Da li će Srbija regulisati sajber prostor kroz medijske zakone?

Digitalni mediji pod kapom medijske regulative

Priroda online novinarstva i izdavačkog ekosistema u digitalnom okruženju je umnogome drugačija od klasičnog režima tradicionalnih medija i javnog informisanja. Već nekoliko godina svedoci smo razornih efekata Interneta na medijsku industriju usled činjenice da su pojedinci postali svesni potencijala blogova, društvenih medija i drugih otvorenih platformi koje omogućavaju potpuno besplatnu razmenu informacija od javnog interesa ugrožavajući tako davno uspostavljene biznis modele u medijskoj industriji. Logično, mogućnost pojedinaca da direktno participiraju u informisanju javnosti i pojedinačnih zajednica dovela je do preokreta u pogledu komunikacije o pitanjima od javnog značaja vršeći preoblikovanje javne sfere. Samim tim razvoj digitalnih medija faktički se našao u središtu informacione revolucije plutajući u sajber prostoru odvojenom od teritorije nacionalnih država ali regulatorno interesantan kako za oblasti medija, telekomunikacija ali i informacionog društva.

Kako našu stvarnost već godinama oblikuju informacije i vesti koje se plasiraju putem Interneta, novoformiranim kanalima distribucije informacija, njihovo regulisanje nije podrazumevalo odvojeni sistem regulisanja. “Digitalni i građanski mediji” poput blogova, web platformi, foruma, tviter naloga, facebook page-ova i drugih Internet servisa omogućavali su mnogima da bez postojanja medijske mašinerije obaveštavaju javnost o pitanjima koja su smatrali relevantnim. Bez obzira da li su taj posao obavljali amaterski iz hobija, kao podršku svojoj osnovnoj delatnosti ili profesionalno radi ostvarivanja materijalne koristi, ovi mediji su bili izvan okvira medijske regulative i za njihov rada nikada nije bila potrebna bilo kakva registracija a kamoli dobijanje odobrenja. Takav pristup je u potpunosti u skladu sa sa Ustavom Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima koji predviđaju da je „Svako je slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja.” odnosno predviđa pravo na slobodu izražavanja koje „uključuje slobodu izražavanja mišljenja, i primanja i širenja ideja bez uplitanja javnih vlasti i bez obzira na granice” (čl 10. odeljak 1. EKLJP).

Istina, sajber prostor nikada nije bio van dosega nacionalnih pravnih sistema te lica koja su informaciju objavila na Internetu kao i vlasnici digitalnih medija su hipotetički mogli odgovarati na više načina. Odgovorni su se najčešće suočavali sa zahtevima za naknadu štete (prvenstveno nematerijalne) ali i krivičnim postupcima (primarno u slučajevima uvrede i klevete) međutim oni nisu bili u režimu tradicionalnih medija, iako su to po svom zahtevu i u određenoj proceduri mogli postati.

Nacrt Zakona o javnom informisanju

Novopredložena medijska regulativa, čini se, odstupa od do sada važećeg principa slobodne medijske delatnosti u digitalnom okruženju. Prema rešenjima u još uvek aktuelnom zakonu od svih digitalnih medija samo web prezentacija tradionalnih medija bila pod okriljem medijske regulative. Ipak Nacrt Zakona o javnom informisanju koji je trenutno na javnoj raspravi predviđa dosta širu definiciju medija koja uključuje samostalno elektronsko izdanje koje se distribuira putem interneta i drugih mreža elektronske komunikacije a pod koje se hipotetički mogu podvesti sve vrste digitalnih i građanskih medija uključujući blogove, web i mobilne platforme, forume, tviter naloge, facebook page-ove i druge Internet servise koji se bave obaveštavanjem javnosti o pitanjima od javnog interesa. Dodatno, .Prednacrt Zakona o elektronskim medijima sa komentarima RRA do koga smo došli predviđa dodatnu obavezu registracije svake elektronske publikacije.

Kako bi izbegli proizvoljna tumačenja i pravnu nesigurnost uključili smo se aktuelnu javnu debatu sa idejom da da utičemo na neprecizno postavljenu definicija medija, koja ni na koji način ne uvodi red u polje digitalnih izvora informacija od javnog značaja već stvara zabunu koji to digitalni mediji imaju status medija te moraju biti registrovani, posedovati impressum, glavnog urednika i striktno poštovati pravila novinarske profesije i snositi odgovornost u skladu sa medijskom regulativom. Kako bi sprečili da se izneseno zakonodavno rešenje u budućnosti tumači dvojako i koristi od strane državnog aparata kao sredstvo represije nad digitalnim i građanskim medijima od kojih su mnogi novouspostavljene građanske platforme kreirane radi boljeg informisanja određenih zajednica ili šireg društva, ovlašćenom predlagaču zakona podneli smo sledeći predlog amandmana:

Ovde možete preuzeti teksta amandmana u .pdf formatu

Prednacrt Zakona o elektronskim medijima – Nadzor nad elektronskim publikacijama?

Potvrdu tendencije države da u Internet medijski prostor uvede mehanizme kontrole i nadzora možemo naći i u Prednacrtu Zakona o elektronskim medijima sa komentarima RRA (Republičke Radiodifuzne Agencije) koji predviđa obavezu prijavljivanja elektronskih publikacija kod RRA. Usvajanjem ovog predloga bila bi uvedena obaveza fizičkih i pravnih lica da, pre početka pružanja usluge elektronske publikacije, Agenciji podnese prijavu radi upisa u registar pružalaca usluga elektronskih publikacija. Uzimajući u obzir da elektronska publikacija nije nigde definisana a da se obaveza odnosi na fizička lica, čini se da bi se takva obaveza odnosila na svaki vid iznošenja informacija od javnog interesa.

Posebno je zabrinjavajuća tendencija da se zakonom bliže uredi pitanje elektronskih publikacija i nadzor and njihovim sadržajem, što kao ingerenciju želi da preuzme RRA, bez bilo kakve ozbiljnije prethodne analize.

Zaključak

U osnovu ne treba smatrati problematičnim priihvatanje većine principa medijskog prava u digitalnom okruženju. Uostalom, danas smo svi svesni da naše ponašanje na Internetu i u sajber prostoru nije oslobođeno od različitih vidova odgovornosti. Ipak, digitalno okruženje se umnogome razlikuje od offline sveta, kanali informisanja koriste infrastrukturu koja se u potpunosti nalazi van zemlje i usled toga je neophodno kreirati javne politike koje uzimaju u obzir specifičnosti globalnog informacionog prostora.

Usled svega iznetog nadamo se da će radna grupa i ovlašćeni predlagač uvideti da primena medijske regulative na kanale distribucije informacija od javnog interesa u sajber prostoru treba da zavisi prvenstveno od volje i interesa digitalnih i građanskih medija. Jedino na taj način se može podstaći dalja samoregulacija na mreži i efikasno sprovođenje uspostavljenih normi.

„We believe in rough consensus and running code“