Od donošenja Zakona o elektronskoj trgovini prošlo je tri godine. Izmene i dopune ovog Zakona, usvojene u Narodnoj skupštini, predstavljaju rad na nastavku harmonizacije sa EU regulatonim okvirom i potrebu da se razjasne određene nejasnoće. Imajući u vidu da se polje primene ovog Zakona odnose na aktivnosti pružaoca usluga informacionog društva koje se odvijaju na Internetu, u skladu sa našom praksom ovim putem dajemo kratak pregled novina.

Što se tilče suštinskih izmena, hteli bismo da istaknemo obaveštenje o nedopuštenom podatku i novu meru ograničavanja pružanja usluga informacionog društva. U članu 20. koji se tiče obaveznih obaveštenja, precizirano je obaveštenje koje lice koje smatra da su njegova određena prava povređena time što se određena nezakonita radnja ili sadržaj nalazi kod pružaoca usluge linkovanja ili trajnog skladištenja podataka, treba da pošalje tom pružaocu kako bi on onemogućio taj sadržaj.  To je takozvana “notice and take down” procedura, koju Direktiva uvodi kao mogućnost, ali je ne precizira i ostavlja na volju zemljama članicama, kako će i da li će uopšte urediti taj postupak. U tom pogledu je ovo pozitivan pomak u našem zakonu, jer je sada na osnovu detaljnjih informacija koje lice koje se žali na povredu treba da pruži (kao što su opis konkretnog sadržaja tj. šta je tu nezakonito) pružaocu usluge informacionog društva mnogo lakše da odluči da li sporni sadržaj da ukloni. Međutim, pitanje ove procedure još uvek i pored ovog preciziranja ostaje sporno, jer je na samom pružaocu usluge veliki rizik. Ako pružalac usluge ne reaguje po obaveštenju i ukloni sadržaj, može biti tužen od strane lica čije je pravo povređeno. S druge strane, ukoliko pružalac usluge ukloni sadržaj, može ga tužiti lice čiji je saržaj uklonio. Često se dešava i da bude optužen u vezi sa sprečavanjem prava na širenje i primanje informacija. S obzirom da je još uvek preveliki teret na pružaocu i da mu je data prevelika moć odlučivanja, ovo je pitanje na kojim bi se trebalo baviti u nekim narednim izmenama.

Takođe, u članu 21a, Zakon uvodi novu meru koja se tiče ograničavanja pružanja usluga informacionog društva. Nadležnost da propiše ovu meru ima sud i to u situaciji kada lice koje smatra da je ozbiljnost povrede nekog njegovog prava toliko velika i da mu preti nenadoknadiva šteta, te stoga ne želi da dopusti da o tome odlučuje sam pružalac usluge. Stoga to lice može podneti zahtev direktno sudu da se određeni sadržaj ukloni/onemogući, a sud u ovom slučaju donosi meru koja odgovara privremenoj meri s skladu sa zakonom koji uređuje izvršenje i obezbeđenje. Ova mera se izriče samo dok se ne pokrene postupak povodom spornog sadržaja i veoma je kratkog roka. EU Direktiva o elektronskoj trgovini ostavlja prostora za uvođenje ovakvih mehanizama, pa je ovo rešenje u skladu sa Direktivom. Dobra strana je što je ovo dato u nadležnost sudu, čime je obezbeđen najveći nivo garancija. Međutim, imajući u vidu stručnost našeg sudstva kad je u pitanju oblast koja se tiče savremenih tehnologija ostaje da se vidi kako će ovo funkcionisati u praksi i da se nadamo da neće služiti kao sredstvo za blokiranje brojnih sajtova i informacija.

Pored ove dve značajne novine, izmene i dopune Zakona ne predviđaju suštinske promene. Naime, većina se odnosi na preciziranje pojedinih pojmova i otklanjanje nejasnoća. Tako je, na primer ispravljena pravna nelogičnost u vezi sa ugovorima u elektronskom obliku, za razliku od prethodnog rešenja gde je stajalo “ugovori u elektronskoj formi”. U skladu sa pravilima obligacionog prava, elektronska forma kao takva ne postoji, te elektronski može biti samo oblik kao način izražavanja neke od već postojećih formi. Izbrisane su nepotrebne odredbe i definicije, kao što su one o podatku i nedopuštenom podatku, o obavezi registracije pri Agenciji za privredne registre, o elektronskom potpisu jer je on već regulisan Zakonom o elektronskom potpisu. U težnji da se Zakon o elktronskoj trgovini uskladi sa Direktivom, upotpunjena je odredba u delu koji se odnosi na situacije na koje se ovaj Zakon primenjuje (član 2), kao i odredba u delu gde se govori o izuzeću od primene pojedinih odredbi ovog Zakona (član 10). Dalja harmonizacija sa Direktivom odnosi se na pokušaj definisanja pružaoca usluge informacionog društva, gde se otišlo korak dalje, jer je pored pravnih lica i preduzetnika, dodato i fizičko lice u svojstvu trgovca, u skladu sa Zakonom o trgovini. Ovo je dosta bliže definiciji izvornog teksta Direktive, ali skrećemo pažnju da Direktiva predviđa još širi krug lica zbog toga što određuje pružaoca usluga informacionog društva kao bilo koje lice koje pruža ove usluge. Imajući u vidu da Direktiva pokriva širok krug usluga informacionog društva, uključujući i elektronsku trgovinu, bilo bi neophodno razmisliti o proširenju ove definicije i na fizička lica, tj. preuzeti doslovce rešenje iz Direktive.