Autor: Zlatko Petrović, Kancelarija Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

Objavljeno na: https://www.linkedin.com/pulse/pazi-snima-se-zlatko-petrovi%C4%87/

Video nadzor je, već dugo, globalna opsesija koja se konstantno aktuelizuje, bilo zbog bezbednosnih rizika ili čistog voajerizma. Ponekada su granice između ova dva maglovite, pa je teško razlučiti koji je pravi razlog zbog kojeg je inicijalno instaliran.

Pripadnici pojedinih plemena američkih starosedelaca, kako u Severnoj, tako i u Južnoj Americi, kao i Aboridžina u Australiji, dugo su verovali da fotografija može da ukrade vašu dušu, pa je preporučljivo izbegavati poziranje pred foto-aparatom.

Koliko god ovakva verovanja, iz perspektive modernog čoveka, deluju primitivno, mnogo je razloga za ponovno ocenjivanje ovakvog spiritualističkog koncepta.

Naime, može li fotografija, odnosno video snimak da ukrade nekome dušu?

Često se zanemaruje da privatnost nije samo pravna, već i duhovna kategorija. Privatnost očekujete u svojoj spavaćoj sobi, u komunikaciji sa drugim osobama, pred šalterom banke, na radnom mestu, u crkvi, na internetu, kod lekara… Kad ostanete bez privatnosti – lako postajete ogoljeni, izloženi podsmehu, sramoti, osudama. Nekada se i ponosite nečim zbog čega jednog dana zažalite, ali tada je kasno.

Kako će u budućnosti izgledati primena „prava na zaborav„, koje garantuje nova evropska regulativa – možemo samo da pretpostavljamo.

Nije lako, međutim, braniti duhovne kategorije u vremenu rialiti programa, društvenih mreža i svih ostalih „đavoljih rabota„, koje od individue iziskuju da sve svoje najtananije osećaje, kao i sve detalje svog privatnog života podele sa ostatkom planete.

Privatnost je jedna od stvari koja čoveka odvaja od životinje, a konstantno nadgledanje upotrebom video nadzora stvara takozvani „efekat jeze“ („chilling effect„), dehumanizuje ljudsko biće i svodi ga na nivo pileta u inkubatoru, izloženog pogledima drugih.

„… OK, dobiješ ti publicitet, ali od tebe prave zamorca … ne želim da gleda neko moje tajne, moje emocije, moja nervna rastrojstva … “ – Nikola Jelić aka Mikri Maus, hip-hop muzičar, o učešću u rialiti programima

Ne može se, opet, radi zaštite privatnosti, vratiti životu u vigvamu, daleko od objektiva kamere.

Gde je onda granica?

Demokratska društva odnose uređuju zakonima, pa ne bi bilo loše da i mi pogledamo u ćitap.

Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, koji sam već kritikovao u svojim tekstovima, propisuje da je snimanje obrada podataka. I toliko o video-nadzoru, ni reč više.

Propisuje naš zakon da obrada mora biti zasnovana na zakonu ili pristanku lica za obradu, da mora biti srazmerna i svrsishodna. Takođe, propisuje da podaci moraju na odgovarajući način biti zaštićeni od zloupotrebe, namernog ili slučajnog gubitka ili uništenja.

Evropska komisija još je davno svojim zvaničnim dokumentom potvrdila da je novim Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti neophodno regulisati polje video nadzora, koje, ovakvo kakvo jeste, ostavlja prostor za značajne zloupotrebe. Iz tog razloga, Poverenik je Modelom istog zakona detaljno uredio ovu oblast. Međutim, koliko sluha će za ovu oblast imati ovlašćeni predlagač zakona – ostaje da se vidi u danima koji slede.

Još se par zakona u našoj zemlji bavi problematikom video nadzora, a tiču se rada policije i privatnog obezbeđenja, kao rukovalaca podataka.

Da li policija odgovorno i u skladu sa zakonom postupa sa onim što zabeleži kamerom?

Tokom 2010. godine policijska kamera, namenjena snimanju saobraćaja kod Beogradske Arene, zabeležila je eksplicitni seksualni čin dve mlađe osobe na otvorenom prostoru, uz upotrebu zumiranja, zbog čega su ova lica postala prepoznatljiva, pa je njihov identitet naknadno i otkriven. Isti video-zapis naknadno je objavljen na internetu, te preuzet od strane stotine pornografskih sajtova.

U postupku nadzora Poverenik je utvrdio izostanak elementarnih uslova za bezbednu obradu i skladištenje snimaka, što je onemogućilo i identifikaciju lica odgovornog za ovaj incident. Jedino što je Poverenik mogao da uradi jeste da upozori MUP na propuste u zaštiti podataka, te da podnese krivičnu prijavu protiv nepoznatog službenog lica, koje je do danas ostalo nepoznato. Krivično gonjenje za slučaj „Arena“ je zastarelo.

Sramota je ostala.

Na osnovu Zakona o bezbednosti saobraćaja, policija može raspolagati specijalnim vozilima sa ugrađenim uređajima za utvrđivanje prekršaja u saobraćaju, tzv. presretačima. Obrada podataka o ličnosti prikupljenih putem ovakvih uređaja za snimanje ima zakonom jasno utvrđen režim i svrhu.

Međutim, Poverenik je 2014. godine utvrdio da je policija, bez ikakvog pravnog osnova, bila započela novi oblik obrade podataka o ličnosti, na taj način što je u običnim patrolnim vozilima instaliran sistem za video i audio snimanje policijskih službenika prilikom intervencije i komunikacije sa građanima koji se kontrolišu, pri čemu svrha obrade nije jasno određena. Ovim povodom, MUP je naveo da je svrha obrade „sprečavanje mogućnosti za korupciju i torturu učesnika u saobraćaju, u skladu sa najboljom praksom zemalja EU i SAD“. S obzirom na navedeno, Poverenik je zabranio dalju obradu i naredio brisanje prikupljenih podataka o ličnosti. I pored spinovanja u javnosti, ovaj slučaj je okončan u skladu sa nalazom Poverenika.

Upravo navedeni primer ukazuje na veliki sistemski problem, a to je pozivanje na autoritet „zemalja EU i SAD“ i praktična rešenja koja su registrovana u ovim zemljama, a koja se nekritički i stihijski primenjuju, bez uvažavanja specifičnosti pravnog sistema i društvenih okolnosti.

U budućnosti se, tako, mogu očekivati sve maštovitija rešenja, poput bespilotnih policijskih letelica i raznih oblika inteligentnog video-nadzora. Iako nova tehnička i tehnološka rešenja znatno olakšavaju i unapređuju rad policije, isto mora biti strogo kontrolisano pravnim mehanizmima. Inače, privatnost nećete moći da očekujete ni u svojoj spavaćoj sobi.

Normativni okvir za postupanje policije mora biti jasan i nedvosmislen, kako bi se izbegla proizvoljna tumačenja propisa. Tako, npr. ukoliko zakon ovlasti policiju da može vršiti snimanje na javnom mestu, isto ne podrazumeva da se ovo može razumeti kao opšte ovlašćenje policiji da može u svakoj situaciji, za bilo koju svrhu, upotrebom svakog dostupnog sredstva vršiti snimanje.

I nije policija jedini državni organ koji muči muku sa video-nadzorom. Pogledajte ovo, ili što bi na internet stranicama tabloida rekli: KLIKNI OVDE!!!

Zakon o privatnom obezbeđenju u članu 32. propisuje: da su pravno lice i preduzetnik za privatno obezbeđenje dužni da na vidljivom mestu istaknu obaveštenje da je objekat ili prostor zaštićen video obezbeđenjem; da je korisnik usluga obavezan da to prihvati i arhivirane snimke čuva najmanje 30 dana i da ih, na zahtev, stavi na uvid ovlašćenom policijskom službeniku; da se ovi podaci mogu koristiti samo u svrhu za koju su prikupljeni, te da je zabranjeno ustupanje trećim licima i javno objavljivanje ovih podataka, osim u slučajevima predviđenim zakonom.

Propisuje ovaj zakon i kazne, ako postupaš suprotno ovome, i to rigorozne, pod uslovom da MUP isto utvrdi u nadzoru. Međutim, iskreno, da ovaj nadzor funkcioniše – ne bi se ovi snimci na internetu pojavljivali kao pečurke posle kiše.

Ne prođe ni dan da na jutjubu ne pogledamo neki zanimljiv snimak sa kamere privatnog obezbeđenja. Zašto se ovo objavljuje na internetu? Šta se postiže, osim što služi podilaženju najnižim porivima gledalaca?

„Šta kažeš na ovo, Bivise? Brrm, brrm!“ – KLIKNI OVDE!!!

„A tek ovo, Bathede, ahahaha!“ – KLIKNI OVDE!!!

„U, a vidi ovo, al’ je dobro! Hehehe“ – KLIKNI OVDE!!!

I tu dolazimo do problema. Svaka osoba sa ovakvih snimaka ima nešto što se zove dostojanstvo i nešto što se zove privatnost, a što se ovakvim snimcima gazi, i to do daske.

Svaka od ovih osoba može biti član vaše porodice, vaš otac, majka ili sestra. A možete BAŠ VI postati internet senzacija, ako bežite od podivljalog vozača, upadnete u šaht ili vas razbojnik zlostavlja na radnom mestu.

Da li bi vam onda bilo svejedno, smešno ili zabavno?

Najbizarniji slučaj video nadzora Poverenik je zabeležio na Beogradskoj autobuskoj stanici, gde su kamere bile instalirane u prostorijama toaleta, tako da su se mogli videti ljudi kako vrše fiziološke potrebe. Razlog za uvođenje ovakve ekstremne mere bio je strah od mogućeg terorističkog napada (!).

Međutim, na osnovu sprovedenog nadzora utvrđeno je da je korisnike toaletnih usluga, u realnom vremenu, nadzirala gospođa koja iste usluge naplaćuje!

O video-nadzoru koji u vašoj zgradi, baš ovih dana, instalira komšija bez vaše saglasnosti, možda neki drugi put.