Svako voli dobru, sočnu priču s elementom misterije: motrimo ispod oka, virimo preko plota, osluškujemo šta se šapuće za susednim stolom. Dok su nas majke učile da nije lepo zagledati u tuđe tajne, teoretičari tvrde da je reč o porivu kojem je teško odoleti: razvio se na temelju nagona za opstankom i može biti složen izraz potrebe za bližim povezivanjem unutar zajednice, predupređivanjem potencijalnih rizika ili puke radoznalosti, ponašanja koje leži u osnovi procesa učenja.

Izgleda da je upravo potreba za pripadanjem glavni pokretač aktuelne implozije privatnosti koju milioni korisnika društvenih mreža dobrovoljno opslužuju, oduševljeni mogućnostima za uspostavljanje virtuelnih zajednica preko granica fizičkog domašaja i kulturnih nužnosti. Pet minuta slave pretvorilo se u višegodišnje prisustvo na Mreži, čiji tragovi već liče na prave arhive ličnih slika, izveštaja o raspoloženju, kretanju, značajnim događajima iz života.

Iste tehnologije koje su pružile blagodeti dokolice i razmene sa čitavom planetom, omogućile su i efikasnije zadiranje u detalje iz privatnog života, dabome, u ime zaštite od bezbednosnih rizika. Kada su Mening, Asanž, Snouden i Grinvald obelodanili razmere nadzora koje sprovodi niz velikih globalnih igrača, na čelu sa Sjedinjenim Državama, sve je zvučalo kao naučna fantastika. Kako je uopšte moguće prikupiti i obraditi podatke o komunikaciji na Internetu gde se, za samo jedan minut, na YouTube podigne 300 sati video snimaka a na Facebook klikne ‘lajk’ više od četiri miliona puta?!

Infrastruktura planetarne komunikacije postala je toliko složena da se sistematizacijom znanja bave čitave naučne discipline. Kao što đaci danas uče o ćelijama, krvnim zrncima i atomima, u ne tako dalekoj budućnosti učiće se o različitim delovima i funkcijama komplikovanog sistema koji zovemo Internet. Mašine koje omogućavaju razmenu običnih mejlova ili puko registrovanje fejva na tviteru, obrađuju pritom podatke koji nemaju mnogo veze sa sadržajem. Za funkciju mobilne telefonije nije važno što u SMS poruci piše “Čekaj me kod Konja”, već sa kog je telefona ona poslata (broj SIM kartice, vrsta aparata) i na koji broj je stigla; u koliko sati je krenula i kad je primljena; preko kojih baznih stanica je putovala (geolokacija). Sve su to sitnice koje savremeni kompjuteri prikupljaju i obrađuju u deliću sekunde, omogućavajući milionima ljudi da istovremeno razmenjuju poruke. Podaci o kretanju poruka, metapodaci, automatski se skladište, dok je za njihov pregled potreban softver koji razvrstava klase podataka po zadatom kriterijumu.

Samo na osnovu metapodataka razmenjenih mejlova iz dosad najvećeg prodora u sistem jedne privatne špijunske kompanije (u leto 2015, NN lica stavila su svetu na raspolaganje preko 400 Gb podataka italijanske firme Hacking Team), ne ulazeći u sadržaj pisama, može se rekonstruisati svakodnevica zaposlenih do zastrašujuće uzgrednih detalja. Kompanija notorna po poslovanju sa represivnim režimima tako je i sama na svojoj koži osetila šta znači kad se tajne isteraju na čistac.

Naravno, savremeni sistem nadzora obuhvata i klasično prisluškivanje, vizuelno praćenje preko kamera u javnom prostoru, snimanje. Međutim, ove tradicionalne metode zahtevaju prilične resurse, pre svega izražene u višku vremena za analizu snimljenog sadržaja. Ispostavilo se da troškovi daleko prevazilaze vrednost podataka prikupljenih na takav način: neizvesni su, podložni grešci u procesuiranju ili zabunama tokom analize. Metapodaci su daleko pouzdanije i iscrpnije svedočanstvo o ponašanju, ima ih nepregledno mnogo i, što je najvažnije, digitalnim alatima ih je moguće analizirati za tren oka.

Stvarnu vrednost metapodataka najbolje poznaju gigantske korporacije kao što su Google, Apple, Facebook i slične, koje svoje poslovanje zasnivanju na obradi ‘podataka o podacima’ dok većinu svojih najvažnijih usluga pružaju bez novčane naknade. Jedna od napopularnijih aplikacija za razmenu tekstualnih, vizuelnih i audio poruka, WhatsApp, prodata je pre dve godine za blizu 20 milijardi dolara, iako je za korisnike ona praktično besplatna. A zapravo pristup ogromnoj zajednici povezanoj preko aplikacije WhatsApp – ove godine je premašila broj od milijardu članova – korisnici plaćaju svojim podacima. Takav je slučaj i sa mnogim drugim Internet servisima, platformama za besplatnu poštu i besplatne blogove, poruke, slike, video-snimke, strimove i ostalo.

Iako većina prosečnih učesnika u digitalnoj komunikaciji nije svesna interesa krupnog biznisa, stvorenog na milijardama bitova koje generiše svakodnevno kretanje po Internetu, pa ni mogućnosti kojima raspolažu tajne i javne službe savremenih država, njihovi metapodaci uživaju izvesnu zaštitu i ne mogu se obrađivati bez pristanka – što se u slučaju Internet platformi dešava kad korisnik klikne ‘Slažem se’ na kraju kilometarskog spiska uslova korišćenja, preuzme aplikaciju ili bar ne izađe sa veb stranice. U slučaju državnih službi, takav spisak ne postoji jer se podrazumeva da uslove službama postavljaju građani, a ne obrnuto, i to preko instituta koje su ovlastili da štite njihove interese kao što su, pre svega, Ustav i zakoni.

Ustav Srbije, tako, u članu 41 garantuje tajnost pisama i drugih sredstava opštenja, dok u članu 42 izričito štiti podatke građana od zloupotreba koje se, relativno detaljno, obrazlažu odgovarajućim zakonom. Rečju, garantuje se sloboda građana da sami po svojoj volji odlučuju kome će, šta i koliko saopštiti o sebi i svom međusobnom saobraćanju, bilo da nekom diktiraju adresu stanovanja ili nesvesno generišu podatke o geolokaciji pozivom sa mobilnog telefona. Izuzeci postoje, kada su nužni zbog vođenja krivičnog postupka (dakle, po odluci suda) ili zaštite nacionalne bezbednosti (opet, na osnovu odluke nezavisne instance).

U društvu koje je izuzetno osetljivo na upliv države u privatne poslove građana, kakvo je američko, otkrića o sistemu masovnog nadzora izazvala su pravi potres proteklih godina. Međutim, dublje političke posledice kao da su izostale. Narativ nacionalne bezbednosti zasad je odneo prevagu u široj javnosti, što je slučaj i u zemljama Zapadne Evrope, od kojih mnoge i same učestvuju u razvoju nadzora i masovnog prikupljanja metapodataka o komunikaciji. Suočeni sa terorističkim napadima na svojoj teritoriji, građani ustupaju deo svojih prava i sloboda, tretirajući privatnost kao komoditet kog će se rado odreći u strahu od razornog nasilja kakvo je zabeleženo u Americi, Britaniji, Španiji, Francuskoj, Belgiji. Uostalom, zar forskverovanje, Instagram i Livestream nisu već obesmislili stare ideje o privatnosti i sveli zakonske odredbe o zaštiti podataka o ličnosti na konzervativne mere koje ometaju modernu svakodnevicu?

Jasnog odgovora na ovo pitanje nema; debata je živa i vodiće se još neko vreme, paralelno s razvojem novih programa za šerovanje i sprava za praćenje.

Koliko god bila važna i zanimljiva, međutim, ova sporna tema ni izbliza nije vredna urušavanja pravnog poretka. Ukratko, sve dok postoje ustavne i zakonske odredbe, koje izričito propisuju šta je dozvoljeno a šta zabranjeno raditi s privatnošću građana, njihovo brižno sprovođenje biće stvar elementarne javne odgovornosti.

Kako s tim, dakle, stoje stvari u Srbiji? Postkonfliktno društvo sa visokom stopom nezaposlenosti i niskim prosekom primanja, s priličnim zaostatkom u usvajanju savremene regulative i brojnim nejasnoćama u praksi koje izviru iz nedovoljne obaveštenosti, manjkavih rešenja i još uvek aktuelnog prelaza sa ‘papirne’ na digitalnu javnu upravu. Možda nije dovoljno za izgovor administraciji, ali jeste za razumevanje sporih procesa i slabog interesovanja javnosti. U nedostatku medija koji bi ove teme pratili makar s jednakim zanimanjem s kojim su prenosili vesti o Snoudenovim otkrićima, na raspolaganju su služba Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, kao i još uvek malobrojne građanske organizacije sa dovoljno pravnog i tehničkog znanja iz ove oblasti.

Zahvaljujući njihovoj inicijativi, na Ustavnom sudu su 2012. godine oborene odredbe zakona o vojnim tajnim službama (VBA i VOA), kojima su Vojno-bezbednosnoj agenciji data ovlaščenja da od telekomunikacionih operatora prikuplja podatke o korisnicima i njihovoj komunikaciji. Godinu dana kasnije, tri odredbe iz zakona o civilnoj tajnoj službi, Bezbednosno-informativnoj agenciji, proglašene se neustavnim jer su omogućavale proizvoljna odstupanja od ustavnih garancija nepovredivosti sredstava komunikacije. Sredinom iste godine, u junu 2013. Ustavni sud je proglasio neustavnim i niz odredbi Zakona o elektronskim komunikacijama koje su ignorisale ustavna načela zaštite i omogućavale pristup zadržanim podacima bez odluke suda.

Srbija još uvek nema poseban zakon za zaštitu privatnosti već se ta oblast uzgred reguliše odredbama niza drugih zakona. U toku je priprema novog zakona o zaštiti podataka o ličnosti, s obzirom da je postojeći umnogome prevaziđen i nedorečen. Prvi pokušaj nacrta, u čijoj su izradi učestvovali gotovo isključivo predstavnici tajnih službi i resornih ministarstava, naišao je na ozbiljne kritike stručne javnosti. Razumno je očekivati da se ovog puta ipak neće usvajati odredbe koje će kasnije biti oglašene neustavnim.

Na stranu složena pitanja nadležnosti, tehničkih sredstava i birokratskih procedura, pitanje je ozbiljno za čitavu zajednicu – da li su izuzeci od načela zaštite privatnosti , podataka o ličnosti i tajnosti komunikacije mogući isključivo na osnovu sudske odluke, i može li se prevencijom kriminala, na primer, opravdati isisavanje terabajtova podataka sa servera Internet i telefonskih kompanija, a jeftinim masovnim nadzorom zameniti klasičnu policijsku istragu konkretnih krivičnih dela.

Konačno, analiza Snoudenovih otkrića pokazala je da masovni nadzor na globalnom planu nije ostvario svrhu zaštite od terorizma, dok je konkretna primena tehnologije nadzora u slučajevima praćenja bivših žena i saradnika izazvala dalje urušavanje poverenja u državu.

Poslednja studija ponašanja na društvenim mrežama identifikovala je efekat “spirale ćutanja” nakon saznanja javnosti o masovnom nadzoru, kojem su posebno podložni građani koji zastupaju manjinske političke stavove, svakako svesni da im šira zajednica neće pružiti podršku. Mereći spremnost građana na autocenzuru, autori studije su upozorili na obeshrabrenost građana da koriste svoje pravo na slobodnu reč, što direktno ugrožava demokratski diskurs.

Što se tiče Srbije, saznanja o masovnom nezakonitom pristupu javnih i privatnih aktera zadržanim podacima građana, koja je izneo Poverenik nakon ekstenzivnih postupaka nadzora, već polako pokriva prašina, a da se ključna pitanja u široj javnosti zapravo još nisu ni postavila.