčešće su zabranjeni komentari koji sadrže:

• Psovke, uvrede i vulgarni komentari
• Komentari koji sadrže pretnje
• Govor mržnje
• Nerelevantni komentari (komentari koji se ne odnose na vest)
• Lažno predstavljanje
• Komentari koji se odnose na uređivačku politiku

Takođe, u istraživanju je ukazano i na tehničke detalje u vezi sa komentarima, poput toga da li postoji mogućnost prijavljivanja komentara, kako je moguće sortirati komentare i sl. Navedene su i sve dodatne informacije i zanimljivosti pronađene na navedenim sajtovima.

Tokom istraživanja je primećeno da se na određenim sajtovima uopšte ne nalaze pravila za postavljanje komentara, tako da korisnicima nije poznato na koji način se vrši moderacija, odnosno šta je dozvoljeno a šta ne. Pronađena su 4 takva sajta – pobjeda.me, telegraf.rs, pressonline.rs i mozzartsport.com. Ovakav pristup nije dobar, jer je neophodno da korisnici budu upoznati sa pravilima za postavljanje sadržaja, u ovom slučaju komentara, kako bi znali na osnovu čega im komentar nije objavljen ili kakve mogu biti posledice postavljanja neprihvatljivih komentara (brisanje, neobjavljivanje, zabrana…). Veoma je važno da na sajtu bude precizno navedeno šta se smatra neprihvatljivim sadržajem (govor mržnje, pretnje, vulgarnosti…) kako bi zajednica (“community”) tog portala imala određene standarde kojih su članovi dužni da se pridržavaju. Može se pretpostaviti da se na tim sajtovima komentari koji sadrže uvrede, govor mržnje, pretnje i slično uklanjaju, ali je potrebno da to bude jasno transparentno.

Recimo, na sajtu “Nezavisnih novina” (nezavisne.com) je uvedeno komentarisanje preko Facebook-a, odnosno komentari mogu da se postavljaju samo sa Facebook naloga. Pošto portal nema sopstvena pravila za postavljanje komentara (samo je navedeno da su “izneseni komentari privatna mišljenja autora i ne odražavaju stavove redakcije Nezavisnih novina”), koriste se pravila Facebook-a

Primećeno je i da portali koji pripadaju jednoj medijskoj grupaciji imaju gotovo identična pravila komentarisanja. Takav je slučaj sa portalima koji su u vlasništvu “Ringier Axel Springer” – blic.rs, 24sata.rs, pulsonline.rs i alo.rs.

Šta je zabranjeno pravilima komentarisanja	Broj sajtova
Psovke, uvrede i vulgarni komentari	19/24
Komentari koji sadrže pretnje	14/24
Govor mržnje	17/24
Nerelevantni komentari (komentari koji se ne odnose na vest)	10/24
Lažno predstavljanje	10/24
Komentari koji se odnose na uređivačku politiku	10/24

Na sajtovima medija iz sveta su uočene veoma napredne prakse za komentarisanje. Naročito je zanimljiv sistem na sajtu “The Times of India” koji funkcioniše tako što se registrovanim korisnicima daje mogućnost da sakupljaju poene za različite aktivnosti na sajtu (čitanje tekstova, postavljanje komentara, gledanje video-klipova…). Postoje i različite vrste “znački” (News King, Moderator, Networker…) koje se dodeljuju na osnovu poena i aktivnosti korisnika, koji mogu da imaju “pratioce”, slično kao na Twitter-u. Naročito je važna moderatorska značka, koja korisniku portala omogućava da uklanja neprihvatljive komentare kada dostigne najviši peti nivo.

Svetski mediji poput “Al Jazeera” i “The Guardian” imaju veoma detaljne smernice (“community rules/guidelines”) koje korisnicima objašnjavaju kako se treba ponašati na tim online platformama. Takođe, komentari na sajtu Guardian-a imaju sledeće “tabove”: “All Comments” gde su prikazani svi komentari, “Guardian picks” gde su prikazani komentari za koje “Gardijan” smatra da doprinose raspravi i “Staff replies” gde se mogu videti odgovori zaposlenih u Guardian-u. Na tekstovima se posle izvesnog vremena zatvara mogućnost komentarisanja.

Zaključak

Svaki Internet portal bi trebalo da povede više računa o pravilima za ostavljanje komentara kako bi članovi zajednice koja se formira na tim portalima znali šta mogu da očekuju i kako da se ponašaju. Što više članova koji doprinose da debata bude prikladna i racionalna jedan medij okupi na svom portalu, manje će morati da vodi računa o problematičnim komentarima, naročito ako postoji mogućnost da korisnici prijave komentare koje smatraju neprihvatljivim (report/flag dugme, e-mail adresa…). Samim tim će se formirati i drugačija svest o komunikaciji na Internetu, a posebno o komentarima. Pravila komentarisanja ne treba da budu previše komplikovana, opširna i stroga, već precizna i objašnjena tako da su svakom posetiocu sajta jasni standardi zajednice. Veoma je važno da i članovi zajednice izraze svoje mišljenje o pravilima i bilo bi odlično kada bi mogli da učestvuju u njihovoj izradi. Takođe, zalaganje i aktvnost na portalu trebalo bi da omoguće istaknutim pojedincima da preuzmu ulogu moderatora, kako bi se kontrola komentara svela na samoregulaciju svakog od učesnika u komunikaciji. Ovako se razvija dijalog, ali i svest o odgovornosti za napisano, što vodi ka konstruktivnoj diskusiji i, dugoročno, ka odgovornim i posvećenim komentatorima.

• Notice and take down procedura

Sada ćemo se na kratko osvrnuti na pitanja u vezi sa pitanjima slobode govora, razmene sadržaja i odgovornosti u online prostoru.^[31]Jedan od centralnih problema koji se javlja u online svetu je pitanje kako uspostaviti balans između slobode govora i razmene različitih vrsta sadržaja sa jedne, i zaštite ličnih i drugih prava sa druge strane. U sajber prostoru je daleko teže dati odgovore na pitanja odgovornosti i štete usled činjenice da nije jednostavno utvrditi ko je izneo određen stav ili postavio određeni sadržaj. Dodatna specifičnost se ogleda u činjenici da se većina javno objavljenog sadržaja fizički nalazi na serverima kojim upravljaju posrednici (“intermediary”), a ne lica koja su taj sadržaj kreirala i objavila. Iz navedenih razloga, za funkcionisanje online informacionog ekosistema daleko je značajniji režim odgovornosti posrednika koji na operativnom nivou upravljaju sadržajem, nego Internet građana koji u principu odgovaraju po opštim pravilima koja važe i u fizičkom svetu (lice koje vas uvredi možete tužiti pred sudom bez obzira da li je uvredu izneo na ulici ili na Facebook-u, naravno ukoliko vam je poznat njegov identitet.

Uklanjanje sadržaja po obaveštenju (notice-and-takedown procedura) predstavlja postupak u kome se sporni materijal skida nakon obaveštenja. Ova procedura je prisutna u skoro svim zemljama EU, ali na razlicite načine (negde se primenjuje na sve vrste spornog materijala, negde samo na pornografski materijal ili neki drugi nelegalni materijal). Samoregulacija se javlja u vidu pravila koje propisuju sami posrednici (pružaoci usluga informacionog društva) ili organizacije u vezi sa postupanjem u pogledu uklanjanja spornog sadržaja. Koregulacija se temelji na saradnji kompanija, institucija i državnih organa u pogledu procedure uklanjanja spornog sadržaja – kao primer možemo da navedemo protokole o saradnji između državnih organa i privatnog sektora.

Pravila o odgovornosti u Direktivi o elektronskoj trgovini se odnose na pružaoce usluga informacionog društva, ali samo kada nastupaju kao posrednici u skladu sa posebno propisanim uslovima u članovima 12, 13. i 14. (host, cache, mere conduct). Direktiva izričito propisuje da posrednici nemaju obavezu prethodnog nadgledanja sadržaja, već ga uklanjaju ili po obaveštenju ili po saznanju. To je takozvani režim “sigurne luke” (safe harbour) u okviru koga posrednici prektično ne mogu snositi odgovornost za sporni sadržaj ukoliko o tome nisu obavešteni (u određenim slučajevima – ako nemaju saznanje).

Posrednici se definišu kao pružaoci koji svoje usluge pružaju uobičajeno uz naknadu na daljinu i elektronskim sredstvima na zahtev primaoca usluge. Međutim, treba imati u vidu da sa razvojem novih tehnologija i načina poslovanja njihova definicija postaje sveobuhvatnija i šira, posebno u pogledu sagledavanja šta znači “uz naknadu”. Pored ovog osnovnog kriterijuma, da bi posrednik bio izuzet od odgovornosti za sadržaj, mora da ispunjava neki od uslova propisanih u čl. 12-14. Direktive.

• Vrste posrednika

Posrednik treba da bude okvalifikovan u pogledu svoje aktivnosti na Internetu kao da vrši (član 12-14. Direktive o elektronskoj trgovini):

• trajno skladištenje podataka (“hosting”),
• privremeno skladistenje podataka (“kešing”) ili
• čist automatski prenos podataka.

Ono što možemo da zaključimo je da nije moguće više nekog okarakterisati jednostavno kao pružaoca sadržaja ili posrednika, pa na osnovu toga povući liniju da li je odgovoran ili ne. Ne treba težiti utvrđivanju statusa i forme, nego uloge koju svaki pojedinačni akter vrši i mogućnosti koje ima da isprati sadržaj koji pruža. Stoga je za pitanje neodgovornosti postalno nebitno da li je neko super-posrednik, online portal, platforma ili pužalac ulsuge, nego je bitno šta on radi u pogledu sadržaja i šta je razumno da uradi u pogledu kontorle sadržaja.

Treba primetiti i da su posrednici koji ispunjavaju uslove generalno izuzeti od odgovornosti za nelegalni sadržaj i oni nemaju obavezu prethodnog nadgledanja sadržaja, ali im se može naložiti da nelegalni sadržaj skinu ili mu onemoguće pristup. Zato se protiv njih, u tom pogledu, ne mogu pokrenuti postupci za naknadu štete koja je nastupila pre nego što su obavešteni o nelegalnom sadržaju ukoliko uklone sadržaj. Ali im se može naložiti prekidanje štetnih radnji ili uklanjanje sadržaja. Međutim, imajući u vidu kriterijume kada se od posrednika očekuje da reaguje po pitanju skidanja sadržaja, tj. kada se smatra da je svestan nezakonitih radnji i na koji način, odnosno ko mu i u kojoj formi može tražiti skidanje sadržaja, problemi počinju da se javljaju i u vezi sa ovim pitanjima. Najjednostavnija je situacija kada se reaguje samo po obaveštenju, gde je procedura obaveštavanja detaljno propisana zakonom i kad posrednik dobije nalog za skidanje od nadležnog organa/suda, jer onda tačno zna kako da postupi i ima legitiman osnov za to. Smatamo da se samim tim se skida odgovornost i arbitrarnost sa posrednika.

Ali situacija nije uvek takva. Iako NTD procedura postoji u mnogim zemljama, ipak se velika arbitrarnost stavlja na posrednika, pa samim tim i odgovornost, što dovodi do svojevrsnog apsurda, jer poenta ovih pravila jeste da se posrednik izuzme od odgovornosti. Tamo gde se ostavlja mogućnost da obaveštenje šalje svako povređeno lice, posrednik se stavlja u situaciju onog ko treba da proceni da li je zahtev osnovan i da li u skladu sa njim treba skinuti sadržaj.

Svakako, ovo ostavlja pitanje da, ukoliko posrednik ne skine sadržaj jer smatra da je neosnovan, može biti odgovoran kada sud utvrdi da je trebalo da ga skine. Ukoliko posrednik skine sadržaj, lice čiji je sadržaj skinut može ako smatra da zahtev nije bio osnovan da pokrene postupak protiv posrednika.

• Notice-to-notice procedura

Alternativa NTD proceduri o kojoj svakako treba razmisliti jeste “notice-to-notice” procedura. Organizacija “Article 19” podržava ovaj koncept jer bi se pružaocima usluga sadržaja pružila mogućnost da odgovore na optužbe pre pokretanja bilo kakvog postupka. Njihovo mišljenje je da uvođenje “notice-to-notice” procedure može da doprinese smanjenju zloupotrebe zahteva i razvoju sistema za rešavanje sporova bez pokretanja sudskog postupka. Procedura funkcioniše na sledeći način: lice koje smatra da su mu prava povređena plaća određenu sumu i podnosi standardizovano obaveštenje (“notice”) za uklanjanje sadržaja, koji posrednik (intermediary) potom prosleđuje navodnom prekršiocu. Nakon prijema obaveštenja, druga strana ima na raspolaganju mogućnost da odgovori na zahtev slanjem kontra-obaveštenja (counter-notice) u propisanom roku. U slučaju da se pošalje kontra-obaveštenje, podnosilac obaveštenja može da povuče svoj zahtev ili da pokrene postupak pred nadležnim sudom. Ako navodni prekršilac ne ukloni sadržaj ili ne odreaguje na kontra-obaveštenje, posrednik ima izbor da li da ukloni sadržaj ili ne, s tim da će u slučaju da je reč o nezakonitom sadržaju biti odgovoran. Najveća prednost ovog sistema je što ne stavlja posrednika u poziciju da odlučuje o zakonitosti sadržaja, ali “Article 19” upozorava da “notice-to-notice” ne bi trebalo da se primenjuje na sve vrste sadržaja, posebno na one koji su kažnjivi zakonom (dečija pornografija, podsticanje na nasilje…).^[32]

Pregled drugih studija i medijskog pokrivanja teme

• Žalba Savetu za štampu protiv portala “Teleprompter”

SHARE fondacija – SHARE Defense je u ime Sajmona Vilsona (Simon Wilson) iz organizacije “Culture Exchange” podneo žalbuSavetu za štampu zbog teksta “Ozloglašena sekta okuplja novosadsku omladinu”, koji je objavljen na Internet portalu “Teleprompter”.

Žalba je podnesena jer su u ovom tekstu prekršeni mnogi etički i profesionalni standardi Kodeksa novinara Srbije, kao i da bi se utvrdila u praksi ograničena nadležnost Saveta za štampu. Udruženje građana “Omladina Srbije” koje je osnivač “Telepromptera” je na žalbu SHARE Defense – SHARE Fondacije poslalo odgovor.

Pošto “Teleprompter” nije registrovan kao javno glasilo niti je član Asocijacije medija i Lokal presa, Savet za štampu nije mogao da primeni punu nadležnost. Stoga smo se pozvali na član 8. stav 3. Statuta Saveta za štampu, koji predviđa ograničenu nadležnost za sadržaj objavljen u medijima koji nisu prihvatili punu nadležnost Saveta i koji nisu članovi navedenih udruženja medija.

Savet za štampu je prihvatio nadležnost i povodom žalbe SHARE Defense – SHARE Fondacije doneo jednoglasnu odluku da je Internet portal “Teleprompter” objavljivanjem navedenog teksta prekršio Kodeks novinara Srbije.

Smatramo da je ovaj slučaj veoma značajan zato što je Savet za štampu prihvatio nadležnost, koja jeste ograničena i odnosi se samo na izricanje javne opomene (Teleprompter nije bio u obavezi da objavi odluku Saveta).

Takođe, Savet za štampu je ranije po žalbi Ane Radmilović protiv “Nove srpske političke misli” i po žalbi dr Radovanke Predragović Stevanić protiv portala “Glas zapadne Srbije” prihvatio ograničenu nadležnost i izrekao javne opomene navedenim veb portalima, koji nisu prihvatili nadležnost Saveta za štampu.

Usled svega navedenog i navedene prakse Saveta za štampu, preporučljivo je da svi online mediji, čak i oni koji nisu registrovani kao javna glasila niti su prihvatili nadležnost Saveta za štampu, a imaju tendenciju da se bave informisanjem javnosti o pitanjima od javnog interesa, povedu računa o poštovanju Kodeksa novinara Srbije kako bi stekli kredibilitet u javnosti i kako njihov rad ne bi bio označen kao neetičan i neprofesionalan.^[33]

Uklanjanje parodije video-snimka iz Feketića

Početkom februara 2014, na YouTube-u se pojavila parodija video-snimka na kojem tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić spašava dete iz snežne oluje koja je zahvatila mesto Feketić. Autor originalnog snimka je Radio-televizija Srbije (RTS), dok su u video-parodiji dodati šaljivi titlovi, koji čitavu situaciju predstavljaju kao da je “izrežirana” za potrebe parlamentarnih izbora koji su održani u martu.

Video-parodija je najpre postala nedostupna na YouTube-u iz nepoznatog razloga, da bi se kasnije utvrdilo da je zahtev za uklanjanje došao od kompanije “KVZ Music”, na osnovu navodnog kršenja autorskih prava. SHARE Fondacija, Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Nezavisno udruženje novinara Vojvodine (NDNV) su osudili ovakvu vrstu cenzure sadržaja na Internetu. SHARE Fondacija je povodom ovog slučaja podnela krivičnu prijavu^[34] protiv odgovornih lica po čijoj su prijavi uklanjani video snimci šaljive sadržine sa YouTube-a i poslala zahtev za informacije od javnog značaja RTS-u,^[35] koji poseduje autorska prava nad originalnim snimkom. Kako je prerada autorskog dela u svrhu parodije, a bez saglasnosti autora, dozvoljena zakonom,^[36] uklanjanje spornog video snimka bilo je potpuno neosnovano i predstavljalo je zloupotrebu prava, naročito zbog toga što se na snimku jasno videlo da je autor RTS. Uklanjanje snimka je naročito problematično jer “KVZ Music” nije imao zaključen bilo kakav ugovor sa RTS-om u pisanom obliku.

Takođe, Aleksandar Vučić je video-parodiju postavio na svoj Facebook profil, kako bi pokazao da on nije naredio uklanjanje. Video je posle izvesnog vremena vraćen na YouTube,^[37] verovatno zbog toga što je “KVZ Music” povukao zahtev, što može da se protumači i kao priznanje da su povredili slobodu izražavanja.

• Napadi na sajt CINS-a

U decembru 2013. godine, portal novosadskog “Radija 021” je objavio tekst o privilegijama ćerke guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković, koja je od novosadske filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje dobila službeni automobil i vozača kako bi išla na predavanja u Beograd. Tekst je povučen sa sajtova “Radija 021” i dnevnog lista “Alo”, koji ga je preneo, ali se kasnije pojavio na drugim portalima i blogovima. Ranije je pismo novinara Dušana Mašića novinarki “Kurira” iz nepoznatih razloga skinuto sa sajtova B92 i Mondo. Na sreću, mnogi članovi online zajednice su preuzeli tekst i kopirali ga na svoje blogove tako da je i dalje bio dostupan i deljen na društvenim mrežama. Povodom ovog slučaja, glavni i odgovorni urednik B92 Veran Matić se izvinio zbog “nepromišljenog” uklanjanja teksta sa sajta. Na ovom primeru vidimo da “tradicionalne metode” cenzurisanja sadržaja u medijima nemaju efekta u digitalnom okruženju. Ako je sadržaj namenski uklonjen sa jednog sajta, on se veoma brzo može pojaviti na velikom broju drugih platformi zajedno sa potpuno novom aurom interesovanja Internet zajednice. Na sajtu Centra za istraživačko novinarstvo Srbije(CINS) je potom objavljen tekst o uklanjanju priče sa sajta 021.rs, kome odjednom nije moglo da se pristupi. Postoje indicije da je na sajt izvršen neovlašćeni upad kako bi se “nepodobni” tekst uklonio, ali je kasnije vraćen. CINS je zbog neovlašćenog upada na njihov sajt podneo krivičnu prijavu. Slična stvar se dogodila i portalu “Autonomija”.^[38] Takođe, Jorgovanka Tabaković je povodom teksta o privilegijama njene ćerke pokrenula žalbeni postupak pred Savetom za štampu protiv “Radija 021” i drugih medija koji su preneli navode, ali je Komisija za žalbe utvrdila da nije bilo povrede Kodeksa novinara Srbije.

• Uklanjanje teksta sa sajtova “Novosti” i “Press online”

Tekstovi o protestu nemačkih medija zbog toga što “TV Nova” nije dobila nacionalnu frekvenciju, koji su objavljeni na sajtu “Večernjih novosti” i portalu “Press online”, postali su nedostupni ubrzo po objavljivanju. Na uklanjanje teksta sa sajta “Novosti” je na Twitter-u reagovao Vlado Georgijev, a interesantan komentar je imao i Zaštitnik građana Saša Janković.

Spomenuti tekstovi su bili dostupni na sledećim linkovima:

http://www.novosti.rs/vesti/spektakl.147.html:481220-Nemci-poludeli-jer-TV-Nova-nije-dobila-nacionalnu-frekvenciju

http://www.pressonline.rs/info/drustvo/302853/nova-srbija-sabotira-nemacke-medijske-preduzetnike.html

Kontaktirali smo navedene medije kako bismo saznali zbog čega tekstovi više nisu dostupni na njihovim sajtovima. Direktorka portala “Press online” Danijela Đorđević rekla je da je tekst uklonjen jer je objavljen bez njenog odobrenja i odobrenja urednika. Od web redakcije “Večernjih novosti” nismo uspeli da dobijemo komentar o tome zašto je tekst na njihovom sajtu nedostupan.

Pojedini nemački mediji su izrazili nezadovoljstvo zbog toga što Savet RRA ponovo nije dodelio nacionalnu frekvenciju “TV Nova”, iza koje stoji nemački kapital. Na primer, nemački portal “Fokus” je objavio tekst sa naslovom “Srbija usporava nemačke medijske preduzetnike”. Gotovo isti tekst je objavljen i na sajtu “Frankfurter Allgemeine Zeitung-a”.

Kako su sloboda izražavanja i sloboda medija zagarantovane Ustavom, stav SHARE Fondacije je da mediji treba slobodno da objavljuju informacije u skladu sa zakonom i etičkim i profesionalnim standardima novinarske profesije. Treba biti obazriv pri objavljivanju i u redu je ukloniti informaciju za koju se ispostavi da je neproverena i ako novinar nije postupio sa dužnom novinarskom pažnjom. Recimo, mediji mogu da na stranici na kojoj se nalazio uklonjeni tekst postave obaveštenje zbog čega tekst nije više dostupan. Na taj način, javnost bi na transparentan način bila obaveštena o razlozima uklanjanja i mogla bi lakše da proceni da li je to bilo opravdano, dok se sa druge strane ne bi previše često ukazivalo na cenzuru, naročito kada nema razloga za to.^[39]

• Internet sve pamti – Analiza Internet sloboda u toku vanredne situacije / Republika Srbija / maj 2014. godine

Pravi pokazatelj zrelosti i demokratičnosti neke države i društva je podložnost kritici javnosti. Vlast kojoj je stalo do demokratskih vrednosti i vladavine prava, ne sme da dozvoli da javna debata o temama od javnog interesa utihne, pa ni u vanrednim situacijama, poput elementarne nepogode koja je zadesila Srbiju prethodnih nedelja. Država ne samo da ne sme direktno da ugrožava pravo na slobodno širenje i prijem informacija, nego treba da stvori preduslove da niko drugi, bilo da dolazi iz javnog sektora ili privatne sfere, tu slobodu ne ugrožava. Nažalost, ovaj “test demokratičnosti” država nije položila, jer su najpre sami predstavnici državnih organa negativno i previše burno reagovali na bilo kakvu kritiku. Potom su privatni akteri, poput kablovskih operatora, pokazali potpuno odsustvo bilo kakve svesti o neophodnosti slobodnog protoka informacija, zloupotrebljavajući svoju ulogu “prenosnika” te informacije i uskraćujući svojim korisnicima dostupnost sadržaja, a na kraju je najveći udar pretrpela kritika na društvenim mrežama, blogovima i drugim alternativnim kanalima komunikacije.

Tromost tradicionalnih medija i izostanak obaveštavanja nadležnih službi u danima vanredne situacije je stvorila potrebu da građani komuniciraju alternativnim putem. Zahvaljujući Internetu građani su imali priliku da objave sadržaje u realnom vremenu i tako informišu javnost, ali i pruže pomoć. Neophodne, ažurirane i pravovremene informacije su građani mogli da dobiju često samo preko društvenih mreža, ad-hoc platformi i Google dokumenata i ostalih kanala komunikacije putem Interneta. Nažalost, i neki od ovih vidova komunikacije ubrzo su bili onemogućeni.

Zbog čega se sadržaji uklanjanju sa Interneta i kome smeta izražavanje kritičkog mišljenja? Kako je SHARE Defense uočio tendencijuda sadržaji, ali i celi sajtovi “nestaju” ili postaju nedostupni , ovaj put je sistematski pratio i prikupljao tekstove koji su mogli biti prepoznati kao sporni, i to odmah po objavljivanju.

Jedna od prvih stranica koja je “nestala” je obaveštenje gradonačelnika Siniše Malog, sa zvaničnog sajta Grada Beograda. Radilo se o molbi građanima Obrenovca da ne napuštaju svoje domove.

Još jedan primer pokušaja sakrivanja informacija značajnih za javni interes je uklanjanje izveštaja građana sa sajta poplave.rs.

Na sajtu “Blica” izbrisan je blog novinara Dragana Todorovića, koji je preneo tekst “AV ostavka”, satiričnu izmišljenu ostavku premijera Srbije.

Sa “BKTV News” portala nestalo je “ogorčeno pismo” upućeno premijeru.

Cenzura je u Srbiji zabranjena Ustavom, a građanima je zagarantovano pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, podsetio je Zaštitnik građana Saša Janković. Naglasio je i pravo svakoga da bude “kritizer” i da ima svoj stav, kakav god taj stav bio, sve dok ne poziva na nasilno rušenje Ustavnog poretka ili teritorijalnog integriteta Srbije:

“Zaštitnik građana izražava zabrinutost zbog sve češćih saznanja da se pojedine informacije i kritike povlače iz javno dostupnih sredstava informisanja i informacionog prostora.”

“A i u vezi „nestajanja“ postova ili „padanja“ portala nameću se i mnogo očiglednije, takođe bar dva zaključka. Prvo, ako su „rezultat“ ma kakvih aktivnosti organa vlasti ili predstavnika vlasti, te su aktivnosti apsolutno nezakonite. I drugo, ako su u pitanju aktivnosti pojedinih „revnosnih“ urednika, a pogotovo „neidentifikovanih“ hakera, ne mogu se oceniti drugačije nego kao štetne, opasne i nedopustive.”, napisao je na svom blogu Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić.

Da se pažljivo biraju one informacije koje će biti objavljene u tradicionalnim medijima potvrdilo je gostovanje novinarke Daliborke Delibašić na TV “B92”. Ona je izjavila da su joj “rekli da pazi šta priča kako bi zaštitila sebe i svoju porodicu”.

Takođe, radio-amateri su u jednom trenutku iz nepoznatog razloga “nestali” iz etra, njihove frekvencije bile su ustupljene Gorskoj službi spasavanja, da bi kasnije bili vraćeni i primljeni u krizne štabove.

Građani su radio-amatere mogli da prate i preko striminga na Internetu, pa je njihovo “isključivanje” dovelo do kršenja već pomenutog načela javnosti iz Zakona o vanrednim situacijama.

Na portalu “Teleprompter” nije bio dostupan tekst “Narod ogorčen: Napadaju i psuju ministre!”, koji je sadržao i video-snimaknavodnog napada na jednog ministra u Vladi Srbije. Portal “Teleprompter” je objavio i saopštenje u kome se navodi da su zbog teksta “APEL: Vučić da prestane sa patetikom i samosažaljevanjem” ali i drugih tekstova dobijali pretnje, kao i da im je na sajt izvršen napad. Iako je hosting provajder “Bluehost” zbog prevelike baze podataka uklonio sajt, ovaj razlog je posle analize utvrđen kao neosnovan. Iako su promenili provajdera, sajt je ubrzo ponovo suspendovan, što se ponavljalo uprkos otkljanjanju različitih problema koje su imali. Konačno, teleprompter.rs je prebačen na cloud servere i ponovo je dostupan.

Takođe, sa sajta “Vaseljenska” je, između ostalog, obrisan prenet tekst sa “Telepromptera”. Da su ovi sajtovi bili pod napadima potvrdili su i njihovi urednici.

Tekst “Kratak uvod u diktaturu” Aleksandra Bećića objavljen na sajtu “Kolumnista” je jedno vreme bio nedostupan, ali mu je kasnije ponovo omogućen pristup.

Posle objavljivanja teksta “Državo, ne bismo te više zadržavali” autora Nenada Milosavljevića, internet stranicu drugastrana.net nije bilo moguće otvoriti. Milosavljević je na Twitter-u napisao da je sajt bio “pod velikim napadom” i da su morali da ga isključe kako ne bi ugrozio druge sajtove na serveru.

Nakon pokušaja cenzurisanja svih navedenih tekstova, oni su masovno prenošeni na blogove i društvene mreže, nakon čega su postajali još čitaniji, pa tako cenzurom nije ispunjen cilj – da se informacije zataškaju.

Jačanje pritiska na digitalno okruženje samo je dovelo do glasnijeg i organizovanijeg odgovora Internet zajednice. Proglasom “U lice cenzuri” se zahteva “kraj cenzure i početak odgovornosti”. Ovaj poziv je za kratko vreme dobio značajnu podršku sajtova i pojedinca. Ubrzo nakon objavljivanja informacije o proglasu, portal “24 sata” ju je uklonio, dok je tekst na sajtu “Blica” propustio da prenese deo koji se odnosi na kritiku ovog javnog glasila.

• Širenje panike i zastrašivanje

Posle pokušaja cenzurisanja online sadržaja, pojavile su se informacije da su pojedini građani privedeni na informativne razgovore u policiju zbog “širenja panike na društvenim mrežama”. Oni su komentarisali ili prenosili informacije koje su dobijali i to na svojim ličnim profilima ili blogovima i u komentarima na tekstove koji su objavljeni na portalima.

Ovim postupcima potvrđeno je da je pokušaj cenzure bio uzaludan i da vlast nema čime da se odbrani, osim da preti krivičnim gonjenjem. Naime, svima koji su privedeni zaprećeno je kaznom od 6 meseci do 5 godina zatvora, koja je propisana članom 343. Krivičnog zakonika. Ovaj član se odnosi na širenje netačnih informacija koje mogu da izazovu paniku, naruše javni red i mir, odnosno da dovedu do ometanja sprovođenja odluka i mera državnih organa (osnovni oblik krivičnog dela), a kada se to čini putem medija i drugih sličnih sredstava ili na javnim skupovima postoji kvalifikovani oblik krivičnog dela (stav 2).

Blogovi, Facebook profili, Twitter nalozi i sl. nikako ne mogu da se kvalifikuju kao javna glasila, odnosno sredstva javnog informisanja, jer kod njih ne postoji urednička odgovornost, niti su ispunjeni ostali uslovi koji su predviđeni Zakonom o javnom informisanju. Takođe, teško da se izražavanje na kanalima društvenih mreža može definisati kao govor na javnom skupu.

Ovakav stav ima i Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić koji je na svom blogunapisao da čak i da je bilo reči “o mogućem izazivanju panike”, morale su da nastupe i posledice – tj. da panike bude, ali da bi čak i tada “bilo diskutabilno aktivnosti na društvenim mrežama, odnosno ličnim blogovima” podvesti pod stav 2. člana 343. Krivičnog zakonika.

Hapšenje pojedinaca zbog njihovih blogova, komentara i drugih oblika pisanja kao nedopustivo ocenila je i predstavnica OEBS-a za slobodu medija Dunja Mijatović, i naglasila da to nepovoljno utiče na opšte stanje slobode štampe i da može da vodi ka auto-cenzuri.

• Sloboda izražavanja i evropski standardi

U najnovijim Smernicama Evropske unije za slobodu izražavanja u online i offline sferi od 12. maja 2014, se navodi da su Internet i digitalne tehnologije proširile okvire komunikacije, a samim tim i slobode izražavanja kao prava i u tom smislu potvrdili da pravo izražavanja u online sferi treba da ima isti tretman kao i u offline svetu.^[40] U Izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije objavljenom u oktobru 2013. godine se navodi da pretnje i nasilje prema novinarima i dalje predstavljaju značajan faktor koji utiče na postojanje auto-cenzure, na šta se mora obratiti pažnja i u svetlu pregovora Srbije o pristupanju EU.^[41]

Dodatno, Smernicama Komiteta ministara Saveta Evrope o zaštiti slobode izražavanja i informisanja u kriznim situacijama se ukazuje na činjenicu da države članice u kriznim situacijama ne bi smele da ograničavaju pristup informacijama u meri većoj od ograničenja dozvoljenih članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i protumačenih u sudskoj praksi Evropskog suda za ljudska prava. Takođe je navedeno da države članice uvek treba da imaju na umu da slobodan pristup informacijama može doprineti rešavanju same krize i otkrivanju potencijalnih zloupotreba.^[42]

Opisani slučajevi cenzure predstavljaju jako veliku opasnost po slobodu izražavanja, pre svega jer ugrožavaju mogućnost kritičkog sagledavanja društevnih procesa i aktivnosti državnih organa pretnjom sankcijom zbog izraženog stava, mišljenja, ideje, ili prostog prenošenja informacija. Ovim se širom otvaraju vrata čiling efektu i auto-cenzuri. Ono što se dešavalo tokom vanredne situacije je u velikoj meri pokazalo da je čiling efekat uveliko prisutan u tradicionalnim medijima, što i sami novinari počinju da priznaju.

Pored toga, neuobičajeno efikasno i revnosno reagovanje pravosudnih organa i policije, odnosno privođenje korisnika društvenih mreža zbog informacija koje su tim putem podelili predstavlja apsolutno neprimerenu, neopravdanu i krajnje diskutabilnu meru. Sa visokim stepenom sigurnosti može da se tvrdi da njen cilj nije bio da zaštiti društvo od opasnosti (što je jedan od ciljeva krivičnog gonjenja), nego da zastraši korisnike Interneta i spreči ih da slobodno šire i primaju informacije.

Ovakvo ugrožavanje slobode izražavanja ima negativne posledice i po vladavinu prava i demokratske vrednosti. Svaka vlast ipak mora da bude svesna da na mreži važe drugačija pravila, kao i da cenzorske navike iz 20. veka prosto ne mogu da prođu kada je online komunikacija u pitanju jer “Internet sve pamti”.^[43]

•     “Čiling efekat” presude protiv članova foruma na slobodu izražavanja na Internetu

Čiling efekat (Chilling Effect) je pravna kovanica koja se može prevesti kao obeshrabrivanje legitimnog i dozvoljenog ispoljavanja nekog prava pretnjom ili stavljanjem u izgled neke pravne sankcije. Nastala je u pravnoj teoriji SAD-a i vezuje se prevashodno za ugrožavanje slobode izražavanja. Čiling efekat se razvija postepeno, a u direktnoj je vezi sa nejasnom regulativom i nepredvidivom praksom u pogledu odgovornosti pojedinca za izraženo mišljenja, stava ili ideje.^[44]

Nedavno su tri korisnika foruma Parapsihopatologija prvostepenom presudom Višeg suda u Beogradu osuđeni uslovno na godinu dana zatvora zbog izvršenja krivičnog dela Ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. Krivičnog zakonika, jer su objavljivali komentare za koje je prvostepeni sud utvrdio da imaju karakter pretnje. Pretnje su objavljene na forumu pod nazivom “Boris Malagurski, lik i delo”, u delu “Deponija”, koji je zatvoren za neregistrovane članove, pa rasprava nije bila javna. Krivičnu prijavu je podneo sam Malagurski, koji je “od prijatelja saznao da se na tom delu foruma njemu upućuju pretnje, a zbog komentara o filmu Malagurskog “Pretpostavka pravde”. Film se bavi ubistvom Francuza Brisa Tatona, kritikuje presudu počiniocima, implicirajući da su huligani koji su počinili ubistvo osuđeni zbog pritiska javnosti. Nije od zgoreg citirati te komentare: “Ljudi se potuku! Ljudi se potuku! Treba mu j. sortu balavu i smrdljivu!”, “Kakav šljam. Dobijem poriv da mu se šipkama objasne neke stvari po rošavom licu. Strašno. Sadista!” i “Takođe, voleo bih da ovom otvaraču očiju neko zatvori jedno ili oba oka na cirka nekoliko dana”. Po nalazu suda, ti komentari su kod oštećenog izazvali “osećanje ugroženosti i straha za život”.

Mora se napomenuti da je apsoultno nedopustivo pretiti pojedincima, na bilo koji način, pa i putem foruma. Pravo na slobodu izražavanja ne sme da ugrožava nečije tuđe pravo (u ovom slučaju ugrožavanje sigurnosti i stvaranje straha da će doći do fizičkog napada). Međutim, ovo krivično delo je specifično po tome što uključuje i objektivni element – stepen izvesnosti da bi do realizacije pretnje zaista moglo doći u uobičajenim okolnostima.

Opasno je stavljati apsolutni znak jednakosti između reči izgovorenih u digitalnom okruženju i pretnji u stvarnom svetu i podvesti ih pod potpuno identična pravila, bez sagledavanja konteksta društvenih mreža i analize kakav je efekat pretnje izrečene u digitalnom okruženju na “stvarni život”. Pre svega, što se pojedinci, upravo zbog mogućnosti slobodnijeg govora i anonimnosti na društvenim mreža i forumima odlučuju da koriste ove kanale komunikacije. Iako postoje zloupotrebe, tu specifičnost pravosudni organi moraju prepoznati i prihvatiti.

Drugim rečima, od nastanka prvih mreža za online komuniciranje, samoregulacija je bila jedini vid regulacije Interneta. Ipak, primetan je trend “mešanja države” u način izražavanja na Internetu i potreba “upodobljavanja” te komunikacije pravilima koja vladaju u oflajn svetu, često i bez opravdanog razloga. Jako je bitno shvatiti da nije neophodno odmah posezati za “represivnim aparatom”, nego pokušati prvo sa merama koje su od nastanka Interneta poznate i mogu biti znatno efikasnije od intervencije tužioca. Ne treba potcenjivati korisnike društvenih mreža, oni sami umeju da budu jako osetljivi na uvredljiv, nepristojan i preteći govor, i jako dobro koriste mehanizme koji su im na raspolaganju. U spornom slučaju, ti mehanizmi su potpuno zanemareni. Pravila korišćenja foruma na Internet stranici http://www.parapsihopatologija.com, zabranjuju uvredljiv i preteći govor, a administratori imaju pravo da reaguju ako im neko ukaže da mu je preko foruma prećeno. Mere su, između ostalog, brisanje pretećih komentara, pa i suspenzija naloga. Oštećeni je u ovoj spornoj situaciji, prosto konstatovao da prijavljivanje ne bi imalo smisla, ni efekta, pa je od toga odustao i odmah posegnuo za krivičnom prijavom. Imajući u vidu specifičnost društvenih mreža, krivičnopravna zaštita bi, ipak morala da bude “last resort”, a ne pravilo. Naime, posledice do kojih može da dovede prečesto posezanje za krivičnim gonjenjem može biti nesrazmerno ograničenje prava na slobodu izražavanja na internetu, koje je suprotno međunarodnim standardima.

Nesporno je da sloboda izražavanja može da bude ograničena, ali samo ako je to ograničenje: “propisano zakonom, koji je jasan i dostupan svima (Princip predvidivosti i transparentnosti), usmeren na zaštitu prava i ugleda drugih, zaštitu nacionalne bezbednosti, javnog reda, ili javnog zdravlja i morala (Princip legitmnosti), a mera ograničenja mora da bude dokazano neophodna i najmanje restriktivna u jasnoj vezi sa ciljem koji želi da postigne (Princip neophodnosti i proporcionalnosti.)” Zaštita prava drugih lica jeste legitmna svrha, zbog koje se može ograničiti sloboda izražavanja, ali to ograničenje, mora da bude u “srazmeri i u skladu” sa međunarodnim standardima u vezi sa pravom na slobodu izražavanja.^[45]

Ako posmatramo širu sliku, jako je opasno da država, ne poznajući način funkcionisanja društvenih mreža, potpuno provizorno prosuđuje da je stepen društvene opasnosti toliko veliki da treba da se reaguje bukvalno na svaku pretnju koja se objavi na društvenoj mreži ili forumu. Šta bi se desilo da svi korisnici društvenih mreža počnu da podnose krivične prijave jer im je neko pretio, i da li će tužilaštvo u svakoj situaciji ovako ekspresno reagovati? Pošto nijedna država, a naročito ne naša, nema kapaciteta da procesuira svaki slučaj ugrožavanja sigurnosti putem društvenih mreža ili foruma, tužilaštvo će se naći u problemu, jer će morati da napravi selekciju po prioritetima. Tu se krije opasnost, jer bi tužilac morao da proceni ozbiljnost svake pretnje i njenu potencijalnu realizaciju već u fazi istrage, uz procenu implikacija na slobodu izražavanja. Drugim rečima, da bi krivično pravno gonio nekog, već sam tužilac mora da proceni da li postoji “pressing social need” za pokretanje postupka čiji ishod potencijalno može da izazove jako negativne posledice po pravo na slobodu izražavanja na Internetu, što nije ni malo jednostavan zadatak.

• Regionalno istraživanje online medija

Regionalno istraživanje online medija i pregled samog istraživanja

Analizirali smo zakone i druge pravne akte koji regulišu medije u regionu kako bismo napravili poređenje zemalja.

Rezime nalaza:

Obezbeđivanje slobode izražavanja u Ustavu: ustavi svih država garantuju slobodu izražavanja. Neki od ustava propisuju da se sloboda izražavanja može ograničiti samo u slučajevima kao što je zaštita nacionalne bezbednosti, javnog zdravlja i morala, i tako dalje. Ustavi gotovo svih zemalja zabranjuju cenzuru.

Definicija medija: mediji se obično definišu kao štampa, radio, televizijski program, kao i drugih sredstava koja se koriste za širenje informacija. U nekim slučajevima, zakon kaže da medijski sadržaj mora da bude „urednički oblikovan“ (Hrvatska, Slovenija, Crna Gora). Mediji nisu definisani zakonom u Albaniji i na Kosovu. Medijski zakoni u Makedoniji se trenutno reformišu i u njih će verovatno biti uključena definicija medija.

Definicija online publikacije: elektronske publikacije su definisane u Hrvatskoj i Crnoj Gori, na osnovu EU Direktive o audiovizuelnim medijskim uslugama, dok u drugim zemljama one su još uvek nije definisane u zakonu. Ključni element definicije je da su elektronske publikacije „urednički – oblikovane“. Medijski zakoni u Srbiji i Makedoniji se trenutno reformišu i oni će verovatno uključiti definiciju online publikacije.

Šta se prema vašim propisima smatra online medijima (izuzimajući sajtove tradicionalnih medija)? Kako oni mogu postati mediji: ako Internet portali žele da budu zvanično priznati kao mediji, oni obično moraju da budu registrovani u Agenciji za privredne registre zemlje ili nekom drugom registru.

Da li online mediji treba da se registruju?: online mediji ne moraju da budu registrovani u većini zemalja. U Hrvatskoj, elektronske publikacije, kako su definisane zakonom, moraju da budu registrovane u Registru pružalaca elektronskih publikacija; postoje dva posebna zahteva koje treba ispuniti za priznavanje Internet portala kao medija – urednički oblikovan sadržaj i svrhu informisanja i edukacije.

Pravilo o izuzimanju posrednika o odgovornosti: odredbe EU Direktive o elektronskoj trgovini u pogledu odgovornosti posrednika su implemetirane u skoro svim nacionalnim zakonima, obično u Zakonu o elektronskoj trgovini i srodnim zakonima (na Kosovu – Zakon o uslugama informacionog društva).

Kako “notice and takedown” procedure funkcionišu u vašoj zemlji: možemo reći da ovaj postupak nije strogo definisan zakonom u većini zemalja. Poslednjim izmenama Zakona o elektronskoj trgovini u Srbiji je uvedena ova vrsta postupka. U Makedoniji, odredbe novog Zakona o civilnoj odgovornosti za uvredu i klevetu primenjuju se u slučajevima klevete i uvrede.

Ko ima nadležnost nad online medijima: u nekoliko zemalja (Srbija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska) samoregulatornih tela kao što su Saveti za štampu imaju barem neku nadležnost nad online medijima. U Makedoniji treba da se formira novo samoregulatorno telo koje će nadgledati etiku svih vrsta medija, dok na Kosovu postoji samo nekoliko portala koji su članovi Saveta. Na primer, Savet za štampu u Srbiji ima ograničenu nadležnost nad online medijima koji nisu zvanično registrovani i nisu članovi srpskih medijskih udruženja.

Kakva odluka je neophodna za uklanjanje sadržaja od strane posrednika: obično sudski nalog. U Makedoniji, u slučajevima klevete i uvrede je potreban sudski nalog (Zakon o civilnoj odgovornosti za klevete i klevetu).

Ko ima nadležnost da filtrira i blokira online sadržaj: prema sadašnjem zakonodavstvu, nijedna državna institucija ne poseduje tu vrstu autoriteta.

Mogu li medijska samoregulatorna tela da izvršavaju svoje odluke na online medijima: odluke regionalnih samoregulatornih tela obično nisu obavezne za online medije. Na primer, online mediji u Srbiji nad kojima Savet za štampu ima ograničenu nadležnost ne moraju da objavljuju odluke Saveta.

Posrednici treba tražiti samo da ukloni sadržaj krši autorska prava, ako se mera predviđena zakonom i po nalogu suda, tribunala ili drugog nezavisnog organa donošenja presude u skladu sa vladavinom prava: odgovor u skoro svim zemljama u regionu je „Da“.

Utvrđivanje odstupanja od željenog stanja

Pregled međunarodnih principa i regulative

Savet Evrope (Council of Europe)

Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama kao osnovni dokument o ljudskim pravima u čl. 10 propisuje slobodu izražavanja na sledeći način:

“Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu mišljenja i slobodu primanja i prenošenja informacija i ideja, bez miješanja javne vlasti i bez obzira na granice. Ovaj član ne sprječava države da zahtijevaju dozvole za rad od radio, televizijskih i filmskih kompanija. Ostvarivanje ovih sloboda, budući da uključuje obaveze i odgovornosti, može podlijegati takvim formalnostima, uvjetima, ograničenjima ili sankcijama predviđenim zakonom i koje neophodne u demokratskom društvu u interesu nacionalne sigurnosti, teritorijalnog integriteta ili javne sigurnosti, sprječavanja nereda ili zločina, zaštite zdravlja i morala, ugleda ili prava drugih, sprječavanja širenja povjerljivih informacija ili u interesu očuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva.“

Savet Evrope je doneo niz rezolucija koje se odnose na slobodu izražavanja i informacije, mi ćemo ovde navesti rezolucije i druge dokumente koje su isključivo u vezi sa online medijima:

•     Dokumenti Saveta Evrope koje bi takođe trebalo spomenuti su Rezolucija 1877 (2012) o zaštiti slobode izražavanja i informisanja na Internetu i u online medijima i Preporuka 1998 (2012) u vezi sa Rezolucijom 1877 (2012).

U navedenoj Rezoluciji se države članice pozivaju da obezbede, u skladu sa članom 10. Evropske konvencije i praksom Evropskog suda za ljudska prava, poštovanje slobode izražavanja i informisanja na Internetu i online medijima od strane javnih i privatnih aktera, ujedno poštujući pravo na zaštitu privatnosti i podataka o ličnosti. Posrednici koji pružaju usluge informaciono-komunikacionih tehnologija se ohrabruju da uspostave samoregulatorne kodekse postupanja pomoću kojih će štititi pravo svojih korisnika na slobodu izražavanja i informisanja. Pružaoci usluga se takođe pozivaju da se pridruže postojećim ili stvore nova udruženja koja će moći da primene takve samoregulatorne mehanizme na članice koje ih ne poštuju. Parlamentarna skupština je Savetu ministara preporučila da razvije smernice za nadležnost, pravnu i korporativnu odgovornost u nacionalnim okvirima za privatne kompanije koje su posrednici za online medije, sa posebnim fokusom na odgovornost posrednika za funkcionisanje Interneta i online medija i poštovanje slobode izražavanja i informisanja.

•     Deklaracija Komiteta ministara o zaštiti slobode izražavanja i slobode okupljanja i udruživanja u vezi sa privatnim Internet platformama i pružaocima usluga, usvojena 7. decembra 2011

Ova Deklaracija naglašava sledeće:

“Građani, a posebno predstavnici civilnog društva, uzbunjivači i zaštitnici ljudskih prava, sve više se oslanjaju na društvene mreže, blogove i druga sredstva masovne komunikacije kako bi pristupili informacijama i razmenjivali ih, objavljivali sadržaj, kao i za interakciju, komuniciranje i udruživanje. Ove platforme postaju intergralni deo novog medijskog ekosistema. Iako njima upravljaju privatni pojedinci, one su značajan deo javne sfere u kojem se vodi debata o pitanjima od javnog interesa; u nekim slučajevima one mogu, slično tradicionalnim medijima, da ispune ulogu društvenog “psa čuvara” i pokazale su svoju korisnost za stvaranje pozitivnih promena.”

•     Preporuka Komiteta Ministara državama članicama o merama za promovisanje vrednosti Interneta kao javnog dobra, usvojena 7. novembra 2007.

U Preporuci se između ostalog navodi da: „Države članice treba da podstaknu korišćenje informaciono-komunikacionih tehnologija (uključujući online forume, blogove, političke četove, razmenu trenutnih poruka i druge građanin-građaninu vidova komunikacija) od strane građana, nevladinih organizacija i političkih partija kako bi se uključili u demokratske rasprave, e-aktivizam i e-​​kampanje, pokazali svoju zabrinutost, ideje i inicijative, promovisali dijalog i razmatranje sa predstavnicima vlasti i vladom, i da budu kritični prema zvaničnicima i političarima u pitanjima od javnog interesa.“ (Appendix I – Human Rights and Democracy)

•     Preporuka Saveta ministara o novom shvatanju medija, CM/Rec(2011)/7, usvojena 21. septembra 2011.

U ovoj preporuci je predstavljeno šest kriterijuma koje kreatori medijskih politika treba da uzmu u obzir kada razmatraju da li određene aktivnosti, usluge ili akteri treba da se smatraju medijima:

Kriterijumi i indikatori medija

Kriterijumi	Indikatori
1. Namera da se nastupa kao medij	Ovaj kriterijum podrazumeva da se određena platforma sama izjašnjava kao,medij, da se služi radnim metodama koje su tipične za medije, kao i,posvećenost etičkim i profesionalnim medijskim standardima i praktičnu,mogućnost za masovno komuniciranje.
2. Svrha i osnovni ciljevi medija	Stvaranje, sakupljanje i diseminacija medijskih sadržaja;Upravljanje platformama ili aplikacijama koje su osmišljene za,interaktivno masovno komuniciranje ili ukupnost masovne komunikacije,(npr. društvene mreže) i/ili pružanje interaktivnih iskustava velikih,razmera koje se zasnivaju na sadržaju (npr. online igre); Osnovni ciljevi medija (pružanje prostora za javnu debatu i politički,dijalog, uticanje na javno mnjenje, promovisanje vrednosti…); Periodično ažuriranje sadržaja
3. Urednička kontrola	Uređivačka politika;Proces uređivanja; Moderacija; Uredništvo
4. Profesionalni standardi	Posvećenost;Procedure usklađenosti sa standardima; Procedure za žalbe; Isticanje prerogativa, prava ili privilegija
5. Domašaj i diseminacija	Stvarna diseminacija;Ukupna masovna komunikacija; Resursi za domašaj
6. Očekivanje javnosti	Dostupnost;Pluralizam i različitost; Pouzdanost; Poštovanje etičkih i profesionalnih standarda; Odgovornost i transparentnost

• Politička deklaracija i tri prateće rezolucije Saveta Evrope usvojene u Beogradu

U Beogradu je na Ministarskoj konferenciji “Sloboda izražavanja i demokratija u digitalnom dobu: prilike, prava i obaveze”, koja je održana u novembru 2013. godine, usvojena Politička deklaracija zajedno sa tri prateće rezolucije. Konferenciji su prisustvovali ministri zaduženi za medije i informaciono društvo svih 47 država članica Saveta Evrope.

Tekst ovih dokumenata predstavlja veliki korak napred za države članice Saveta Evrope u pogledu zaštite fundamentalnih ljudskih prava u digitalnom dobu. Takođe, tri rezolucije koje su dodatak ovoj političkoj deklaraciji se odnose na slobodu na Internetu, očuvanje osnovne uloge medija u digitalnom dobu i sigurnost novinara.

U Političkoj deklaraciji SE je posebno izražena neophodnost samoregulacije medija:

“Slažemo se da nezavisnost i sloboda medija – bilo štampanih, radiodifuznih ili online – zahteva efikasnu samoregulaciju. Državna regulacija, kontrola i nadzor imaju negativne efekte u ovom smislu, uključujući i percepciju pojedinaca o slobodi medija” (čl. 4).

Takođe, Savet Evrope ističe da je pristup Internetu neodvojivo povezan sa ljudskim pravima, naročito sa slobodom izražavanja:

“Prihvatamo fundamentalni značaj toga da ljudi mogu da se izraze i pristupe informacijama na Internetu bez neprihvatljivih ograničenja i na taj način efikasno uživaju svoja prava garantovana članom 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima” (čl. 5).

Deklaracija poziva države članice Saveta Evrope da održavaju i promovišu poštovanje članova 8. i 10. EKLJP i promovišu slobodu medija – bilo štampanih, radiodifuznih ili online, uz primenu postojećih evropskih standarda na nacionalnom nivou, kao i postavljanje dodatnih standarda. Savet Evrope takođe ohrabruje države članice da pojačaju rad na slobodi izražavanja i medija na osnovu novog shvatanja medija (a new notion of media), sa pogledom na očuvanje osnovnih vrednosti SE, kao i da garantuju da će ljudska prava biti zaštićena u svim medijima, bilo da su offline ili online.

Rezolucija o slobodi na Internetu potvrđuje da je angažovanje vlada, privatnog sektora, civilnog društva i drugih zajednica presudno za poštovanje i očuvanje slobode izražavanja i drugih osnovnih prava na Mreži, kao što su pravo na okupljanje i udruživanje, pravo na privatni i porodični život, koje uključuje zaštitu podataka o ličnosti. Savet Evrope potvrđuje svoju posvećenost “multi-stakeholder” dijalogu u vezi sa upravljanjem Internetom kako bi se izgradilo poverenje, što treba da doprinese zajedničkoj posvećenosti državnih i nedržavnih aktera poštovanju fundamentalnih prava na Internetu. Svaka mera, uključujući blokiranje i filtriranje, koja može da ograniči slobodu pristupa i komunikaciju preko Interneta mora biti u skladu sa međunarodnim standardima zaštite ljudskih prava. Ističe se da

“neopravdano ograničavanje predstavlja pretnju po univerzalnost i integritet Interneta, negativno utiče na poverenje ljudi u Internet i potkopava njegovu vrednost kao javnog dobra. Države članice Saveta Evrope treba da poštuju svoju obavezu da neće naškoditi Internetu” (čl. 10).

Druga rezolucija, koja se odnosi na medije u digitalnom dobu, govori da preporuka Komiteta ministara o novom shvatanju medija pruža smernice za različite regulatorne odgovore u skladu sa standardima Saveta Evrope. Ovaj instrument pruža pomoć u razumevanju funkcionisanja offline i online medija, sa pogledom na očuvanje i razvoj njihove tradicionalne uloge u digitalnom dobu. Efikasna samoregulacije medija je preduslov medijske slobode i nezavisnosti. Regulacija, uključujući i njen blaži oblik ko-regulaciju, ili regulisana “samoregulacija”, treba da budu u skladu sa uslovima postavljenim u članu 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i standarda koji proizilaze i relevantne sudske prakse Evropskog suda za ljudska prava.

“Situacija u kojoj novinari sve više rade u nesigurnim uslovima i kao slobodni novinari, zajedno sa pojavom novih formi online novinarstva i onim što se ponekad naziva “građanskim novinarstvom”, zahteva inovativne načine promocije etičkih standarda štiteći pri tome slobodu izražavanja i informisanja i uravnotežiti je sa pravom na privatnost” (čl. 7).

Rezolucija o zaštiti novinara podseća da su u mnogim delovima Evrope novinari i dalje zastrašivani, fizički ili kroz druge oblike maltretiranja, hapšeni i čak ubijani zbog njihovog istraživačkog rada, mišljenja ili izveštavanja, često sa nedovoljnim naporima državnih organa da privedu počinioce pred lice pravde. U članu 11. je navedeno da

“Komitet ministara takođe prihvata da, u određenim slučajevima, privilegije koje inače imaju novinari mogu da se prošire i na druge aktere koji se ne mogu u potpunosti kvalifikovati kao mediji (npr. blogeri) uzimajući u obzir nivo do kojeg se takvi akteri mogu smatrati delom medijskog ekosistema i u kojem mogu doprineti funkciji medija u demokratskom društvu”.

Veoma je važno da Savet Evrope, kao jedna od vodećih međunarodnih organizacija koje se bave unapređenjem standarda zaštite ljudskih prava, prepoznaje i prihvata da se prava zagarantovana Evropskom konvencijom moraju poštovati i u digitalnom okruženju. Naročito je ohrabrujuće to što se u dokumentima usvojenim u Beogradu insistira na poboljšanju zaštite slobode izražavanja i prava na privatnost, jer su ta prava sve češće “na udaru” u informacionom društvu.

Očekujemo da Republika Srbija kao članica Saveta Evrope primeni principe i standarde navedene u ovoj Deklaraciji i njenim pratećim rezolucijama, kako bi poštovanje prava i sloboda građana u nacionalnom Internet prostoru bilo unapređeno. Naročito se treba fokusirati na slobodu online medija, koja je u prethodnom periodu u Srbiji više puta bila ugrožena.^[46]

UN

•     Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima u čl. 19. propisuje slobodu mišljenja i izražavanja:

“Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice.”

• Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima u čl. 19. slobodu mišljenja i izražavanja:

“Niko ne može biti uznemiravan zbog svojih mišljenja.

Svako lice ima pravo na slobodu izražavanja; ovo pravo bez obzira na granice, podrazumeva slobodu iznalaženja, primanja i širenja informacija i ideja svih vrsta, u usmenom, pismenom, štampanom ili umetničkom obliku, ili na bilo koji način po slobodnom izboru. Ostvarivanje sloboda predviđenih u tački 2. ovog člana obuhvata posebne dužnosti i odgovornosti. Sledstveno tome, ono može biti podvrgnuto izvesnim ograničenjima koja moraju, međutim, biti izričito određena zakonom, a potrebna su iz razloga: a) poštovanja prava ili ugleda drugih lica;    b) zaštite državne bezbednosti, javnog reda, javnog zdravlja i morala.”

•     Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija je u junu 2014. usvojio Rezoluciju koji ima za cilj promociju, zaštitu i uživanje ljudskih prava na Internetu (The promotion, protection and enjoyment of human rights on the Internet)

U ovom dokumentu jasno se utvrđuje da ista prava koja ljudi imaju offline moraju biti zaštićena online, posebno sloboda izražavanja koja je primenjiva bez obzira na granice i putem bilo kojeg izabranog medija, u skladu sa čl.19. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima i Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima. Postavlja se pitanje šta je sa obavezama? Da li se i obaveze primenjuju i kako na offline medije tako i na online medije?

•     Rezolucija 12/16 o slobodi mišljenja i izražavanja koju je Savet za ljudska prava UN usvojio 12. oktobra 2009.

U Rezoluciji 12/16 o slobodi mišljenja i izražavanja koju je Savet za ljudska prava UN usvojio 2. oktobra 2009. se prepoznaje značaj svih oblika medija, uključujući štampane medije, radio i Internet, za uživanje, promociju i zaštitu prava na slobodu mišljenja i izražavanja.

OEBS

Zajednička deklaracija o slobodi izražavanja i Internetu (Joint declaration of freedom of expression and the Internet)

Ovu Deklaraciju su 2011. potpisali Predstavnica OEBS-a za slobodu medija Dunja Mijatović, Specijalni izvestilac UN za slobodu izražavanja i mišljenja Frank Laru, Specijalni izvestilac Organizacije američkih država za slobodu izražavanja Katalina Botero Marino i Specijalni izvestilac Afričke komisije za ljudska prava i prava naroda za slobodu izražavanja i pristup informacijama Fejt Pansi Tlakula. U Deklaraciji se između ostalog navodi da regulatorni pristupi kreirani za druga sredstva komunikacije (radio-difuzija, telefonija i sl) ne bi trebalo da se jednostavno primene i na Internet. Kao efikasno sredstvo za ograničavanje neprihvatljivog govora na Internetu se navodi samoregulacija.

Pregled EU principa i regulative

• Direktiva o audio vizuelnim medijskim uslugama 2010/13/EU

Smatramo da je definicija „elektronskog izdanja“ u Nacrtu zakona o elektronskim medijima konfuzna i veoma široka, jer podrazumeva „urednički oblikovanu Internet stranicu ili portal koji predstavlja elektronsku verziju štampanih medija ili sadrži informacije iz medija na način da su dostupne javnosti“. Pritom se precizira da elektronska izdanja nisu elektronske publikacije koje su dostupne na Internetu. Ostaje potpuno nejasno šta je elektronska publikacija (u nacrtu Zakona ne postoji definicija), a šta elektronsko izdanje, kakav je njihov međusobni odnos i po čemu se razlikuju, jer Zakon ta pitanja uopšte ne reguliše.

SHARE Fondacija je na Nacrt zakona o elektronskim medijima takođe poslala komentar Ministarstvu kulture i informisanja. Naši predlozi kako bi delovi spornih članova trebalo da glase su se pre svega odnosili na gore spomenute članove 5. i 24.

Komentar jasno predlaže da se “elektronsko izdanje” definiše kao Internet stranica elektronskih medija koja je urednički oblikovana i pruža audio-vizuelnu medijsku uslugu u skladu sa zakonom, uz važnu napomenu da se to ne odnosi na aktivnosti koje nisu ekonomske i koje kao takve ne predstavljaju konkurenciju audio-vizuelnim medijskim uslugama, kao što su privatni Internet sajtovi ili platforme za pružanje i distribuciju audio-vizuelnih sadržaja i ideja koje stvaraju sami korisnici u okviru njihovih interesnih zajednica. Naš predlog je bio i da regulator (RRA) sprovodi kontrolu samo nad elektronskim izdanjima i da se bilo kakav nadzor koje bi Ministarstvo vršilo ukloni iz Nacrta.

Cilj SHARE Fondacije je bio da novi zakon koji bi regulisao oblast elektronskih medija bude usklađen sa Direktivom Evropske unije o audio-vizuelnim medijskim servisima 2010/13/EU. Navedena Direktiva se odnosi na TV usluge (linearne i on-demand). Internet mediji nisu predmet njene regulacije, na šta eksplicitno upućuje i Recital 21 Direktive, koji između ostalog propisuje da pod definiciju audio vizuelnih medijskih usluga ne spadaju usluge koje nisu komercijalne i koje nemaju takav karakter da se „nadmeću na tržištu” sa TV uslugama (kao što su privatni sajtovi).

Poslednje informacije do kojih smo došli u vezi sa Nacrtom zakona o elektronskim medijima ukazuju na to da RRA ipak neće vršiti kontrolu nad Internetom, već samo nad sadržajima koji predstavljaju reemitovan program radija ili televizije na njihovim sajtovima, kao i nad “webcasting” uslugama radija i televizije. Takođe, pojam elektronskih izdanja bi trebalo da bude uklonjen iz zakona. Na osnovu svega navedenog, smatramo da bi usvajanje predloženih članova 5. stav 1 tačka 17 i člana 24. stav 3 u integralnom obliku iz nacrta dovelo do kontorlisanja Interneta u potpunosti, što je nedopustivo.

Recital 21 propisuje:

“Za potrebe ove Direktive, definicija audiovizuelne medijske usluge treba da obuhvata samo audiovizuelne medijske usluge, bez obzira da li televizijsko emitovanje ili emitovanje na zahtev (on demand), koji su mas mediji, to jest, koji su namenjeni za prijem, a koje mogu imati jasan uticaj na značajan deo javnosti. Njen obim bi trebalo da bude ograničen na usluge kao što je definisano Ugovorom o funkcionisanju Evropske unije i zbog toga treba da pokrije svaki vid ekonomske aktivnosti, uključujući i javna preduzeća, ali ne bi trebalo da pokriva aktivnosti koje pre svega nisu ekonomske i koje nisu u konkurenciji sa televizijom, kao što su privatni sajtovi i usluge koje se sastoje od pružanja ili distribucije audiovizuelnih sadržaja koje stvaraju privatni korisniici za potrebe deljenja i razmene u okviru interesnih zajednica“

Recital 28 Direktive glasi:

“Obim ove Direktive ne treba da obuhvati elektronske verzije novina i časopisa.”

Nacrt Zakona o javnom informisanju koji je trenutno postoji predviđa dosta široku definiciju medija koja uključuje samostalno elektronsko izdanje koje se distribuira putem Interneta i drugih mreža elektronske komunikacije a pod koje se hipotetički mogu podvesti sve vrste digitalnih i građanskih medija uključujući blogove, web i mobilne platforme, forume, twitter naloge, facebook stranice i druge Internet servise koji se bave obaveštavanjem javnosti o pitanjima od javnog interesa.

Kako bismo izbegli proizvoljna tumačenja i pravnu nesigurnost uključili smo se aktuelnu javnu debatu sa idejom da da utičemo na neprecizno postavljenu definicija medija, koja ni na koji način ne uvodi red u polje digitalnih izvora informacija od javnog značaja, već stvara zabunu koji to digitalni mediji imaju status medija te moraju biti registrovani, posedovati impressum, glavnog urednika i striktno poštovati pravila novinarske profesije i snositi odgovornost u skladu sa medijskom regulativom.

Na navedeni Nacrt zakona o javnom informisanju i medijima SHARE Fondacija je poslala komentar Ministarstvu kulture i informisanja, koji je sadržao i sledeći predlog amandmana na član 28, u kome je navedeno šta se sve ne smatra medijem:

„Ne smatraju se samostalnim elektronskim izdanjem, elektronske platforme poput Internet foruma, društvenih mreža i drugih platformi koje omogućavaju slobodnu razmenu informacija, stavova i mišljenja njenih članova, niti bilo koje drugo iznošenje informacija, stavova ili mišljenja, putem samostalnih elektronskih publikacija poput blogova, web prezentacija i sličnih elektronskih prezentacija osim ukoliko izdavač ne podnese registracionu prijavu Registru medija u skladu sa ovim zakonom.“

Unošenjem ovakve odredbe u finalni tekst zakona preciziralo bi se značenje samostalnog elektronskog izdanja i dodatno suzila neprecizna i široka definicija, koja bi u velikoj meri ograničila slobodu izražavanja. Prema poslednjoj verziji Nacrta zakona u koju smo imali uvid, u čl. 27, st. 2. navedeno je šta se smatra medijem u smislu tog zakona, odnosno dnevne i periodične novine, servisi novinskih agencija i elektronska izdanja ovih medija, radio program i televizijski program, kao i samostalna elektronska izdanja koja se distribuiraju putem Interneta i drugih mreža elektronske komunikacije, registrovanih u registru medija u skladu sa zakonom. Takođe, poslednje informacije koje smo imali o Nacrtu zakona su ukazivale na to da se pod medijima neće podrazumevati plаtforme (forumi, društvene mreže i druge plаtformi koje omogućаvаju slobodnu rаzmenu informаcijа, idejа i mišljenjа korisnika) niti bilo kojа drugа sаmostаlnа elektronskа publikаcijа (blogovi, veb-prezentаcije i slično), osim onih koje su registrovаne u Registru medijа, u sklаdu sа zаkonom. Nadamo se da će ovakva odredba biti uneta u finalnu verziju teksta zakona, jer jedimo na taj način digitalne platforme definitivno neće biti zakonski regulisane.

•     Direktiva o elektronskoj trgovini 2000/31/EC

Glava 4. Direktive se odnosi na oslobađanje posrednika od odgovornosti: član 12. propisuje koji su uslovi za oslobađanje posrednika koji pružaju usluge čistog prenosa (“mere conduit”) podataka, član 13. za keš (“cache”) provajdere, dok se član 14. odnosi na hosting provajdere. Članom 15. se utvrđuje da pružaoci usluga nisu obavezni da nadgledaju informacije koje prenose ili čuvaju, niti da traže činjenice ili okolnosti koje ukazuju na nelegalne aktivnosti, ali mogu biti obavezani da svaku navodno nelegalnu aktivnost prijave nadležnim organima.

Zakon o elektronskoj trgovini je usklađen sa Direktivom Evropske unije o elektronskoj trgovini 2000/31/EC. Ovim zakonom se između ostalog uređuju uslovi i način pružanja usluga informacionog društva. Prema članu 3. ovog zakona, pružalac usluga informacionog društva “[…] je pravno lice ili preduzetnik, kao i fizičko lice koje ima svojstvo trgovca u skladu sa zakonom koji uređuje trgovinu, koje pruža usluge informacionog društva“ (čl. 3, st. 1, tač. 4). Prema našem mišljenju, pružaocem usluge informacionog društva u skladu sa ovim zakonom može se smatrati pravno lice koje je osnivač javnog glasila, obzirom na to da javno glasilo nema svojstvo pravnog lica da je odgovornost na njegovom osnivaču i ostalim fizičkim licima, kao i Internet platforme, kao što su društvene mreže, forumi i sl, a koje nemaju uređivačku kontrolu u obliku premoderacije ali moraju biti registrovani kao pravna lica ili preduzetnici. U ovoj oblasti nema relevantne sudske prakse, ali smatramo da bi ovakvo tumačenje bilo jedino ispravno.^[47]

Usklađenost sa principima i vrednostima za koje se SHARE zalaže – Pregled principa i policy paper-a koji su kreirani od strane zajednice

• Proglas “U lice cenzuri”

Posle velikih poplava koje su zahvatile Srbiju i region, Internet zajednica je zatražila “kraj cenzure i početak odgovornosti” kroz proglas “U lice cenzuri”, koji je dostupan na srpskom, engleskom i nemačkom jeziku. Ovde možete pročitati tekst proglasa:

“U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog Druga strana i portal Teleprompter, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu Blica nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.”

• Deklaracija o poštovanju Internet sloboda u političkoj komunikaciji

Ulazak političkih partija u Internet arenu pokušao je da menja “pravila igre” na prostoru koji smo svi osećali javnim i slobodnim. Sve učestalije se susrećemo sa samocenzurom, cenzurom, manipulacijama javnom sferom i zloupotrebom online mehanizama. Tako se javlja potreba da kodifikujemo pravna i etička pravila u sferi političke komunikacije pošto su pojedine Internet aktivnosti političkih stranaka bile prilično problematične sa aspekta etike dok se za neke postupke aktivista može i povesti pitanje krivične odgovornosti.

Iz potrebe da zaštiti osnove Internet kulture i podstakne otvorena, kreativna i odgovorna online političku debatu, deo Internet zajednice sastavio je smernice namenjene političkim partijama i njihovim aktivistima, kao i drugim stranama zainteresovanim za učešće u političkoj komunikaciji.

Smernice su predstavljene u Deklaraciji o poštovanju Internet sloboda u političkoj komunikaciji, koju su već podržali brojni online mediji (Južne vesti, CINS, Balkanist, Autonomija, Njuz net, Pištaljka, Peščanik…) i medijska udruženja NUNS, UNS, NDNV i ANEM. Kako Deklaracija sadrži i pregled mogućih pravnih mehanizama koji mogu biti pokrenuti protiv prekšilaca, Share Fondacija i Share Defense su preuzeli na sebe da prikupljaju informacije o mogućim povredama i pokreću raspoložive postupke.^[48]

Deklaracija obuhvata pet oblasti: Internet cenzura, pritisci na pojedince i online medije, manipulacija javnim mnjenjem, zaštita podataka o ličnosti i privatnost komunikacije i poziv na akciju.

• Deklaracija o Internet slobodama

SHARE Fondacija je poslala komentare na Deklaraciju o Internet slobodama, koji su prihvaćeni i uneti u finalni tekst. Deklaracija obuhvata pet osnovnih načela: sloboda govora, slobodan pristup, otvorenost, inovativnost i privatnost.

“Zalažemo se za slobodan i otvoren Internet.

Podržavamo transparentne procese u stvaranju internet prakse koja treba da postane važna i jedina moguća politika za sve učesnike i korisnike Interneta. Podržavamo i zalažemo se za pet osnovnih načela internet sloboda:

Sloboda govora: Ne cenzurišemo Internet. Ne blokiramo sajtove, ne uklanjamo tuđ sadržaj, ne kažnjavamo i ne zastrašujemo one koji na Internetu izražavaju svoje mišljenje, postavljaju pitanja, iznose stav, kritikuju, služe se satirom i humorom u komunikaciji.

Slobodan pristup: Promovišemo princip dostupnosti mreže za sve.

Otvorenost: Održavamo Internet kao otvorenu mrežu, gde svako slobodno može da govori, komunicira, da se povezuje, piše, čita, gleda, sluša, uči, stvara i istražuje.

Inovativnost: Štitimo slobodu inovativnog i neograničenog stvaralaštva na Internetu i pravo intelektualne svojine ukoliko je autor zahteva. Ne blokiramo nove tehnologije, i ne kažnjavamo inovatore zbog akcija drugih koji upotrebljavaju ili zloupotrebljavaju njihove alate.

Privatnost: Štitimo i svoju i tuđu privatnost i branimo svačije pravo da kontroliše kako se njegovi lični podaci koriste.”

Preporučene mere kako bi došlo do otklanjanja odstupanja

Online/digitalni mediji omogućavaju ne samo dvosmernu komunikaciju, već i prostor u kojem može da se čuje mnoštvo različitih ideja i mišljenja. Zato je izuzetno važno da Internet okruženje ostane otvoreno, decentralizovano i slobodno, jer samo tako može da se garantuje slobodan protok informacija, što je osnova svakog demokratskog društva.

Kada je reč o merama koje bi mogle da doprinesu poboljšanju stanja slobode izražavanja i informisanja na Internetu u Srbiji, odredbe novih medijskih zakona koje se odnose na Internet moraju da budu u skladu sa Ustavom i međunarodnim standardima poštovanja ljudskih prava koje je Republika Srbija prihvatila.

Pošto smo već detaljno analizirali nacrte Zakona o medijima i javnom informisanju i Zakona o elektronskim medijima, još jednom ćemo ukazati na potrebu da se zakonskom definicijom medija (kao javnog glasila) u zakonu nikako ne smeju obuhvatiti blogovi, samostalni portali, Twitter nalozi, Facebook stranice, agregatori i drugo. Naravno, ukoliko određena platforma želi da se registruje i bude zvanično priznata kao javno glasilo, kako bi mogla da ostvari veća prava koja “povlače” i veću odgovornost, trebalo bi da ima tu mogućnost. Takođe, smatramo da svaka vrsta nadzora nad informativnim platformama, bilo da je reč o samostalnim portalima ili sajtovima tradicionalnih medija, koje bi vršili državnih organi poput RRA ili Ministarstva kulture i informisanja ne bi smela da bude propisana zakonom.

Radi obezbeđivanja što šireg okvira za slobodu izražavanja na Internetu, neophodno je dalje razvijati samoregulatorne mehanizme (videti deo o Savetu za štampu) i druge politike koje će omogućiti da građani slobodno traže, šalju i primaju informacije na Mreži, a da se istovremeno zaštite prava drugih.

Razvoj alternativnih mehanizama rešavanja sporova je važan, ali ne treba zaboraviti da državni organi treba da reaguju brzo i efikasno na sve slučajeve ugrožavanja Internet sloboda i obezbede pravnu sigurnost. Kako neovlašćeni upadi na sajtove, DDoS napadi i drugi vidovi neprihvatljivih aktivnosti u Srbiji postaju učestali, nadležni organi treba da garantuju vladavinu prava i adekvatnu primenu propisa u svakom pojedinačnom slučaju.

SHARE Aktivizam

• Učestvovanje u javnim raspravama i slanje komentara na relevantne propise koji se mogu odnositi na online medije

SHARE Fondacija je u toku 2013. godine aktivno učestvovala u javnim raspravama o novim medijskim zakonima, prevashodno o Nacrtu zakona o javnom informisanju i medijima i Nacrtu zakona o elektronskim medijima. Na nacrte navedenih propisa smo takođe poslali komentare, kako bi odredbe finalnih tekstova koji uđu u parlamentarnu proceduru na odgovarajući način štitile slobodu izražavanja i informisanja u digitalnom okruženju.

• Vođenje strateških sporova i postupaka radi stvaranja i usklađivanja dobre sudske prakse, uspostavljanja pravne sigurnosti i samoregulatornih praksi kada je reč o online medijima

Tokom svojih aktivnosti, SHARE Fondacija je u cilju zaštite Internet prava i sloboda pokrenula više postupaka različite vrste u slučajevima koji su od strateške važnosti za jasno definisanje okvira prava na slobodu izražavanja na Internetu. Ovo su neki od njih:Postupak pred Savetom za štampu protiv Internet portala “Teleprompter” je bio veoma važan jer je Savet prihvatio nadležnost u ovom slučaju, što dalje znači da portali i drugi online mediji koje žele da se bave informisanjem građana o pitanjima od javnog interesa, a nisu registrovani kao javna glasila, svakako treba da poštuju Kodeks novinara Srbije. SHARE Fondacija je takođe podnela krivične prijave povodom neovlašćenih upada na sajt CINS-a u decembru, koji je u međuvremenu još jednom napadnut posle objavljivanja priče o kockarnicama, i neosnovanog uklanjanja video-parodije snimka iz Feketića sa YouTube-a.

• Učestovanje u izradi dokumenata koje razvija Internet zajednica u Srbiji

SHARE Fondacija se zalaže za samoregulaciju online medija i sprovođenje mehanizama nastalih saradnjom zajednice Internet korisnika koji su posvećeni borbi za zaštitu digitalnih prava. Podržali smo proglas u “U lice cenzuri” i nedavno objavljenu Deklaraciju o Internet slobodama. Sastavili smo Deklaraciju o poštovanju Internet sloboda u političkoj komunikaciji i pozvali građane, organizacije, političke stranke i druge da je potpišu.

• Učestvovanje na javnim skupovima i debatama koje se direktno odnose na pitanja u vezi sa online medijima

Predstavnici SHARE Defense tima i SHARE Fondacije su tokom 2013. i 2014. učestvovali na velikom broju konferencija i panel-diskusija o temama značajnim za slobodu izražavanja na Internetu i online medije. Kao primere možemo da navedemo nedavne događaje “Blog open-blog closed”^[49] i “Ko zatvara otvorenu mrežu?”^[50], na kojima je direktor za pravna i policy pitanja SHARE Fondacije i menadžer projekta SHARE Defense Đorđe Krivokapić govorio o izazovima i problemima u digitalnom okruženju u Srbiji, naročito u kontekstu nedavnih pritisaka na korisnike Interneta.

SHARE Fondacija je u saradnji sa OEBS-om krajem oktobra 2013. u Kotoru organizovala Regionalne konsultacije o slobodi izražavanja i samoregulaciji na Internetu^[51], događaj kojem je prisustvovao veliki broj pravnika, novinara, aktivista i predstavnika međunarodnih nevladinih organizacija iz regiona i Evrope. Mišljenja učesnika o temama koje su bile predmet diskusija na konferenciji možete da pogledate ovde.

Kako bi sloboda izražavanja i informisanja na Internetu i online/digitalni mediji mogli da ostvare svoj puni potencijal, neophodno je da postoji dijalog svih aktera, tj. države, online zajednice i posrednika, kao i da se prilikom formulisanja politika i regulative koja se može odnositi na ovu oblast primenjuje “multistakeholder” pristup. SHARE Fondacija će i ubuduće dati svoj doprinos debati o pitanjima koja se posredno ili neposredno odnose na online medije i druge vidove komunikacije i informisanja na Mreži.

1. Jump up↑ ☃☃
2. ↑ ^{Jump up to:2.0 2.1 2.2 2.3 2.4 2.5} ☃☃
3. Jump up↑ BlogOpen, “Tehnike za podsticanje autocenzure”, 24.6.2013. Dostupno na: http://www.blogopen.rs/sr/2014/06/24/skola-za-podsticanje-autocenzure/
4. ↑ ^{Jump up to:4.00 4.01 4.02 4.03 4.04 4.05 4.06 4.07 4.08 4.09 4.10 4.11 4.12 4.13 4.14 4.15} Nevena Krivokapić, Ognjen Colić, Marija Maksimović, „Pravni položaj online medija u Srbiji: vodič namenjen online i građanskim medijima kao korisnicima“, Share Fondacija, Novi Sad, 2015.
5. Jump up↑ http://www.apr.gov.rs/Portals/0/glasila/Registraciona%20prijava%20upisa%20medija%20u%20Registar%20medija%20T.pdf
6. Jump up↑ DIRECTIVE 2000/31/EC OF THE EUROPEAN PARLIAMENT AND OF THE COUNCIL of 8 June 2000 on certain legal aspects of information society services, in particular electronic commerce, in the Internal Market (Directive on electronic commerce)
7. Jump up↑ “Regulacija onlajn medija u Srbiji”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 3.3.2014. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/regulacija-onlajn-medija-u-srbiji.
8. Jump up↑ Strategija razvoja sistema javnog informisanja u Republici Srbiji do 2016. godine. Dostupna na: http://www.nuns.rs/reforma-javnog-informisanja/strategija.html
9. Jump up↑ “Reakcija Share-a na pokušaj Srbije da reguliše sajber prostor kroz medijske zakone”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 29.3.2013. Dostupno na: http://shareconference.net/sh/defense/reakcija-share-na-pokusaj-srbije-da-regulise-sajber-prostor-kroz-medijske-zakone
10. Jump up↑ Komentar SHARE Fondacije na Nacrt zakona o javnom informisanju i medijima, 22.3.2013. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sites/default/files/amandman_zoji_share_22mar13.pdf
11. Jump up↑ Zakon o javnom informisanju i medijima, dostupan na: http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/2511-14.pdf
12. ↑ ^{Jump up to:12.0 12.1} Komentar SHARE Fondacije na Nacrt zakona o elektronskim medijima, 21.10.2013. Dostupan na: https://docs.google.com/document/d/1StlnshzFVsjH4D2KucUfXJDbaXN3oVisrpmxSHInJhE/edit#heading=h.gjdgxs
13. Jump up↑ Zakon o elektronskim medijima, dostupan na: http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/2512-14.pdf
14. Jump up↑ Savet za štampu, http://www.savetzastampu.rs/cirilica/sta-mozemo-da-uradimo-za-vas
15. Jump up↑ Savet za štampu, http://www.savetzastampu.rs/cirilica/odlucivanje-o-zalbi. Statut Saveta za štampu, član 22. Dostupno na: http://www.savetzastampu.rs/cirilica/statut
16. Jump up↑ Statut Saveta za štampu, članovi 8. i 9. Dostupno na: http://www.savetzastampu.rs/cirilica/statut
17. Jump up↑ Statut Saveta za štampu, član 8. Dostupno na: http://www.savetzastampu.rs/cirilica/statut
18. Jump up↑ European Court of Human Rights, Case of Delfi AS v. Estonia, Application no. 64569/09
19. Jump up↑ Savet za štampu, žalbeni postupak Kliničko-bolničkog centra “Bežanijska kosa” protiv “Blica”, “Večernjih novosti” i “Politike”. Dostupno na: http://www.savetzastampu.rs/latinica/zalbeni-postupci/119
20. Jump up↑ Savet za štampu, žalbeni postupak Ane Radmilović protiv „Nove srpske političke misli”. Dostupno na: http://www.savetzastampu.rs/latinica/zalbeni-postupci/598
21. Jump up↑ Subotic v Knezevic [2013] EWHC 3011 (QB) (14 October 2013), England and Wales High Court (Queen’s Bench Division) Decisions, available at: http://www.bailii.org/ew/cases/EWHC/QB/2013/3011.html
22. Jump up↑ “Odgovornost posrednika i onlajn komentari”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 23.10.2013. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/odgovornost-posrednika-i-onlajn-komentari
23. Jump up↑ “Komentari o onlajn komentarima u regionu”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 19.12.2013. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/komentari-o-onlajn-komentarima-u-regionu
24. Jump up↑ “Novinari: Etički sporni komentari na Internetu”, Mondo.rs, 6.11.2013. Dostupno na: http://mondo.rs/a631305/Info/Drustvo/Novinari-Eticki-sporni-komentari-na-Internetu.htm
25. Jump up↑ Svetislav Basara, “Budućnost sajber-bulažnjenja”, Danas.rs, 8.11.2013. Dostupno na: http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/buducnost_sajberbulaznjenja.881.html?news_id=270793
26. Jump up↑ Svetislav Basara, “Jugovina, bato”, Danas.rs, 15.11.2013. Dostupno na: http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/jugovina_bato.881.html?news_id=271227
27. Jump up↑ “Dosta je gadosti, ukinuli smo komentiranje tekstova”, danas.net.hr, 4.11.2013. Dostupno na: http://danas.net.hr/hrvatska/dosta-je-gadosti-ukinuli-smo-komentiranje-tekstova
28. Jump up↑ “Znate li kakvu portali muku muče s uvredama i mržnjom u komentarima?”, gadzeterija.tportal.hr, 10.11.2013
29. Jump up↑ Jovana Gligorijević, “Pljuvanje po leševima i tihi marš partijskih vojnika”, Vreme br. 1193, 14.11.2013. Dostupno na: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1150946
30. Jump up↑ “Top 3rd Party Commenting Systems – Reviewed”, Hongkiat.com. Dostupno na: http://www.hongkiat.com/blog/3rdparty-comment-discuss-systems-reviewed/
31. ↑ ^{Jump up to:31.0 31.1} “Sloboda govora, razmena sadržaja & odgovornost u online prostoru: posrednici & “Notice and takedown” procedura”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 6.12.2013. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/sloboda-govora-razmena-sadrzaja-odgovornost-u-online-prostoru-p
32. Jump up↑ “Internet Intermediaries: Dilemma of Liability Q and A”, Article 19, 29.8.2013. Link: http://www.article19.org/resources.php/resource/37243/en/internet-intermediaries:-dilemma-of-liability-q-and-a
33. Jump up↑ Savet za štampu: portal “Teleprompter” prekršio Kodeks novinara Srbije, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 13.12.2013. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/savet-za-stampu-portal-teleprompter-prekrsio-kodeks-novinara-srbije
34. Jump up↑ “Parodija i autorska prava: odbranimo remiks kulturu”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 4.2.2014. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/parodija-i-autorska-prava-odbranimo-remiks-kulturu
35. Jump up↑ “Vaše pravo da Vam uklonimo snimak”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 7.3.2014. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/vase-pravo-da-vam-uklonimo-snimak
36. Jump up↑ Zakon o autorskom i srodnim pravima, čl. 54a, “Sl. glasnik RS” br. 104/2009, 99/2011 i 119/2012. Dostupno na: http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_autorskom_i_srodnim_pravima.html
37. Jump up↑ “‘Supermen Feketiću’ ponovo na YouTube-u”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 12.2.2014. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/supermen-u-feketicu-ponovo-na-youtube-u
38. Jump up↑ “Nastavak cenzure ‘svim sredstvima’: hakovanje sajta CINS”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 14.12.2014. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/nastavak-cenzure-svim-sredstvima-hakovanje-sajta-cins
39. Jump up↑ “Zašto su Novosti i Press online uklonili tekst o protestu nemačkih medija”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 18.3.2014. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/zasto-su-novosti-i-press-online-uklonili-tekst-o-protestu-nemackih-medija
40. Jump up↑ Council of the European Union, “EU Human Rights Guidelines on Freedom of Expression Online and Offline”, Brussels, 12.5.2014. Link: https://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/EN/foraff/142549.pdf
41. Jump up↑ European Commission, “Serbia 2013 Progress Report”, Brussels, 16.10.2013.
42. Jump up↑ “Guidelines of the Committee of Ministers of the Council of Europe on protecting freedom of expression and information in times of crisis”, adopted by the Committee of Ministers on 26 September 2007 at the 1005th meeting of the Ministers’ Deputies.
43. Jump up↑ “Internet sve pamti”, SHARE Fondacija-SHARE Defense, 28.05.2014. Dostupno na: http://shareconference.net/sh/defense/internet-sve-pamti
44. Jump up↑ Blog Miloša Stojkovića, “Čiling efekat presude protiv dva forumaša u slučaju Malagurski – da li je sloboda izražavanja na Internetu ugrožena?”,dostupan na sajtu SHARE Fondacije, 15.5.2014. Link: http://www.shareconference.net/sh/blog/ciling-efekat-presude-protiv-dva-forumasa-u-slucaju-malagurski-da-li-je-sloboda-izrazavanja-na
45. Jump up↑ Zajednička deklaracija OEBS o slobodi izražavanja i Internetu, 1st June 2011, link: http://www.osce.org/fom/78309?download=true
46. Jump up↑ “Savet Evrope i sloboda izražavanja na Internetu – pregled dokumenata usvojenih u Beogradu”, SHARE Defense-SHARE Fondacija, 14.3.2014. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/savet-evrope-i-sloboda-izrazavanja-na-internetu-pregled-dokumenata-usvojenih-u-beogradu
47. Jump up↑ Đorđe Krivokapić, Bojan Perkov, Nevena Krivokapić: “Regulatorni okvir za onlajn medije u Srbiji”, Beograd, 2014, str. 5. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sites/default/files/u741/regulatorni_okvir_za_onlajn_medije_u_srbiji_2_draft.pdf
48. Jump up↑ “Podržite Deklaraciju o poštovanju Internet sloboda u političkoj komunikaciji”, SHARE Defense-SHARE Fondacija, 26.2.2014. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/podrzite-deklaraciju-o-postovanju-internet-sloboda-u-politickoj-komunikaciji
49. Jump up↑ “Internet se može ućutkati, ali ljudi ne mogu”, SHARE Defense-SHARE Fondacija, 13.6.2014. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/internet-se-ne-moze-ucutkati-ali-ljudi-mogu
50. Jump up↑ J.G, “Ko zatvara otvorenu mrežu”, Vreme, br. 1224, 19.6.2014. Dostupno na: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1206559
51. Jump up↑ “Ne možete da samoregulišete nekog drugog”, SHARE Defense-SHARE Fondacija, 12.11.2013. Dostupno na: http://www.shareconference.net/sh/defense/ne-mozete-da-samoregulisete-nekog-drugog