Nedavno je sajt „Radija 021” objavio tekst o tome da je ćerka guvernerke Narodne banke Srbije Jorgovanke Tabaković od novosadske filijale Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (RFZO) dobila vozača i službeni auto kako bi išla na predavanja u Beograd. Ovaj informativni portal je bio prvi koji je objavio vest i uprkos tome što je tekst povučen, svakako nije bio poslednji.
Guvernerka Jorgovanka Tabaković je najavila i ubrzo pokrenula žalbeni postupak pred Savetom za štampu, obuhvatajući ne samo portal ,,Radio 021’’, već i druge medije koji su preneli spornu vest.
Kao posebno značajno se postavlja pitanje odgovornosti za reobjavljivanje/prenošenje vesti na Internetu: da li medij koji je preuzeo vest sa drugog medija može snositi odgovornost prema Kodeksu novinara Srbije i odredbama zakona? Takođe, treba da se zapitamo na koji način takvo razmišljanje može da utiče na shvatanje deljenja sadržaja, tj. vesti na društvenim mrežama. Kakve bi mogle da budu posledice po slobodu izražavanja ako bi postojala potencijalna odgovornost za „retweet” na Tviteru ili „share” na Fejsbuku ?
Ko može da snosi odgovornost? Vest je jedina novinarska forma koja se ne smatra autorskim delom jer se sastoji od informacija i činjenica koje se odnose na tekuće ili događaje u najavi. Gledano sa zakonodavne strane ovde se ne može govoriti o autorskom delu i povredi te vrste. Međutim, postavlja se pitanje odgovornosti za sadržaj koji se reobjavljuje. Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković je pokrenula žalbeni postupak pred Savetom za štampu protiv informativnog portala „Radija 021”, koji je prvi objavio vest o protekcijama njene ćerke. Žalbom su obuhvaćeni i dnevni list „Naše novine”, kao i portali „E-izbori”, „Kontra Press”, „Autonomija”, „RTV Vojvodina”. Kako je sama gospođa Tabaković u žalbi navela, vest sa sajta „Radio 021” preneli su svi navedeni mediji. Ukoliko se pogleda sadržaj svih tekstova zbog kojih je podneta žalba, jasno je da su nastali na osnovu izvornog teksta „Radija 021” i može se videti da su izvori informacija koje se prenose jasno naznačeni. Vest koju je objavio „Radio 021” je veoma brzo uklonjena sa sajta, ali to nije sprečilo ostale medije da je preuzmu i objave jer postoji interes javnosti da bude obaveštena o tome.
U Kodeksu novinara Srbije nigde nije navedeno kako treba da se postupa prilikom reobjavljivanja vesti. Međutim, u Glavi I (Istinitost izveštavanja) u tački 2. se navodi da novinar i urednik moraju da prave jasnu razliku između činjenica koje prenose, komentara, pretpostavki i nagađanja. Isto tako, u smernicama se navodi da mediji koji prenose agencijske vesti snose odgovornost za ono što objavljuju. Ukoliko je agencija navedena kao izvor informacije, skraćivanje ili dopuna te informacije ne sme da promeni elementarno značenje, odnosno zaključak koji je agencija plasirala. Jasno je da se navedena smernica odnosi samo na agencijske vesti, ali ne i na ostale medije, što je ovde uglavnom slučaj. Takođe, tačka 3. propisuje da je novinar dužan da naznači izvor informacije koju prenosi, što je u svim medijima i učinjeno.
Da li posle političkih pritisaka da se informacije sa Interneta uklone treba još i označiti medije kao prekršioce Kodeksa novinara Srbije? Da li se to radi zbog toga što su preneli vest ili možda zbog toga što su svi navedeni mediji naveli da je bilo (samo)cenzure ovih informacija u mnogim onlajn medijima?
Kako je navedeni tekst imao snažan odjek u onlajn zajednici, postavlja se pitanje da li bi sada svi ljudi koji su ove informacije podelili (share, retweet…) na društvenim mrežama ili svojim blogovima eventualno mogli da odgovaraju zbog prenošenja tog sadržaja. Da li bi sada svi oni koji su podelili ove informacije trebalo da strepe od toga da će guvernerka Tabaković i protiv njih da pokrene postupke? Jasno je da se na njih ne može primeniti Kodeks novinara Srbije, ali hipotetički mogu odredbe relevantnih zakona. Ipak, smatramo da bi takav postupak bio u potpunosti nelegitiman i nadamo se neuspešan.
Da podsetimo, Vijetnam je nedavno novim zakonom zabranio deljenje informativnih sadržaja na društvenim mrežama i tako u ograničio slobodu izražavanja na Internetu, što pokazuje da ovakve tendencije u svetu postoje i da su realizovane. U Kini korisnik društvenih mreža može da bude osuđen na kaznu zatvora do 3 godine, ako njegova objava koja predstavlja „klevetu ili glasinu” bude podeljena više od 500 puta ili ukoliko je vidi više od 5000 korisnika.
Sloboda izražavanja, odnosno sloboda da se primaju i šalju informacije predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava. U vezi sa ovim slučajem neophodno je istaći da je sprečavanje reobljavljivanja informacija i njihovog deljenja sa drugim korisnicima Interneta autocenzura, koja je nedopustiva u svakoj zemlji koja teži razvoju demokratskih vrednosti.
I dok se čeka odluka Saveta za štampu, CINS je nastavio da izveštava o ovom slučaju. Najnoviji tekst, koji pokazuje zašto je ovaj slučaj bio od javnog interesa, možete procitati ovde.