Dosadašnji pokušaji da se zaštita uzbunjivača zakonski reguliše nisu uspeli da stvore jedinstven i usklađen okvir. Ministarstvo pravde i državne uprave je krajem prošle godine otvorilo javnu raspravu o Nacrtu zakona o zaštiti uzbunjivača, koji detaljno treba da uredi navedenu oblast. SHARE fondacija je poslala komentare na navedeni Nacrt zakona, jer smatramo da je potrebno ukazati na određene nedostatke kako bi u narednim verzijama oni bili ispravljeni.

Kada je reč o osnovnim pitanjima u oblasti zaštite uzbunjivača, prvo bismo skrenuli pažnju na zakonsko određenje slučajeva u kojima uzbunjivač ima pravo na zaštitu. Smatramo da trenutni kriterijumi nisu odgovarajući i da ne sadrže suštinu zaštite uzbunjivača, a to je “ugrožavanje javnog interesa”. Član 5. Nacrta zaštitu pruža samo ako je reč o otkrivanju krivičnog dela za koje je zaprećena kazna preko 3 godine zatvora i radnjama koje izazivaju neposrednu opasnost za život ljudi, životnu sredinu i tako dalje, a koja nisu kažnjiva zakonom ili drugim propisom. Cilj zaštite uzbunjivača je da se jednim fleksibilnim kriterijumom, koji će se posebno tumačiti u svakom pojedinačnom slučaju, odredi situacija u kojoj se pruža zaštita. Taj kriterijum se najbolje određuje merilom javnog interesa.

Ono na šta posebno treba obratiti pažnju jeste član koji se bavi pitanjem uzbunjivanja u vezi sa tajnim podacima, koji je prilično nejasan i nepotpun. Prvo, sama definicija šta je tajni podatak nije u skladu sa definicijom istog pojma u Zakonu o tajnosti podataka. Da bi podatak bio označen kao tajni, nije dovoljno samo da je od interesa za Republiku Srbiju, već treba da bude proglašen tajnim i u skladu sa zakonom, drugim propisom ili odlukom nadležnog organa donesenom u skladu sa zakonom. Stoga, ako predlagač zakona ponavlja definiciju tajnog podatka, onda ona mora biti u skladu sa zakonom koji reguliše tu oblast. Dalje, Zakon o tajnosti podataka pravi stepenovanje tajnosti (državna tajna, stogo poverljivo, poverljivo, interno) koje bi trebalo i ovde uzeti u obzir. Nacrt zakona predviđa da ako se u obaveštenju nalaze tajni podaci, uzbunjivanje nikako ne sme da bude javno. Naravno da je pri otkrivanju tajnih podataka u svrhu uzbunjivanja neophodno imati u vidu da su oni naročito osetljivi i treba voditi računa da ostanu u okviru nadležnih organa. Ovo se naročito odnosi na slučajeve kada bi otkrivanje nanelo veću štetu od one koja se pokušava sprečiti otkrivanjem takvog podatka. Isti nivo zaštite i opreza kod uzbunjivanja bi trebalo da se primeni i na osetljive podatke o ličnosti, kao i na podatke čije je objavljivanje zabranjeno Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti ili nekim drugim zakonom.

Takođe smo primetili da Nacrt zakona ne pravi razliku između anonimnog i poverljivog obaveštavanja. Nacrt zakona uopšte ne prepoznaje anomimno obaveštavanje, iako bi trebalo da ga reguliše, imajući u vidu ozbiljnost i osetljivost informacija na koje se obaveštavanje može odnositi. Zato bi organ koji primi anonimno obaveštenje trebalo da ima obavezu da te navode proveri, u slučaju da oni ugrožavaju javni interes i da su zasnovani na podacima koji mogu da se provere. Takođe, lice koje traži zaštitu bi trebalo dokaže da je ono zaista poslalo spomenuto obaveštenje.

Nacrtu zakona nedostaje jedan od najbitnijih elemenata za uređenje ove oblasti, a to je nagrada za uzbunjivače. Odredbe koje se odnose na to pitanje su jedan od tri osnovna stuba zaštite uzbunjivača, pored oštre pretnje onima koji ugrožavaju uzbunjivača i zaštite uzbunjivača u užem smislu. Odredbe o nagradi su Nacrt zakona, pogotovo kada je zahvaljujući uzbunjivaču i njegovoj reakciji ostvaren određeni prihod, koji je zbog planirane koruptivne radnje mogao da izostane.

Kada je reč o zaštiti informacija o uzbunjivaču, iako zakon propisuje zaštitne mere u pogledu prijema ovih prijava i čuvanja identiteta uzbunjivača, ipak propušta da reguliše jednu ključnu stvar u tom pogledu – sankciju. Naime, nigde se ne propisuje sankcija u slučaju da lice koje prima i čuva informacije o uzbunjivanju otkrije podatke o uzbunjivaču. Bez sankcije ova norma gubi poentu. Napominjemo da je u uporednoj praksi takvo postupanje strogo kažnjivo, pa čak i zatvorskom kaznom, što govori o značaju ovog pitanja i njegove adekvatne zaštite.

S druge strane, kada govorimo o zaštiti uzbunjivača u slučaju odmazde, Nacrt nažalost predviđa samo sudsku zaštitu koja je, kao što znamo, spora i neefikasna, ne predviđajući nikakve alternative u cilju bržeg rešavanja problema (kao što je na primer Poverenik predlagao da zaštitu pruža Zaštitnik građana). Takođe, u članu 25. Nacrta primećujemo i jednu apsurdnu situaciju da se u delu u kome se govori o zaštiti od odmazde, tim članom izričito isključuje mogućnost da se pobija zakonitost pojedinačnog akta poslodavca kojim se rešava o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog iz radnog odnosa. Na veliki problem ove odredbe je i Poverenik skrenuo pažnju u svom blogu, ističući da se najveći broj odmazda ogleda baš u takvim situacijama (otkaz, suspenzija, raspoređivanje na drugo mesto, itd). Takođe, ovakva odredba unosi veliku konfuziju, jer može da se desi da lice koje pretrpi odmazdu bude u nedoumici koju vrstu spora treba da pokrene. Takođe, sankcije za odmazdu treba da budu veoma ozbiljne, mnogi čak ističu da je neophodno da budu u domenu krivičnog prava. Za odmazdu Nacrt zakona trenutno predviđa samo naknadu štete u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava, što prema našem mišljenju, a i primerima iz uporedne prakse, nije adekvatna i dovoljna sankcija.

Ovo su neki od predloga koje smo poslali u cilju poboljšanja kvaliteta predloženog Nacrta zakona i sveobuhvatnog uređenja pitanja zaštite uzbunjivača. Imajuću u vidu veliki značaj uređenja ovog pitanja u svetlu procesa pregovora sa EU i borbe protiv korupcije, smatramo da je za izradu sistemskog zakona poput ovog neophodno mnogo vremena i strpljenja. Samo kvalitetan i koherentan tekst zakona može doprineti pozitivnim promenama u društvu i jačanju institucija.