Nedavno sam odgledala film o životu i smrti Aarona Swatza, koga ovih dana često nazivaju mučenikom koji se borio za slobodu interneta.

Ljudi, nacije i vlade vole mučenike. Vole ih, potrebni su im… Mučenici su deo našeg bipolarnog, crno-belog društva koje čine dobri i loši momci sa svojim delima. Mučenici su izvan suda, oni postaju žrtveni jarci za naše najveće promašaje, banalnosti koje proističu iz zla, kako je to Hannah Arendt formulisala.

Ne verujem da je Aaron Swatz ikada želeo da postane mučenik. On je samo želeo da živi u svetu za koji je verovao da može da promeni, tehnički pokornom i ranjivom, gde bi mogao da bude aktivan i genijalan, čak i ako bi to podrazumevalo nekoliko pogrešnih koraka.

Mislim da je nepravedno, možda čak i nečuveno, da se njegovo samoubistvo tretira kao mučeništvo. Legalna mašinerija koja je uništila Aarona Swatza isto tako može da uništi bilo koga od nas, naročito ako bi se desilo da smo uhapšeni i osuđeni u SAD. Moramo obratiti pažnju na sudbine onih koji su se izdvojili kao takvi primeri. Sistem sam po sebi potiskuje hakere, mislioce frilensere i interent aktiviste. Neki od njih će umreti od takvog maltretiranja, naročito ako su zanemarivani i izbegavani, ili ukoliko su se susretali sa javnom ravnodušnošću i glupošću. Preteranu čast koju plaćamo “mučenicima” je krivica, posthumni pokušaj reparacije za naš neuspeh da ih održimo u životu.

Sve više internet mučenika je na putu mnogih nacija. Aaron Swatz je posebno briljantan MIT “provalnik” i zbog toga ga je američki tužilac sa posebnom energijom uklonio. Međutim, Amerika ima ogroman zatvorski sitem sa milionima ljudi iza rešetaka, svima osim bakara, otprilike. Da je kojim slučajem Aaron Swaltz danas živ, priznao krivicu i otišao u zatvor, koliko bismo snage uložili da ga izbavimo odatle ili jednostavno mu pomogli onda dok je bio na slobodi?

Svi tužioci sveta će raditi brzo i popustljivo sa zakonima računarskog kriminala, naročito ako misle da ih niko ne posmara i ne brine. Nedavno su tri blogera iz Srbije osuđena na godinu dana zatvora sa posebno genijalnom optuženičkom shemom. Ovo troje blogera, koji su se predstavili pod pseudonimom, napisali su nekoliko sarkastičnih doskočica na račun jednog desničarski orijentisanog reditelja koji je miljenik srpskih nacionalističkih siledžija. Vrlo brzo su optuženi i osuđeni za zločin iz mržnje i pretnje smrću tom autoru.

To je tačno obrazac ponašanja koji bi Evropa volela da vidi van granica Srbije: snažnu odbranu jednog ugroženog autora. Verovatno nisu očekivali da vide ovakav zakon mržnje primenjen u energičnoj odbrani samih vladinih apologeta i neke ulične borbe desničarskih ekstremista. Kako bilo, Vlada Srbije se pokazuje kao genijalna za krađu “odela” opozicije. Dakle, ovde imamo mrežu disidenata i univerzitetskih profesora koji odmah bivaju optuženi i osuđeni kao huligani.Većina rečenog ili napisnaog može postati verbalni zločin, naročito ako vladavina prava ne znači mnogo. Na primer, u vreme komunizma u Jugoslaviji neki pesnik bi mogao otići u zatvor za jednu jedinu reč, ukoliko bi ona bila pogrešna; za pevanje političkih nekorektnih pesama takođe. Nijedan komunista nikada nije napisao neki zakon ili doktrinu kojima bi pojasnio ovu situaciju. Zakonitost bi porazila čitavu svrhu totalitarne atmosfere. Vi morate znati šta je izrecivo ili nije, jednostavno osetiti to… Ukoliko niste uspeli da to osetite, onda ste ili beznadežno glupi ili neprijatelji države. U svakom slučaju, i jedni i drugi su bili potrošna roba. Oni pružaju dobre praktične primere drugima — kako da se svakodnevno ponašaju u društvu lišenom pravila.

Savremena internet džungla me upravo podseća na te izgubljene dane. Kao i žrtve komunističkog režima, tako i žrtva interneta može biti svako ko zahteva previše na neki nezgodan, neprijatan ili destruktivan način. Internet je danas preplavljen špijunima, hakerskim lopovima, nametljivim bankama podataka, filterima i cenzurom. Ovo više nije slobodno i netaknuto elektronsko čudo — dakle, ništa manje nego postkomunistički period koji je bio generalno društven.

Naravno, komunističke zajednice su sebe uporno opisivale kao liberalne i avangardne, pa i tvrdile da se sve slobodno delilo čak i kad su radnje bile prazne. To je zahtevalo ozbiljnu borbu kako bi se dokazalo da se ova mećava zvanične retorike ne poklapa sa realnošću u kojoj su ljudi živeli. Današnji korisnici interneta još nisu dospeli dovde; oni i dalje govore o svojim “besplatnim uslugama”, kao da je neplaćanje komercijalnih špijunskih softvera bila neka vrsta utopije.
Računarski komunikacioni sistem nije rođen slobodno. Originalna sloboda interneta je nastala iz druge ruke kao neplanirana posledica rada hrabrih aktivista i hakera, i kao greška.To je onaj momenat kada shvatiš da možeš u potpunosti da osetiš limite. Aaronova najveća greška je bila u tome što je verovao u neograničene mogućnosti medijskog sistema, samo zato što je bio dobar u kodiranju.

Korisnici računara u Srbiji su, takođe, mislili da mogu zauvek da nadmudre tehnički nepismenu policiju i trepćući komunistički sudski sistem. To je funkcionisalo otprilike jendu generaciju. Međutim, sadašnja vlada Srbije nikako nije poklekla pred komunističkom nomenklaturom. Današnji srpski državni sistem i ne uzima u obzir internet kao prepreku za nacionalističke i religijske (pravoslavne) ambicije. Ako ništa drugo, internet im pomaže da saznaju ko su njihovi neprijatelji, mada i nisu imali mnogo sumnji. Novoj državi su potrebni novi neprijatelji, i novi mučenici takođe.

Internet je jednom bio oaza za one koji su mislili i govorili drugačije, globalna arena javnog mnjenja gde se demostrira moć nemoćnih. To tako ne funkcioniše u ovoj deceniji. Ali možda je dobra vest ovo: kako gubimo anonimnost, jer tokom starog interneta niko nije mogao znati da ste pas, sada i lanci psećeg gospodara postaju vidljiviji svima.
Srbija je toliko mala i siromašna zemlja da bi se NSA uopšte trudila da je špijunira, ona je zauzeta špijuniranjem svojih glavnih NATO saveznika u EU. Kako god, živeti van imperijalne pažnje ima i dorih i loših strana za Srbiju. Loše je što savremena srpska država ima sve vrste neodgovorne vlasti nad virtuelnim životom Srba, ali s druge strane svi skrajnuti blogeri su i dalje živi. Njihov čin nije bio za likvidaciju jer jednostavno nije mnogo toga bilo u igri.

Srbija nema javnu svest kao zemlje trećeg sveta, poput Brazila, na primer, koji se godinama borio za svoja građanska internet prava koja bi bila regulisana Ustavom.

U krajnjem slučaju, Srbija ima jednu pozitivnu stranu: genijalan aktivizam na ulicama. Nedavno su Žene u crnom doživele na Facebooku pretnje linčovanjem. Srpska antiteroristička policija preko pomenute mreže uputila je desničarskim huliganima savet da je bolje da tuku Žene u crnom nego što se međusobno tuku. Žene u crnom su oduvek bile meta mržnje, nasilja i poganog jezika zbog svog upornog prisustva na ulicama. Objavljivanje takve informacije na Facebooku je promenilo situaciju, pa će shodno tome srpski portparol biti suspendovan zbog svoje indiskrecije. Možda će biti optužen i osuđen za još nešto, jer će Žene u crnom podneti tužbu.Mora da postoji neka razlika između ova tri blogera, koji su osuđeni na godinu zatvora zbog pretnje smrću i govora mržnje, što suštinski nije bilo ništa drugo do sarkazam, i ovog policajca, državnog agenta, koji bi više voleo da neprijatelji države dožive neki krah van okrilja zakona od strane kriminalaca. Ta razlika se zove “pravda”. Što je više imate, to manje treba da glasno uzvikujete o svim svojim mučenicima.