Piše: Milica Jovanović

Novi medijski zakoni, usvojeni po hitnom postupku sredinom 2014. godine, čine reformski paket od kojeg se očekuje da učini čuda za kvalitetnije informisanje građana. Izlazak države iz vlasništva u medijima, uvođenje projektnog finansiranja iz javnih fondova, okvir za digitalizaciju emitovanja programa elektronskih medija – neke su od ključnih zakonskih novina, uz stroži nalog transparentnosti vlasničke strukture.

Iako čine deo tzv. evropske agende, zakoni su u prvobitnoj verziji internet tretirali kao druge elektronske medije, za koje važe stroga regulativa i nadzor. Posle intervencije SHARE Defense, u konačni tekst Zakona o javnom informisanju i medijima unet je stav (član 30 stav 2) kojim se precizira da različita internet izdanja nisu mediji – osim u slučaju da ih vlasnici i autori svojevoljno upišu u registar.

Sistem registracije onlajn i štampanih medija smatra se restriktivnim i u suprotnosti je sa preporukama OEBS-a i Komesara za ljudska prava Saveta Evrope. Dok se to pitanje ne otvori i u Srbiji, postojeće rešenje će biti povoljno po internet izdanja utoliko što vlasnicima prepušta odluku o dobrovoljnom pristupanju regulativi.

U Crnoj Gori se medij osniva „aktom o osnivanju, slobodno i bez odobrenja i upisuje u Evidenciju medija“. Osnivanje elektronskih medija regulisano je zakonom o radiodifuziji. U Albaniji, zakon o medijima ima samo jedan član: „Štampa je slobodna. Sloboda štampe garantovana je zakonom“. Izdavač nije u obavezi ni da obavesti vlasti o osnivanju, ukoliko medij nije komercijalan; u tom slučaju se primenjuje opšti zakon o komercijalnom poslovanju.

Najrigidniji propis u Evropi, prema analizi SHARE Defense, na snazi je u Rusiji od prošlog leta. Zakonom je predviđeno da svi blogovi čija dnevna poseta prelazi 3,000 jedinstvenih pristupa moraju biti registrovani kod državnog regulatornog tela, Roskomnadzora. Fizička lokacija blogera ne uzima se u obzir – ukoliko pišu na ruskom jeziku i imaju pretežno rusku publiku, dužni su da se podvrgnu regulativi ili će pristup njihovom izdanju u Rusiji biti blokiran.

U svetu sličnu regulativu ima Singapur gde je granica postavljena na 50,000 jedinstvenih poseta mesečno, tokom dva meseca, ali i na sadržaj – ukoliko internet izdanje učestvuje u „propagiranju, promociji ili diskusiji o političkim ili verskim pitanjima u Singapuru“, u obavezi je da se registruje kod nadležnog tela. Registracija podrazumeva polaganje kaucije od 50,000 singapurskih dolara (oko 34,000 evra) kao garancije da će se sadržaj koji nadležno telo oceni kao „neprikladan“ odmah ukloniti. Sem toga, internet izdanja su podložna filtriranju sadržaja koje državni regulator smatra „nepoželjnim, štetnim ili opscenim“.

U većini zemalja centralne, istočne i jugoistočne Evrope čiji medijski zakoni uopšte prepoznaju internet izdanja, medijima se smatraju samo urednički oblikovane internet stranice i portali.

Dve zemlje su u svoje zakone unele neke specifične forme na internetu. U Makedoniji, iz medijske regulative izričito su isključeni “nekomercijalni servisi koji se ne smatraju konkurencijom radijskom ili televizijskom programu, kao što su privatni sajtovi i servisi za nabavku i distribuciju audiovizuelnih sadržaja u svrhu razmene unutar ciljne zajednice”. Sa druge strane, Mađarska ima veoma široku definiciju “medijskog proizvoda” koji obuhvata čak i “onlajn izdanja štampanih medija i info-portale”.

Analiza SHARE Defense ukazuje da su onlajn/građanski mediji pretežno izvan zakonske regulative te da u većini zemalja njihov status nije do kraja definisan, odnosno prepušten je opštem medijskom zakonu donetom pre svega imajući u vidu tzv. tradicionalne medije. Od zemalja u kojima je na snazi obaveza registracije medija, Slovenija čini izuzetak odredbom da medij čiji je osnivač fizičko lice ne mora biti registrovan.

U Srbiji je novi registar medija uspostavljen 13. februara, a kao i prethodni registar javnih glasila, vodi ga Agencija za privredne registre (APR). Podatke o medijima koji su bili upisani u stari, APR unosi u bazu podataka novog registra po službenoj dužnosti. Izdavačima je ostavljen rok od šest meseci da prijave podatke koji nedostaju.

Ukoliko se odluče da registruju svoje internet izdanje kao medij, vlasnici će biti dužni da dostave podatke o osobama i/ili kompanijama koji imaju više od pet odsto udela u osnivačkom kapitalu izdavača, o osobama koje su povezane sa vlasnicima kao i podatke o drugim izdavačima u kojima ove osobe i/ili kompanije imaju više od pet odsto udela u osnivačkom kapitalu.

U registru medija biće objavljivani i podaci o državnoj pomoći i novcu koji medijima dodeljuju državni organi, lokalna samouprava, organizacije sa javnim ovlašćenjima ili kompanije koje osniva ili finansira republika, pokrajina ili lokalna samouprava.

Registar će objavljivati i podatke o prosečno prodatom tiražu medija u kalendarskoj godini. Kako se ova odredba odnosi na posećenost onlajn medija, odnosno kako će se ta poseta objektivno meriti, zasad nije poznato.