Autor teksta: dr um. Mirko Stojković, FDU Beograd 

”Plavi kit” je u samo jednom tekstu objavljenom u dnevnom listu Novosti nazivan ”opasnom igricom”, ”internom igricom”, ”onlajn igrom”, ”kompjuterskom igrom”, dok ga je nadležno ministarstvo u zvaničnom saopštenju nazvalo ”video igrom”.

Igre su veoma visoko plasirane na listi omiljenih bauka savremenih ludista. One su krive kada deca ne mogu da se koncentrišu, kada izostane željeni uspeh u školi, kada se tinejdžeri svađaju sa roditeljima… Retko ko se seti da su se sve te stvari dešavale i pre nastanka video igara, verovatno zato što je život jednostavniji kada postoji samo jedan krivac za sve, makar i izmišljen. A ”Plavi kit” je izmišljen.

Priča o masovnim samoubistvima dece, kontrolisanim preko interneta, čak i nije preterano originalna. Bazirana je na opskurnom japanskom filmu Suicide Club (aka Suicide Circle, 2001) kultnog režisera Sion Sonoa. Sonoovi noviji filmovi su zahvaljujući zalaganju jednog od najzanimljivijih autora srpskog filma Mladena Đorđevića već nekoliko godina redovni na repertoaru FEST-a.

Razlika između Sonoove priče i „stvarnosti“ opisane u fake news o Plavom kitu je što je u Suicide Club tetovaža koja identifikuje potencijalne samoubice leptir, a ne plavi kit i što se decom ne upravlja preko Fejsbuka, već preko popularnog benda i veb stranice kojoj se pristupa preko BBS (”bulletin board system“), što nas podseća da je ovaj film ipak star više od 15 godina.

Reciklirana, visoko romantizovana i vrlo senzacionalistička medijska histerija kojoj prisustvujemo poslednjih nedelja je zapravo svojevrstan rimejk tog filma, premešten sa bioskopskog platna na stranice štampe.

Sve bi ovo moglo da bude zgodna tema za neki stručni zbornik radova posvećenih popularnoj kulturi da ne postoji realna pretnja bezbednosti dece. Ali, na žalost, pretnja je itekako stvarna i dodatno je uvećana time što dolazi baš od onih koji bi trebalo da je spreče: nekih medija i dela stručne javnosti. Naime, postoji mogućnost da nova samoubistva ne generiše igra (koja ni ne postoji), već sama fake news.

Jedan od sagovornika u tekstu (objavljenom nakon saopštenja SHARE fondacije u kome se jasno kaže da je ”Plavi kit” fake news) navodi da su tinejdžeri ranije čitali knjige koje su ih vodile u samodestrukciju. Pretpostavljam da se to odnosi na Getea i ”Jade mladog Vertera”, pošto je o tome igrom slučaja intenzivno pisano na našim portalima pre par nedelja. Ali, niko – pa ni taj sagovornik – ne spominje takozvani Werther-effect, koji se odnosi na copycat samoubistva. I logično je što ga ne spominju, jer Verterov efekat povezuje način izveštavanja o samoubistvima sa izazivanjem novih samoubistava u određenim društvenim grupama, što odgovornost za samoubistva sa nekog izmišljenog ”satanističkog mastermajnda” prenosi na medije.

Eksperiment koji je do sada najbolje dokazao postojanje Verter-efekta se sprovodi u Austriji od 1987. godine. Prvi cilj je bio da se smanji broj samoubistava u bečkom metrou kroz primenu preciznih uputstava o načinu izveštavanja o takvim događajima. U prvih šest meseci primene tih uputstava broj samoubistava u metrou je smanjen za 80%, te je primena proširena i na svako izveštavanje o samoubistvima u austrijskim medijima. Danas je broj samoubistava u Austriji manji za 33% nego sredinom osamdesetih.

Poslednja verzija tih uputstava koju sam čitao je iz 2005. godine. Lako je uočiti da Novosti, a i skoro svi ostali koji prenose ovu lažnu vest o Plavom kitu, rade suprotno onome što se u tim uputstvima zahteva: tekstovi o Plavom kitu su senzacionalistički, nalaze se na naslovnim stranama, objavljuju se detalji o načinu vršenja samoubistva, romantizuje se sam čin samoubistva kao i akteri u procesu… Takvo postupanje medija, prema citiranom istraživanju, zapravo povećava šansu da će doći do novih samoubistava koja liče na ona iz navodne igre, što onda opet dovodi do novog pisanja o njima, te se time taj krug nastavlja. I nema veze što je sve izmišljeno, granica između realnosti i iluzije je u našem društvu davno obrisana.

Dakle, u slučaju Plavog kita govorimo o weaponized fake news, što je novi korak u medijskom ludilu. „Satanistički mastermajnd” o kome govori jedan od sagovornika zaista postoji, samo taj sagovornik i Novosti koje prenose njegove reči ne shvataju da su oni njegov sastavni deo.

Meni Farber je 1962. godine u časopisu Film Culture objavio jedan od najznačajnijih tekstova o umetnosti napisanih u 20. veku, esej ”Umetnost belih slonova protiv umetnosti termita”. U njemu Farber objašnjava da postoje autori koji su uplašeni života koji se krije u filmu, koji strahuju od njegove neposrednosti, skoro sirovosti. Oni su preintelektualni, pompezni i u svakom smislu preterani. Oni stvaraju umetnost belih slonova. Njima su suprotstavljeni oni koji su u stanju da shvate suštinu bez da tu sposobnost glamurizuju, najviše zbog toga što su svesni prolaznosti koja proizilazi iz dinamizma našeg sveta, koji se stalno menja a da se ne završava. To je umetnost termita.

”Plavi kit” je zapravo medijski beli slon: on je materijalizacija straha od nove tehnologije kojoj starija generacija pripisuje neka natprirodna, skoro magijska svojstva. U njihovoj lažnoj stvarnosti, to ”čudo” im otima decu, terajući ih na razne stranputice koje, eto, vode pravo u samoubistvo. Oni nemaju drugog objašnjenja za ljubav prema video igrama, za vreme provedeno na Jutjubu, za Snepčet ili za mimove, jer ne razumeju da se svet menja, da je internet alatka koja se može koristiti i za dobro i za zlo, jednako kao i motika koju su držali njihovi roditelji.

Mladi su ovde termiti koji ćute dok gledaju u ekrane ne zato što ne rade ništa, već zato što menjaju svet, nagrizajući njegove granice odlučni da osvoje nove teritorije neopterećeni sujetnom potrebom da se time neprestano hvale.

”Plavi kit” je na bizaran način spojio umetnosti i stvarnost. Nama ostaje da se nadamo da će u stvarnosti, kao i u umetnosti, pobediti termiti jer oni, za razliku od nestručnih stručnjaka i neinformisanih informatora, nisu zarobljeni strahom i neznanjem. Njih ne plaše ni Gete, ni video igre.