Razvoj Interneta i tehnologije uopšte, doneo je izmeštanje mnogih naših aktivnosti u digitalno okruženje. S obzirom na brzinu kojom se promene u informacionom društvu dešavaju, poseban izazov za regulatore je postalo praćenje tehnoloških promena, i njihovog uticaja na društvene odnose odgovarajućom zakonskom regulativom.

Jedan od centralnih problema koji se javlja u online svetu je pitanje kako uspostaviti balans između slobode govora i razmene različitih vrsta sadržaja sa jedne, i zaštite ličnih i drugih prava sa druge strane. U sajber prostoru je daleko teže dati odgovore na pitanja odgovornosti i štete usled činjenice da nije jednostavno utvrditi ko je izneo određen stav ili postavio određeni sadržaj. Dodatna specifičnost se ogleda u činjenici da se većina javno objavljenog sadržaja fizički nalazi na serverima kojim upravljaju posrednici (“intermediary”), a ne lica koja su taj sadržaj kreirala i objavila. Iz navedenih razloga, za funkcionisanje online informacionog ekosistema daleko je značajniji režim odgovornosti posrednika koji na operativnom nivou upravljaju sadržajem, nego Internet građana koji u principu odgovaraju po opštim pravilima koja važe i u fizičkom svetu (lice koje vas uvredi možete tužiti pred sudom bez obzira da li je uvredu izneo na ulici ili na Facebook-u, naravno ukoliko vam je poznat njegov identitet).

Danas imamo i slučajeve tzv. “Super-posrednika”, kao što su recimo YouTube, Google, Facebook i druge velike Internet kompanije. “Super-posrednici” su podložni intenzivnom pravnom nadzoru, imaju visok nivo uključenosti korisnika, kao i reputaciju poput poznatih ličnosti. Ako je za Veb 2.0 tipična “decentralizacija moći”, onda možemo da kažemo da je na delu i ponovna centralizacija moći i to u rukama “Super-posrednika”. Kao karakteristike koje poseduju ovi moćni pružaoci usluga možemo da navedemo interaktivnost, umrežavanje, personalizaciju, pravni nadzor države, privatni pravni nadzor, unutrašnji pravni nadzor, političku aktivnost, sveprisutnost i dualni imidž heroja i negativca.

Trenutno, na nivou EU pitanje upravljanja sadržaja u digitalnom prostoru je uređeno Direktivom o elektronskoj trgovini 2000/31/EC, koja uspostavlja specifične okvire za odgovornost posrednika na Internetu kroz pravila koja se primenjuju zajedno sa opštim pravilima o odgovornosti. Pravila predviđena ovom Direktivom su sastavni deo nacionalnog prava svih država članica EU, ali i zemalja koje su u postupku pristupanja, poput Republike Srbije.

Regulatorni pristupi upravljanja sadržajem

Uklanjanje sadržaja po obaveštenju (NTD procedura) predstavlja postupak u kome se sporni materijal skida nakon obaveštenja. Ova procedura je prisutna u skoro svim zemljama EU, ali na razlicite načine (negde se primenjuje na sve vrste spornog materijala, negde samo na pornografski materijal ili neki drugi nelegalni materijal). Samoregulacija se javlja u vidu pravila koje propisuju sami posrednici (pružaoci usluga informacionog društva) ili organizacije u vezi sa postupanjem u pogledu uklanjanja spornog sadržaja. Koregulacija se temelji na saradnji kompanija, institucija i državnih organa u pogledu procedure uklanjanja spornog sadržaja – kao primer možemo da navedemo protokole o saradnji između državnih organa i privatnog sektora.

“Safe harbor” i pravni položaj posrednika

Pravila o odgovornosti u Direktivi se odnose na pružaoce usluga informacionog društva, ali samo kada nastupaju kao posrednici u skladu sa posebno propisanim uslovima u članovima 12, 13. i 14. (“host, cache, mere conduct”). Direktiva izričito propisuje da posrednici nemaju obavezu prethodnog nadgledanja sadržaja, već ga uklanjaju ili po obaveštenju ili po saznanju. To je takozvani režim “sigurne luke” (safe harbour) u okviru koga posrednici prektično ne mogu snositi odgovornost za sporni sadržaj ukoliko o tome nisu obavešteni (u određenim slučajevima – ako nemaju saznanje).

Posrednici se definišu kao pružaoci koji svoje usluge pružaju uobičajeno uz naknadu na daljinu i elektronskim sredstvima na zahtev primaoca usluge. Međutim, treba imati u vidu da sa razvojem novih tehnologija i načina poslovanja njihova definicija postaje sveobuhvatnija i šira, posebno u pogledu sagledavanja šta znači “uz naknadu”. Pored ovog osnovnog kriterijuma, da bi posrednik bio izuzet od odgovornosti za sadržaj, mora da ispunjava neki od uslova propisanih u čl. 12-14. Direktive.

Vrste posrednika

Posrednik treba da bude okvalifikovan u pogledu svoje aktivnosti na Internetu kao da vrši:

• trajno skladištenje podataka (“hosting”),
• privremeno skladistenje podataka (“kešing”) ili
• čist automatski prenos podataka.

Čist automatski prenos podataka podrazumeva ili pružanje usluge pristupa mreži ili pružanje usluge prenosa podataka. Stoga posrednik neće biti odgovoran za preneti sadržaj samo ukoliko:

• nije inicirao prenos
• nije izvršio odabir podataka
• nije izmenio podatke
• nije odabrao primaoca

Ovde se radi o provajderima koji samo pružaju pristup mreži i oni imaju najpasivniju ulogu u ovom procesu jer isključivo vrše prenos podataka.

Kada je reč o privremenom skladistenju podataka (“kešing”) tu posrednik vrši privremeno skladištenje podataka, pa se pod tim uglavnom misli na “proksi servere” (proxy servers) koji čuvaju informacije o posećenim veb sajtovima. Uslovi koji se ovde traže se svode na to da se radi o automatskom, posredničkom i privremenom skladištenju koje služi za efikasiniji prenos podataka i neophodno je da posrednik:

• ne menja podatke
• uvažava uslove za pristup podacima
• postupa u skladu sa pravilima za ažuriranje podataka
• deluje u skladu sa dozvoljenom primenom tehnologija za prikupljanje podataka
• uklanja ili onemogućava pristup podacima koje je čuvao odmah nakon saznanja da su podaci uklonjeni iz prvobitnog prenosa posredstvom mreže ili je onemogućen pristup do njih, kao i kada je sud, odnosno drugi nadležni organ, naredio njihovo uklanjanje ili onemogućavanje pristupa

Za razilku od čistog posredničkog prenosa podatka koji se svodio samo na objektivne elemente, ovde imamo i subjektivne elemente koji se svode na pitanje saznanja.

“Hosting”, tj. trajno skladištenje podataka, jeste čuvanje tačno odabranih podataka i njihovo postavljanje od strane korisnika usluge. U pitanju su podaci čija je namena da budu čuvani neodređeni vremenski period. Uslovi za ovaj model su da:

• se radi samo o skladištenju podataka pruženih od strane korisnika usluge na zahtev korisnika usluge
• da posrednik ne zna za nedopušteno delovanje korisnika usluga ili sadržaj podaka, kao ni za činjenice ili okolnosti na osnovu kojih bi nedopuštena aktivnost korisnika bila očigledna
• da se blagovremeno, nakon saznanja da se radi o nedopuštenom delovanju ili podatku, ukloni ili onemogući pristup tom podatku

U ovoj situaciji je posebno izražen stepen saznanja, pa ona izaziva najviše nedoumica u sudskoj praksi država članica. Takođe, treba imati u vidu da se ovde dozvoljava i najmanji stepen pasivnosti. Najveći stepen pasivnosti je kod čistog prenosa podataka jer posrednik ne sme imati nikakvu aktivnu ulogu, dok se kod privremenog skladištenja podataka dozvoljava aktivnija uloga u pogledu odabira podataka i primaoca usluge.

Ratio legis ovih odredbi u Direktivi je da se od odgovornosti oslobode oni koji nemaju stvarni uticaj na sadržaj, nemaju uređivačku politiku nad njim i oni koji ne učestvuju u kreiranju sadržaja, tj. oni koji na različite načine omogućavaju pružanje određenog sadržaja. U skladu sa tim i sama Direktiva ta lica definiše jednom širokom formulacijom, kao svakog ko pruža usluge informacionog durštva koji ispunjava pomenute uslove, ostavljajući time prostora da se razvojem tehnologije ovde uklope i neki novi modaliteti aktera u virtuelnom prostoru. Imajući u vidu pomenute super posrednike, kao i mnoge različite modalitete pružaoca usluga informacionog društva i servisa/usluga koje pružaju, danas je logično ovaj koncept primeniti i na njih. Pogotovo treba obratit pažnju na ICP (internet content provider) koji se tradicionalno smatraju odgovornim za sardžaj. Imajući u vidu razvoj novih opcija kao što su komentari nad kojima nemaju uređivačku politiku (za razliku od osnovnog teksta), dolazi po preplitanja uloge posrednika i kreatora sadržaja u jednom licu i primene različitih režima na različite delove aktivnosti. Takođe, ono što posebno treba istaći jeste i infrastuktura različitih akreta u virtuelnom prostoru i Interneta, koja omogućava da se velika količina sadržaja nađe na određenom mestu u jako kratkom vremenskom periodu i bez realne mogućnosti da se proveri legalnost tog sardžaja. Tako i mnoge Internet platforme, kao i super posrednici pružaju samo prostor na kome svako može slobodno da postavi određeni saržaj i bez saznanja vlasnika platforme, i time ne učestvuju aktivno u kreiranju sardžaja, te bi i na njih trebalo primeniti pomenuta pravila od odgovornosti. Ono što možemo da zaključimo je da nije moguće više nekog okarakterisati jednostavno kao pužaoca sadržaja ili posrednika, pa na osnovu toga povući liniju da li je odgovoran ili ne. Ne treba težiti utvrđivanju statusa i forme, nego uloge koju svako pojedinačni akter vrši i mogućnosti koje ima da isprati sadržaj koji pruža. Stoga je za pitanje neodgovornosti postalno nebitno da li je neko super posrednik, on line portal, platforma ili pužaoc ulsuge, nego je bitno šta on radi u pogledu sadržaja i šta je razumno da uradi u pogledu kontorle sadržaja.

NTD Procedura

Treba primetiti i da su posrednici koji ispunjavaju prethodno navedene uslove generalno izuzeti od odgovornosti za nelegalni sadržaj i oni nemaju obavezu prethodnog nadgledanja sadržaja, ali im se može naložiti da nelegalni sadržaj skinu ili mu onemoguće pristup. Zato se protiv njih, u tom pogledu, ne mogu pokrenuti postupci za naknadu štete, koja je nastupila pre nego što su obavešteni o nelegalnom sadržaju, ukoliko uklone sadržaj. Ali im se može naložiti prekidanje štetnih radnji ili uklanjanje sadržaja. Međutim, imajući u vidu kriterijume kada se od posrednika očekuje da reaguje po pitanju skidanja sadržaja, tj. kada se smatra da je svestan nezakonitih radnji i na koji način, odnosno ko mu i u kojoj formi može tražiti skidanje sadržaja, problemi počinju da se javljaju i u vezi sa ovim pitanjima. Najjednostavnija je situacija kada se reguje samo po obaveštenju, gde je procedura obaveštavanja detaljno propisana zakonom i kad posrednik dobije nalog za skidanje od nadležnog organa/suda, jer onda tačno zna kako da postupi i ima legitiman osnov za to, što skida odgovornost i arbitrarnost sa posrednika.

Ali situacija nije uvek takva. Iako imamo NTD proceduru u mnogim zemljama, ipak se velika arbitrarnost stavlja na posrednika, pa samim tim i odgovornost, što dovodi do svojevrsnog apsurda, jer poenta ovih pravila jeste da se posrednik izuzme od odgovornosti. Tamo gde se ostavlja mogućnost da obaveštenje šalje svako povređeno lice, posredink se stavlja u situaciju onog ko treba da proceni da li je zahtev osnovan i da li u skladu sa njim treba skinuti sadržaj.

Svakako, ovo ostavlja pitanje da, ukoliko posredink ne skine sadržaj jer smatra da je neosnovan, može biti odgovoran kada sud utvrdi da je trebalo da ga skine. Ukoliko posrednik skine sadržaj, lice čiji je sadržaj skinut može, ako smatra da zahtev nije bio osnovan da pokrene postupak protiv posrednika. Stoga ćemo u sledećem tekstu pokušati da damo pregled NTD procedure po državama, kako bismo uočili najbolje prakse.

Kako je u Srbiji regulisana “notice and takedown” procedura možete da pročitate u našem tekstu o izmenama i dopunama Zakona o elektronskoj trgovini.