Tekst Edvarda Snoudena objavljen u Njujork tajmsu 4. juna 2015. godine.

 

Pre tačno dve godine, u jednoj hotelskoj sobi u Hong Kongu troje novinara i ja smo nervozno čekali da vidimo kako će svet reagovati na otkriće da Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) beleži gotovo svaki telefonski poziv u Sjedinjenim Državama. Narednih dana, ovi novinari će u saradnji sa drugim kolegama objaviti dokumente koji otkrivaju da demokratska vlada prati privatne aktivnosti običnih građana koji ne rade ništa loše.

Ubrzo je vlada Sjedinjenih Država uzvratila podizanjem optužbi protiv mene na osnovu zakona o špijunaži donetih u vreme Prvog svetskog rata. Advokati su upozorili novinare da rizikuju hapšenje ili sudski poziv ako se vrate u SAD. Političari su se utrkivali ko će oštrije da osudi naše napore kao neameričke, čak izdajničke.

Bilo je trenutaka kada sam brinuo da smo svoje privilegovane živote izložili opasnosti ni za šta – da će javnost pred ovim otkrićima ostati ravnodušna, ili ih dočekati s cinizmom. Nikada nisam bio toliko zahvalan što nisam u pravu.

Dve godine kasnije, stvari su se iz temelja promenile. Tokom samo jednog meseca, agresivni program za praćenje telefonskih poziva koji je sprovodila NSA proglašen je nelegalnim pred različitim sudovima, da bi ga se zatim odrekao i Kongres. Pošto je istragom nadzornog odbora koji je imenovala Bela kuća, utvrđeno da ovaj program nije pomogao u zaustavljanju nijednog jedinog terorističkog napada, čak je i predsednik koji je nekada zastupao njegovu ispravnost i kritikovao javno razotkrivanje programa, sada naredio njegovo gašenje.

To je moć informisane javnosti.

Ukidanje masovnog nadzora privatnih telefonskih razgovora pod Patriotskim zakonom, predstavlja istorijsku pobedu za prava svih građana, ali je samo najnoviji efekat promene globalne svesti. Od 2013. institucije širom Evrope stavile su slične zakone i operacije van zakona, i nametnule nova ograničenja na slične buduće aktivnosti. Ujedinjene Nacije su proglasile da je masovni nadzor nedvosmisleno kršenje ljudskih prava. U Latinskoj Americi, napori građana Brazila doveli su do usvajanja Marco Civil, Povelje ljudskih prava na internetu. Uviđajući ključnu ulogu informisanih građana u korigovanju neumerenosti nacionalnih vlada, Savet Evrope je pozvao članice da usvoje nove zakone za zaštitu uzbunjivača javnosti.

Izvan zakonodavne oblasti, napredak je ostvaren čak i brže. Tehnolozi neumorno rade na redizajniranju bezbednosti uređaja kojima smo okruženi, što prati i jezik samog interneta. Pronalaze se i ispravljaju skriveni propusti u osnovnoj infrastrukturi, kojima se vlade u svetu koriste kako bi olakšale masovni nadzor. Osnovne tehničke mere zaštite kao što je šifrovanje poruka – što se ranije smatralo nepotrebnom ezoterijom – sada su fabričke karakteristike proizvoda pionirskih kompanija u industriji kao što je Apple, koje će obezbediti da vaš privatni život ostane privatan čak i kada vam ukradu telefon. Takve strukturne tehnološke promene mogu omogućiti dostupnost elementarne poverljivosti izvan granica, štiteći obične građane od proizvoljnog donošenja zakona koji krše privatnost, poput onih koji sada stupaju na snagu u Rusiji.

Mada smo prevalili dug put, pravo na privatnost – temelj sloboda garantovanih američkom Poveljom o ljudskim pravima – i dalje je u opasnosti. Neki od najpopularnijih svetskih onlajn servisa nalaze se na spisku partnera u programima za masovni nadzor koje sprovodi NSA, dok tehnološke kompanije trpe pritisak vlada širom sveta da rade protiv svojih korisnika, umesto za njih. Milijarde podataka o lokaciji sa mobilnih telefona i dalje se presreću bez obzira na krivicu ili nevinost onih koji su time pogođeni. Saznali smo da naša vlada namerno umanjuje fundamentalnu bezbednost interneta preko „tajnih ulaza“, što naše privatne živote pretvara u otvorene knjige. Metapodaci koji otkrivaju lične veze i sklonosti običnih korisnika interneta i dalje se presreću i prate u nezabeleženim razmerama: dok vi ovo čitate onlajn, vlada Sjedinjenih Država vam to beleži.

Glavni špijuni u Australiji, Kanadi i Francuskoj koriste nedavne tragedije da prigrabe agresivne nove moći uprkos dokazima da takvi programi ne bi sprečili napade. Britanski premijer Dejvid Kameron nedavno je glasno sanjario: „Želimo li da dozvolimo sredstva komunikacije ljudi koje ne možemo da čitamo?“ Ubrzo je došao do odgovora, objavljujući da smo „suviše dugo bili pasivno tolerantno društvo, s porukom svojim građanima da ćemo ih ostaviti na miru sve dok poštuju zakone.“

Na prelazu milenijuma, malo ko je mogao da zamisli da će građani razvijenih demokratija uskoro morati da brane koncept otvorenog društva od sopstvenih lidera.

Pa ipak, ravnoteža snaga počinje da se menja. Svedoci smo pojave post-teror generacije koja odbija da im jedna vanredna tragedija definiše pogled na svet. Po prvi put od napada 11. septembra 2001. vidimo obrise politike koja se okreće od reakcije i straha u korist fleksibilnosti i razuma. Sa svakom pobedom u sudnici, sa svakom promenom zakona, pokazujemo da su činjenice uverljivije od straha. Kao društvo, ponovo otkrivamo da vrednost prava nije u onome što skriva, već u onome što štiti.

Prevod: Milica Jovanović