Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja je početkom juna 2013. godine stavilo na javnu raspravu Nacrt zаkоna о pоsеbnim оvlаšćеnјimа rаdi еfikаsnе zаštitе prаvа intеlеktuаlnе svojinе. Smatramo da je Nacrt zakona restriktivan po pravo na slobodu izražavanja u meri koja nema legitimno opravdanje. Takođe, Nacrt zakona reguliše pitanja koja su van njegovog opsega i nije usklađen sa drugim zakonima – pojedinim zakonima je čak i kontradiktoran. Tražili smo da se Nacrt zakona u ovakvoj formi povuče iz procedure, kao i da se oformi nova radna grupa u kojoj će biti predstavnici emitera i stručne javnosti. Ukoliko povlačenje Nacrta zakona ne bude moguće, zahtevamo da se iz Zakona izbrišu sve odredbe koje se odnose na operatore, medije, ovlašćenja Republičke radiodifuzne agencije i sl.

Šta je zapravo sporno u vezi sa Nacrtom zakona? Kao prvo, Nacrtom zakona se uvodi institut „operatora za pružanje medijskih usluga”, koji ne poznaje nijedan sistemski zakon. Nacrt zakona definiše operatora elektronske komunikacione mreže za pružanje medijskih usluga kao fizičko ili pravno lice koje gradi, poseduje ili koristi elektronsku komunikacionu mrežu za pružanje medijskih usluga (kablovski operator, operator satelitske stanice, operator mreže za zemaljsko digitalno emitovanje). Na način na koji je definisan, „operator za pružanje medijskih usluga“ je faktički svaki operator koji pruža „medijski sadržaj“. Na primer, to bi značilo da je Telenor „operator koji pruža medijsku uslugu“ ako svojim korisnicima omogućava pristup medijskim uslugama posredstvom Blic ili B92 Android aplikacije. U Zakonu o elektronskim komunikacijama „operator” se definiše kao lice ovlašćeno da obavlja uslugu elektronskih komunikacija, koja se odnosi na prenos signala u elektronskim komunikacionim mrežama, uključujući i distribuciju medijskog sadržaja, ali ne obuhvata usluge koje se odnose na pružanje medijskih sadržaja i obavljanje uredničke kontrole. Takođe, Nacrtom zakona je predviđeno da Republička radiodifuzna agencija (RRA) vrši nadzor nad operatorima koji pružaju medijske usluge i to u pogledu sadržaja, odnosno da li operatori neovlašćeno „emituju” ili „reemituju” sadržaje koje sadrže autorsko ili srodno pravo. Zbog konvergencije usluga brišu se razlike među platformama, te bi Nacrt zakona RRA dao nadležnost da vrši nadzor nad svim operatorima, iako operatori nisu odgovorni za sadržaj koji prenose svojom mrežom i imaju sopstveno nezavisno regulatorno telo – RATEL. Ovakvo rešenje je suprotno i Zakonu o radiodifuziji koji ne poznaje nadležnost nad operatorima. Ako se već uspostavlja odgovornost operatora, zašto onda ne pozvati na odgovornost i elektrodistribuciju jer i ona posreduje u prenosu sadržaja poput operatora (videti http://blog.pticek.com/kockanje-cenzurom/).

Dalje, sporan je pojam „interaktivnog činjenja dostupnim autorskog ili srodnog prava”, što podrazumeva javno saopštavanje autorskog dela i predmeta srodnog prava žičnim ili bežičnim putem na način koji omogućava pojedincu pristup delu sa mesta i u vreme koje on izabere. Da li to onda znači da je korisnik neovlašćeno iskoristio tuđe autorsko pravo ako je postavio link za YouTube na svom Facebook profilu, koji sadrži pesmu nekog domaćeg benda, a nije zaključio ugovor sa SOKOJ-em? Prema obrazloženju Nacrta zakona koje objašnjava ovaj pojam, korisnik Facebook-a krši propise o autorskom i srodnim pravima. Obrazloženje se poziva na Zakon o autorskom i srodnim pravima, koji propisuje da je povreda autorskog ili srodnog prava „svaka radnja koja je obuhvaćena isključivim pravom nosioca autorskog ili srodnog prava“. Kao primer se navodi emitovanje MP3 fajla koji je neovlašćeno „skinut” sa interneta. Definisanje pojma „interaktivnog činjenja dela dostupnim”, a potom vraćanje na pojam emitovanje, uz upućivanje na drugi zakon, svakako predstavlja nejasnu i dvosmislenu odredbu, koja u praksi može da dovede do arbitrarnog tumačenja zakona i zloupotreba od strane SOKOJ-a, OFPS-a, ali i RRA. Nacrt zakona predviđa i nadležnost Tržišne inspekcije za neovlašćenu proizvodnju i promet robe zaštićene autorskim ili srodnim pravom. Ako uzmemo u obzir široku definiciju „interaktivnog činjenja dela dostupnim“, možemo da očekujemo da će Tržišna inspekcija zloupotrebljavati svoja ovlašćenja i kažnjavati svakog pojedinca koji na svom MP4 plejeru neovlašćeno drži pesme za koje nije platio naknadu ili nije potpisao ugovor sa SOKOJ-em, a da ne pomišljamo da može isto tako da postupa i sa korisnicima interneta. Slučajevi zloupotrebe ovlašćenja nisu strani u našoj praksi, i to baš kada je reč o Tržišnoj inspekciji.

Na osnovu široko postavljenog ovlašćenja, RRA bi mogla privremeno da zabrani emitovanje, reemitovanje i interaktivno činjenje dostupnim, po zahtevu kolektivne organizacije (koja takođe može da zloupotrebi svoja ovlašćenja), što uz nesrazmerno duge rokove može da dovede do de facto gašenja medija usled pada slušanosti/gledanosti/prihoda od oglašavanja, a bez minimuma garancija na strani lica za koje postoji „osnovana sumnja” (čije dokazivanje nije precizno definisano) i bez odgovornosti državnog organa za naknadu štete. Kada se govori o postupku prikupljanja dokaza, ostavlja se dosta prostora za postupanje nadležnih organa, pri čemu se nigde ne pominje način na koji oni dolaze do podataka koji su im potrebni za izvođenje dokaza. Ovo je veoma osetljivo pitanje, naročito ako uzmemo u obzir probleme na globalnom nivou i širu debatu u vezi sa dostupnošću podataka o navodnim kršenjima prava intelektualne svojine bez sudskog naloga, što je jedan od osnovnih problema ACTA sporazuma, koji nije prihvaćen u Evropskom parlamentu. Direktiva Evropske komisije o sprovođenju prava intelektualne svojine (2004/48/EC) predviđa uvođenje privremene mere u sisteme zemalja članica u pogledu zaštite intelektualne svojine ali od strane suda. Takođe, Direktiva detaljno uređuje i sam postupak po privremenoj meri (postupanje suda, odštetne zahteve zbog neosnovanog zahteva itd). Zato je ovaj Nacrt zakona u suprotnosti i sa evropskom regulativom u ovoj oblasti.

Nacrt zakona prilično usko proklamuje jedan jedini cilj, tj. zaštitu prava intelektualne svojine, bez obzira na neopravdanost sredstava koja se koriste i na posledice po druge legitimne interese. Međutim, šta se dešava kada se sukobe pravo na slobodu izražavanja, sloboda učestvovanja u kulturnoj razmeni i pravo intelektualne svojine? Pre svega, pravo na slobodu izražavanja je osnovno pravo, a pravo na intelektualnu svojinu izvedeno. Iako između ljudskih prava ne postoji strikna hijerarhija, pravo na slobodu izražavanja (informisanja) u tom smislu ipak ima izvesnu prednost, naročito ako postoji sporan zakonski osnov za ograničenje i ako su mere ograničavanja nesrazmerne. Sloboda izražavanja i prava intelektualne svojine su i komplementarna prava, utoliko pre što je svrha prava intelektualne svojine promocija književne, muzičke, umetničke i drugih kreativnosti, obogaćivanje kulturne baštine i širenje znanja i informacionih dobara u javnosti. Principi međunarodne NVO Article 19 uvode „pravo na deljenje” (right to share) o kome bi trebalo ozbiljno razmisliti („Pravo na deljenje: Principi slobode izražavanja i intelektualne svojine u digitalnom dobu”, dostupno na: http://www.article19.org/data/files/medialibrary/3716/13-04-23-right-to-share-EN.pdf). Treba uzeti u obzir i da bi donošenje zakona koji bi bio u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koju je Republika Srbija članstvom u Savetu Evrope prihvatila i koja čini sastavni deo našeg pravnog poretka, moglo da dovede do brojnih odštetnih zahteva pred Evropskim sudom za ljudska prava zbog neopravdanog ograničavanja prava na slobodu izražavanja.

Komentar Share Defense-a na Nacrt zаkоna о pоsеbnim оvlаšćеnјimа rаdi еfikаsnе zаštitе prаvа intеlеktuаlnе svојinе (pdf)
Nacrt zakona o pоsеbnim оvlаšćеnјimа rаdi еfikаsnе zаštitе prаvа intеlеktuаlnе svојinе (doc)