Posle gotovo pet meseci pošto je Radna grupa završila Nacrt zakona o elektronskim medijima i posle neuspelog pokušaja da se pokrene javna rasprava o Nacrtu zakona o elektronskim medijima i Nacrtu zakona o javnim medijskim servisima, Ministarstvo kulture i informisanja konačno je pokrenulo javnu raspravu.
SHARE Defense izražava zabrinutost što sporna odredba Nacrta zakona o elektronskim medijima, koja daje mogućnost regulatornom telu i Ministarstvu da u većoj meri utiču na sadržaj onlajn prostora Srbije nije izbrisana ili izmenjena.
Smatramo da je definicija „elektronskog izdanja“ sada još konfuznija jer je jako široka i podrazumeva „urednički oblikovanu Internet stranicu ili portal koji predstavlja elektronsku verziju štampanih medija ili sadrži informacije iz medija na način da su dostupne javnosti“. Pritom se precizira da elektronska izdanja nisu elektronske publikacije koje su dostupne na Internetu. Ostaje potpuno nejasno šta je elektronska publikacija, a šta elektronsko izdanje, kakav je njihov međusobni odnos i po čemu se razlikuju, jer Zakon ta pitanja uopšte ne reguliše. Ono što Zakon nedvosmisleno propisuje u spornom članu 24. stav 3. je da RRA sprovodi kontrolu nad „elektronskim izdanjima“, osim „elektronskih izdanja štampanih medija“ i “samostalnim Internet izdanjima”, nad kojima nadzor vrši nadležno Ministarstvo. Dakle, RRA je ovlašćen da vrši kontrolu nad onlajn verzijama elektronskih medija (radio i TV), ali i nad svim onlajn portalima koji sadrže informaciju iz medija na način koji je dostupan javnosti. Dodatno, nadležno ministarstvo kontroliše sve ono što je “izmaklo” kontroli RRA (elektronske verzije štampanih medija i samostalna Internet izdanja). Tako se dolazi do potpuno zaokružene regulacije Internet prostora Srbije.
Da li to znači da ako neko na svom Facebook profilu koji je otvoren za sve korisnike Facebook-a, postavi informaciju o velikim protestima u Brazilu koju je saznao iz medija, podleže kontroli RRA? Imajući u vidu sve rečeno, odgovor je pozitivan, jer je Facebook profil urednički oblikovana Internet strana, s obzirom na mogućnost vlasnika da utiče na sadržaj, da je preneta informacija iz medija i da je ta informacija javno dostupna, iako se radi o ograničenoj grupi korisnika.
Šta je YouTube link koji sadrži vesti CNN-a? Po definiciji iz Zakona, to je isto elektronsko izdanje jer ispunjava sve kriterijume. Kakva je uloga tzv. Internet agregatora vesti poput Google news ili Naslovi.net? Po slovu zakona i to su elektronska izdanja jer uopšte nije relevantno da li je „uredničko oblikovanje stranice“ automatizovano ili ne. Da li će se vlasnici Internet portala ili naloga na društvenim mrežama ili autori blogova u budućnosti uzdržavati od slobodnog objavljivanja informacija, stavova ili ideja zbog straha da ne padnu pod udar regulacije?
Konkretno, Savet RRA može da izriče Opomene i Upozorenja zbog neprimerenog sadržaja, ali takođe može da pokreće prekršajne postupke protiv elektronskih izdanja pružalaca medijske usluge (radija i televizije ili drugih elektronskih izdanja – jer se zakon ne zaustavlja samo na Internet verzijama elektronskih medija).
Još je nejasnije koja su ovlašćenja Ministarstva, jer sporni član samo propisuje da ono vrši kontrolu nad onlajn izdanjima štampanih medija i samostalnim elektronskim izdanjima koja nisu uopšte definisana, a praktično mogu da budu svaka Internet stranica. Naročito je zanimljivo da je jedino mesto gde se pominje kontrola koju vrši Ministarstvo upravo u ovom spornom članu – i to u jednoj jedinoj rečenici.
Ne zna se koji su mehanizmi koje Ministarstvo primenjuje kada utvrdi da neki sadržaj nije podoban. Da li ono može, na primer, da zahteva od Registra nacionalnih internet domena da uskrati svoje usluge samostalnom elektronskom izdanju za koje smatra da vređa dostojanstvo maloletnika? Na osnovu Nacrta zakona to uopšte nije jasno, a bez dodatnih odredaba, Ministarstvo ima potpunu slobodu i u proceni da li je neki sadržaj “nepodoban” i u primeni samih mera. Tu nedvosmisleno dolazi i do ugrožavanja pravne sigurnosti i potpune arbitrarnosti. Na kraju se nameće i pitanje kako je moguće da se kontroliše onlajn varijanta štampanog medija, kada njihove oflajn verzije ne podležu nikakvoj kontroli državnih organa i kada Direktiva koja je bila uzor za Nacrt isključuje tu mogućnost? Smatramo da korišćenje reči „auto-cenzura“ ili čak i „cenzura“ u opisu ovih ovlašćenja državnih organa i regulatornih tela nije preterano.
Podsećamo da je SHARE Defense već reagovao povodom Nacrta zakona o elektronskim medijima, kao i da smo podneli predlog amandmana na Nacrt zakona o javnom informisanju i medijima.