U Republici Srbiji trenutno ne postoji zakon koji se odnosi isključivo na onlajn medije. Zakon o elektronskim medijima je još uvek u formi nacrta, zato ćemo na osnovu opšteg okvira medijskog zakonodavstva pokušati da predstavimo regulatorni okvir koji može da se primeni na digitalne medijske platforme.

Prema Zakonu o javnom informisanju (ZJI) i na osnovu definicije javnog glasila u članu 11. “onlajn mediji” u Srbiji su samo Internet i druga elektronska izdanja tradicionalnih medija, a nijedna druga vrsta onlajn medija nije regulisana zakonom ili nekim drugim aktom. Zato, ukoliko se bavite javnim informisanjem na bilo koji način, a niste registrovani kao javno glasilo, na vas se ovaj zakon ne može primeniti.

Drugi zakon relevantan za ovu oblast je Zakon o elektronskoj trgovini. Sam naziv nam ne ukazuje na jaku vezu sa onlajn medijima, ali je jako važan u oblasti isključenja od odgovornosti pružalaca usluga. Zakon o elektronskoj trgovini je usklađen sa Direktivom Evropske unije o elektronskoj trgovini 2000/31/EC. Prema našem mišljenju, pružaocem usluge informacionog društva u skladu sa ovim zakonom može se smatrati pravno lice koje je osnivač javnog glasila, s obzirom na to da javno glasilo nema svojstvo pravnog lica i da je odgovornost na njegovom osnivaču, kao i Internet platforme, kao što su društvene mreže i forumi, a koje nemaju uređivačku kontrolu u obliku premoderacije, a moraju biti registrovani kao pravna lica ili preduzetnici. U ovoj oblasti nema relevantne sudske prakse, ali smatramo da bi ovakvo tumačenje bilo jedino ispravno.

U skladu sa ovim tumačenjem bi se mogao promeniti član 16. Zakona o elektronskoj trgovini koji propisuje isključenje odgovornosti pružalaca usluga. Navedena odredba treba da pruži sigurnost onlajn medjima, kako ne bi snosili odgovornost za sadržaje čiji nisu autori, odnosno ako nisu obavešteni o postavljanju određenog sadržaja. Poslednjim izmenama Zakona o elektronskoj trgovini i u našem zakonodavstvu je uspostavljena osnova za “notice-and-takedown” proceduru, mehanizam pomoću koga pružaoci usluga informacionog društva mogu da uklone nezakonite, odnosno neprihvatljive sadržaje, o čemu je SHARE Defense već pisao. U članu 20. uvodi se koncept “obaveštenja o nedopuštenom delovanju ili podatku”, koji propisuje i koje podatke obaveštenje mora da ima. Ova procedura je veoma značajna zbog toga što postoji mogućnost da Internet platforme i oštećene strane reše spor bez pokretanja sudskog postupka, imajući u vidu ogroman broj potencijalnih sporova. Iako ova procedura još uvek nije zaživela u našoj praksi, smatramo da je veoma efikasna i da bi je trebalo primenjivati.

 

Propisi u proceduri

S obzirom da je medijska reforma u toku, očekuje se donošenje Zakona o javnom informisanju i medijima, kao i Zakona o elektronskim medijima.

Trenutni tekst Nacrta zakona o javnom informisanju i medijima više nije javno dostupan. U prvoj verziji Nacrta ovog zakona se nalazila definicija medija koja je obuhvata i samostalna elektronska izdanja koja se distribuiraju putem Interneta i drugih mreža elektronskih komunikacija. Pod tu definiciju se hipotetički mogu podvesti sve vrste digitalnih i građanskih medija uključujući blogove, web i mobilne platforme, forume, tviter naloge, facebook stranice i druge Internet servise koji se bave obaveštavanjem javnosti o pitanjima od javnog interesa.  Ukoliko bi zakon bio usvojen u ovom obliku, regulativa bi se proširila i na samostalne Internet portale i druge digitalne platforme, što bi imalo naročito negativne posledice po pravo na slobodu izražavanja i razmenu informacija, na šta je SHARE Defense ranije ukazao. Na Nacrt zakona o javnom informisanju i medijima SHARE Fondacija je poslala komentar koji je sadržao i predlog amandmana na član 28, u kome je navedeno šta se sve ne smatra medijem. Na taj način bi se jasno odredilo šta se ne može podvesti pod samostalna elektronska izdanja. Prema poslednjim informacijama o Nacrtu zakona, medijem bi se smatrali dnevne i periodične novine, servisi novinskih agencija i elektronska izdanja ovih medija, radio program i televizijski program, kao i samostalna elektronska izdanja koja se distribuiraju putem Interneta i drugih mreža elektronske komunikacije, registrovanih u registru medija u skladu sa zakonom. Takođe, pod medijima se neće podrazumevati plаtforme (forumi, društvene mreže i druge plаtforme koje omogućаvаju slobodnu rаzmenu informаcijа, idejа i mišljenjа korisnika), niti bilo kojа drugа sаmostаlnа elektronskа publikаcijа (blogovi, veb-prezentаcije i slično), osim onih koje su registrovаne u Registru medijа. Zaključak je da javno glasilo mora biti registrovano da bi se na njega primenjivao zakon. Ukoliko neko želi da registruje svoj blog ili sajt kao javno glasilo, on to može učiniti i na njega će se primenjivati navedeni zakon, ali isto tako nije u obavezi da to uradi. Ne preostaje nam ništa drugo nego da sačekamo i vidimo kakav će tekst ovog zakona biti usvojen.

Potpuno nova regulativa nalazi se u Nacrtu zakona o elektronskim medijima koji treba da zameni važeći Zakon o radiodifuziji. Ovaj zakon se pre svega odnosi na televiziju i radio i sa njima povezane usluge koje su sada dostupne i preko Interneta. Postoji nekoliko problematičnih članova koji se odnose na onlajn medije, naročito član 5. tačka 17. u kojoj je navedeno da se pod elektronskim izdanjima podrazumevaju urednički oblikovane Internet stranice ili portali koji sadrže elektronske verzije štampanih medija ili informacije iz medija, na način da su dostupni javnosti, s tim da se naglašava da elektronska izdanja nisu elektronske publikacije koje su dostupne na Internetu.

Takođe, član 24. Nacrta zakona je izazvao posebnu zabrinutost stručne javnosti. Naime, ovim članom je prvobitno bilo propisano da Republička radiodifuzna agencija (RRA) ima ovlašćenje da sprovodi kontrolu nad elektronskim izdanjima, dok bi nad elektronskim izdanjima štampanih medija i “samostalnim Internet izdanjima” nadzor vršilo Ministarstvo kulture i informisanja. Na osnovu ovakvog zakonskog rešenja RRA bi imala zaista prevelika ovlašćenja, kojima bi digitalno okruženje moglo da se stavi pod visok nivo kontrole regulatornog tela čija je prvenstvena uloga nadzor radija i televizije. Još više iznenađuje predlog da Ministarstvo kulture nadgleda sajtove štampanih medija i samostalna Internet izdanja, jer bi se na taj način pod regulaciju definitivno stavio čitav informacioni prostor na Internetu u Srbiji, bez obzira da li se radi o onlajn izdanjima tradicionalnih medija ili digitalnim platformama koje služe za razmenu sadržaja koji kreiraju korisnici. Takođe, u samom nacrtu zakona nigde nije definisano koju vrstu kontrole i u kom obimu može vršiti nadležno Ministarstvo, kao ni koje mere može izreći, što stvara veliku pravnu nesigurnost u ovom slučaju.

U našem komentaru na Nacrt ovog zakona bio je predlog da se “elektronsko izdanje” definiše kao Internet stranica elektronskih medija koja je urednički oblikovana i pruža audio-vizuelnu medijsku uslugu u skladu sa zakonom, uz važnu napomenu da se to ne odnosi na aktivnosti koje nisu ekonomske i koje kao takve ne predstavljaju konkurenciju audio-vizuelnim medijskim uslugama, poput privatnih Internet sajtova ili platformi za pružanje i distribuciju audio-vizuelnih sadržaja i ideja koje stvaraju sami korisnici u okviru njihovih interesnih zajednica. Naš predlog je bio i da regulator (RRA) sprovodi kontrolu samo nad elektronskim izdanjima i da se bilo kakav nadzor koje bi Ministarstvo vršilo ukloni iz ovog zakona.

Cilj SHARE Fondacije je bio da novi zakon koji bi regulisao oblast elektronskih medija bude usklađen sa Direktivom Evropske unije o audio-vizuelnim medijskim servisima 2010/13/EU.

Izgleda da RRA ipak neće vršiti kontrolu nad Internetom, već samo nad sadržajima koji predstavljaju reemitovan program radija ili televizije na njihovim sajtovima, kao i nad “webcasting” uslugama radija i televizije. Takođe, pojam elektronskih izdanja bi trebalo da bude uklonjen iz zakona.

Samoregulacija

Iako Internet treba da bude slobodan, otvoren i decentralizovan, sloboda govora nije neograničena u sajber prostoru. Ipak, državna intervencija može samo da dovede do neproporcionalnog ograničavanja slobode izražavanja na Internetu. Regulatorni model za onlajn/digitalne medije treba da bude samoregulacija, a upravo telo poput Saveta za štampu može da ima značajnu ulogu u ostvarenju te ideje.

Savet za štampu je u Srbiji osnovan tek 2009. godine, kao nezavisno, samoregulatorno telo koje bi pratilo poštovanje Kodeksa novinara Srbije. U punoj nadležnosti Saveta do skoro su bili samo štampani mediji i njihova onlajn izdanja. Međutim, Savet za štampu je nedavno proširio svoju nadležnost tako da može da donosi odluke i izriče javne opomene i medijima koji nisu prihvatili punu nadležnost (tzv. ograničena nadležnost Saveta). Prema Statutu Saveta za štampu, medijima se smatraju štampani mediji i njihova izdanja na svim platformama, novinske agencije i informativni portali. U skladu sa ograničenom nadležnošću Saveta za štampu, protiv svakog štampanog medija, novinske agencije ili informativnog portala može se podneti žalba, ukoliko se smatra da je povređen Kodeks novinara Srbije. U okviru novoosnovane ograničene nadležnosti, SHARE Fondacija je u ime Sajmona Vilsona krajem oktobra 2013. godine podnela žalbu protiv Internet portala “Teleprompter”, koji nije registrovan kao javno glasilo, niti je član Asocijacije medija ili Lokal pressa. Savet za štampu je prihvatio nadležnost i doneo odluku da izrekne javnu opomenu portalu “Teleprompter”, koji je u ovom slučaju prekršio više načela i etičkih standarda Kodeksa novinara Srbije. Smatramo da je podnošenje žalbe način na koji treća lica efikasno mogu da štite svoja prava u odnosi na onlajn medije na koje se ne primenjuje regulativa.

 

Perspektive medija u digitalnom okruženju

Jedna od važnijih tema za raspravu će svakako biti modeli upravljanja sadržajem koji kreiraju sami korisnici. Kako se broj platformi povećava i kako količina kreiranog sadržaja konstantno raste, potrebno je pronaći efikasne mehanizme zaštite prava pojedinaca u sajber prostoru, a da se istovremeno ne ugrožava sloboda izražavanja. Veliki problem predstavlja i blokiranje i filtriranje sadržaja na Internetu, naročito kanala društvenih mreža.

Imajući u vidu sve aspekte položaja digitalnih medija o kojima smo govorili, od izuzetne je važnosti da ove platforme i u budućnosti ostanu van regulatornog okvira koji je osmišljen pre svega za tradicionalne medije. Kao što smo mogli da vidimo, pokušaji da se društvene mreže, blogovi i slične platforme stave pod regulaciju su više nego očigledni. Kako bi korisnici mogli i dalje slobodno da koriste ove platforme za razmenu ideja, mišljenja i informacija, neophodno je razviti i promovisati samoregulatorne mehanizme i taj proces treba da karakteriše “multi-stakeholder” pristup, odnosno učešće civilnog društva, kompanija i drugih relevantnih aktera.

Više o ovoj temi možete pročitati u članku koji će biti objavljen i u Postkonferencijskom zborniku “Menadžment dramskih umetnostiI – izazovi 21. veka”, Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.